четвртак, 28 март 2024

ПРИЧЕ ИЗ ФАБРИКЕ

 ПРИЧЕ ИЗ ФАБРИКЕ

Индустрија електропорцелана Аранђеловац

Пише: Ружа Николић

Ружа Николић, дипломирани технолог, рођена у Власотинцу 1933, после завршеног Технолошко-металуршког факултета у Београду 30. 06. 1958, удала се за Аранђеловчанина Рају Николића, вајара-керамичара 1961. године.
Запослила се у „Индустрији електропорцелана“ (Аранђеловчанима познатом  ФЕП-у) као стипендиста на III години факутета, а после дипломирања распоређена на радно место руководиоца Керамичке лабораторије - Одељење за контролу производње и истраживања у области керамике.

После 18 година рада добила је 1976. године отказ, због троструког одбијања испуњавања штетног наређења по фабрику од стране руководства. У стручном смислу Ружа је била у праву, што је време потврдило, али рехабилитацију до данас није доживела. Објављивањем Ружиних „Прича из фабрике“ позивамо и све тадашње Ружине савременике да нам пишу, како би Ружа Николић бар на овај начин доживела рехабилитацију.

ТУНЕЛ

Прошле године на коридору 11 пробијен је тунел „Брђани“. Телевизија бележи важан догађај. Рефлектори осветљавају бљештаву белину необрађених зидова тунела. Препознајем тај камен... Па, то је магнезит „Брђани“, одлична сировина за производњу керамике! Сви се радују, а мени сузе у очима. Тоне најквалитетнијег магнезита одоше у подлогу аутопута!
А пре четрдесет година „Индустрија електропорцелана“ у Аранђеловцу производила је милионске серије квалитетних изолатора од синтетичког стеатита по мојој технологији. „Магнохром“ из Краљева, један од српских гиганата, од ове сировине производило је хиљаде тона магнезитних опека, углавном за извоз.
Сада све машине стоје, пећи су угашене, обе фирме опљачкане, па затворене. Зашто?
Не знам како се то десило „Магнохрому“, али знам за „Индустрију електропорцелана“ и зашто се то десило. Недавно рече Филип Давид на промоцији своје књиге у Аранђеловцу: „Треба писати, треба се сећати, јер сећање је део идентитета човека“.
Покушаћу да запишем шта се десило фабрици у којој сам одрасла као стручњак и шта се десило мени као човеку.

ШТРАЈК ГЛАЂУ

На трећој години студија технологије мени досади да сваки час мољакам оца за ситне паре за куповину оловака и месарског папира за белешке.У то време на Технолошком факултету постојале су књиге само за два предмета, па се учило из сопствених бележака. Замолих оца да ми пошаље по 300 динара месечно. Он се замисли, па рече да не може, јер онда мора и осталој деци да се да по толико – укупно 6 x 300 динара, а то је добар део његове инжењерске плате.
Онда ја решим да штрајкујем глађу. Ишла сам на предавања, радила вежбе, полагала колоквијуме. Нисам ништа јела, само сам пила воду. Увече дођем кући, отац чека ћерку на вечеру, а ја право у мој кревет у пролазној соби. Он се секира што не једем, али не попушта.
Трајало је то недељу дана. А онда, случајно видим на огласној табли: Индустрија електропорцелана из Аранђеловца тражи стипендисте, дају 7.000 динара месечно, с тим да се ради двоструко дуже од времена стипендирања. Моја мама одвоји паре од пијаце и да ми за аутобус и тако се нас неколико због стипендије нађосмо у Аранђеловцу.
После дипломирања остали су да раде: Војислав Стојановић, Миладин Бошковић, Ружа Поповић, Душанка Ђорђевић (само две године), Добривоје Поптасић (после дипломирања отишао у “Порцелан” Зајечар и Људмила Варешчагина (после дипломирања отишла у Сарајево).
Тако сам ја због 300 динара доспела у Аранђеловац – симпатични градић под Букуљом. Аранђеловац је имао велики парк по коме су шетале војвођанске тотице и пуно бањских гостију из два лепа хотела, базен отворен за грађане, боемски ресторан “Аркаде”, Букуљу за летње и зимско планинарење и вечерње игранке испред хотела “Шумадија”…

КОНГРЕС

Крајем марта 1976. године заказана је седница радничког савета “Електропорцелана” са више тачака дневног реда, а у двема сам ја била у главној улози.
Прва тачка дневног реда се односила на одлучивање о изреченој казни дисциплинске комисије о мом кажњавању јавном опоменом због одбијаја да радим на увођењу “нове” технологије стеатита. Директор Петар Милетић, његов заменик Војислав Стојановић и директор развоја Мирко Тодоровић су грмели на сав глас против мене, ја сам покушавала да све објасним стручним разлозима, али то није вредело. Прва казна је аутоматски изгласана, а ја се само сетих оне реченице коме је усташа ископао очи: “Само ти, дијете, ради свој посао!”
Друга тачка је моја молба да ми се омогући учествовање на конгресу о медерним керамичким технологијама у Риминију у Италији/ИИИ ЦИМТЕЦ – 1976/, јер је стручна комисија нокгреса прихватила мој научни рад из области технологије стеатита. У прилогу молбе доставила сам тај рад, преведен на енглески језик. Превод сам сама платила.
Одмах су се чули гласови самоуправљача:
- Другови, не можемо да награђујемо оне које кажњавамо!
- Добро, ја ћу да платим путне трошкове, дајте ми бар плаћено одсуство.
- Не може!
- Дајте ми неплаћено.
- Не може!
- А онда ћу да узмем део годишњег одмора и да одем на тај конгрес да бесплатно рекламирам “Електропорцелан” као средину у којој се научни рад негује и цени…
Онда скаче Мирко Тодоровић:
- Другови, ја се не слажем, у питању је фабричка тајна.
- Овај исти рад, само на српском језику, у јануару ове године реферисала сам на Српском хемијском друштву, па нико не рече да је у питању “фабричка тајна”.
У моју одбрану јави се Жућа Илић, син народног хероја Милана Илића Чиче Шумадијског:
- Ово је превршило сваку меру, дибидус!
И тако ја одох на тај конгрес о свом трошку.

БУНАР

Један од директора „Електропорцелана“ на неки начин је чуо за мене, па ме позвао у фабрику да им помогнем због неких проблема са стеатитом. Окупио је руководећу укипу у сали радничког савета. Директор, инжењер Ћираковић каже: -Другови, ми смо са стеатитом на дну бунара, морамо одатле да се вадимо. Остали смо дужни Пољацима 10.000 комада НХ-патрона за металне делове које смо од њих добили. Урадили смо 30.000 и нису били добри. Позвао сам инжењера Ружу Николић да нам помогне.

-Проблем лежи у томе, кажем ја, што Ваша маса садржи 85 одсто талка, па је гранулат мекан. При пресовању зрна се претварају у прашину која спречава излазак ваздуха, па се јављају пукотине. С мојом технолошком концепцијом гранулат се не дроби, ваздух излази кроз фине поре, нема пукотина, а јачина производа у печеном стању је скоро двоструко већа од прописане норме. У „Енергоинвесту“ у Обилићу обављена су 1972. године упоредна испитивања

НХ-патрона које су користили:
норма по ДИН-прописима           450 кг
СТЕМАГ (Немачка)                      600 кг
„Електропорцелан“, маса СП-1   860 кг

Последња цифра се односи на моју стеатитну масу коју су 1976. године ондашњи руководиоци одбацили ради увођења „светске“ технологије. Предлажем да се направи проба са три тоне масе СП-1 да би био решен Ваш проблем – рекла сам.

-У реду, каже директор, нека то буде урађено преко сектора развоја, дођи да се с њима договориш.

После два дана долазим у сектор развоја, чији је директор инжењер Петар Илић окупио прилично некомпетентну екипу, па каже: -Ружа је предложила да се преко сектора развоја припреме три тоне масе по њеној рецептури. То није могуће из три разлога. Прво, не можемо да набавимо сировине које је она користила, рудници су затворени. –Како је затворен бентонит, питам ја, Зелено брдо стоји у Петровцу, види се с јадранске магистрале, а магнезит „Брђани“ може да се добије преко једне фирме из Чачка. – Други разлог је, теоретише Пера, што талк можемо да набавимо по једну немачку марку за килограм, а магнезијум-силикат је много скупљи. –Никад није било тако, увек је био јевтинији, у чему је ствар – кажем ја. –У томе што би морао да се пече у коморној пећи, јави се Мирић из сектора инвестиција. –Ја сам магнезијум-силикат увек пекла у тунелској пећи – одбрусим. –Да, али за поправку тунелске треба милион немачких марака, каже Мирић. –Трећи разлог је, наставља Пера, што немамо линију за производњу магнезијум-силиката. –Па, никад није ни била линија, рече пословођа, овај млин данас меље магнезијум-силикат, опере се млин, базен, пумпа, филтер-преса...

-Перо, вриснем ја, како можеш да кажеш „немам линију“, кад ти 80 одсто капацитета фабрике стоји!? Да ли би требало голим рукама да дробим сировине и мељем три тоне у мојој дневној соби!? Окренем леђа и одем кући. И тако „Електропорцелан“ са стеатитом остаде у бунару...

НОБЕЛОВА НАГРАДА

Јуна 1976. одржан је проширени колегијум „Електропорцелана“ ради презентације предлога за изградњу нове фабрике електроинсталационог материјала – производа од порцелана, стеатита и кордијерита. Војкан одушевљено хвали ту концепцију, а посебно нову технологију стеатита. Осим тога, каже да је за читаву милијарду динара нижа понуда једног предузећа из Врања за изградњу нове фабрике, у односу на цену првобитног пројекта фабрике стеатита и кордијерита који је урадила комисија радничког савета на челу са инжењером Ружом Николић.

Први је дискутовао Влаја Несторовић, пословођа пећи: -Да ли ћемо с том новом технологијом у тој фабрици моћи да произведемо стеатит у складу са потребама наших купаца? –Другови, ја бих дао Нобелову награду ономе ко би нам унапред казао да та технологија није добра, да ми, другови, не улазимо у ту инвестицију – рече Војкан.

Остали присутни били су аминаши. И тако направише ту скаламерију од нове фабрике која није могла да функционише, а имена њених пројектаната нису јавно позната. На једном месту у мом роковнику стоји забележено: „12. 02. 1976. нови пројекат већ два дана раде Мијат, Мирко и Мирић у Мирковој канцеларији, вероватно по Војкановим инструкцијама“.

И поред мојих стручних аргумената, изношених на свим форумима, урадише како су хтели, а кад је све кренуло низбрдо наредбодавци, убрзо по свечаном пуштању у погон нове фабрике, побегоше, најпре Пера у Београд, па Мирко и Војкан у Словенију, а главни производ НХ-патрон, не освојише по новој, „светској“ технологији стеатита...

А шта је с мојом Нобеловом наградом? Остадох без те Војканове награде, иако сам, бранећи струку, унапред упозоравала на проблеме „светске“ технологије.

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности

ИМПРЕСУМ

Назив медија: Е СТВАРНОСТ. Решење АПР Регистар медија: БМ 30/2018, од 17.01.2018. Издавач медија: Драган Тодоровић, предузетник Издавачка делатност Стварност Аранђеловац. Матични број издавача медија: 62835842. Језик на коме медиј излази: српски. Врста писма медија: ћирилица. Формат медија: Самостална електронска издања Интернет портали. Главни уредник медија: мр Драган Тодоровић. Седиште издавача медија: Кнеза Михаила 33е/2, 34300 Аранђеловац. Телефон: 034/710 350, 063/686 364. Е-ПОШТА: casopisstvarnost@gmail.com. Интернет адреса: www.stvanost.rs. Редакција: мр Драган Тодоровић, Љиљана Стојановић, Драгољуб Јанојлић, Мирослав Живановић, Драгован Лазаревић, Здравко Јањевић, Дејан Комненовић и Анђелка Тодоровић.