понедељак, 21 октобар 2019

Приче из фабрике, наставак

На страницама Интернет портала «еСтварност» настављамо објављивање прича из фабрике – «Индустрије електропорцелана» Руже Николић, из Аранђеловца.

Приредила: Љ. Стојановић
Пише: Ружа Николић

ИЗЈАВА

На бројним састанцима на којима је било говора о „недисциплини“ Руже Николић Војкан је понављао исту, смешно склепану реченицу: -Она одбија да изврши наређење из економско-политичко-стратегијских разлога! То је обавезно изазивало смех, односно подсмевање мени као стручњака од стране његове клапе. Стручне разлоге није помињао.

Кад сам сазнала да се о саслушањима на дисциплинској комисији не води записник, написала сам у свом роковнику изјаву коју сам гласно прочитала пред комисијом 15.10.1976. године: „Не могу да извршавам наређења за која ми није јасно зашто су издата. Као директан разлог наведено је: да је нова маса боља и јефтинија, да сви раде тако и да су мање инвестиције за нову фабрику. По мом убеђењу, то није тачно. Остали разлози, за које сам чула индиректно, су: да фирма Неташ условљава испоруку опреме технологијом, да фирма Штетнер условљава сарадњу технологијом и да су моје концепције застареле.

Кад се наводи тако велики број разлога за нешто, онда ниједан није онај прави. Сви ти разлози су постојали и пре израде прве верзије елабората за нову фабрику. Идеја за радикалну измену технологије родила се са случајним преписивањем рецептуре за стеатитну масу код Штетнерa на стубу складишта.

Разумљиво је да директори, који се никада нису бавили конкретном разрадом неке технологије, не могу да знају да рецептура масе и технологија нису једно исто и да је рецептура незнатан део технологије. Овде бих поставила питање: да ли развој наше фабрике треба да се развија на случајно преписаним рецептурама? Ја не могу да сносим одговорност ако неко у читавој овој ситуацији испадне смешан. Мислим да је више жалостан него смешан потез да се елаборат за нову фабрику прерађује на нову технологију која још није виђена у овој фабрици, па према томе, нису виђене ни њене предности, ни њене мане. Ја упозоравам да нова технологија има одређене мане које се не могу отклонити, јер њихов узрок лежи у природи материјала, док се мане наше технологије могу у великој мери отклонити неким мањим изменама. На неке битне мане нове технологије сам упозорила на састанку 29.01.1976. године (када сам одбила наређење), али не знам да ли је то схваћено. Оно, чега се највише бојим, јесте да се не направе неке грубе грешке у пројектовању нове фабрике, које се касније не могу отклонити. Ја сам избачена из комисије за пројектовање, па више немам никааквих могућности да то спречим“. Не знам да ли се неко запитао: а шта, ако је Ружа у праву? Шта смо учинили према њој, а шта смо учинили према овој фабрици?

Прошло је преко 40 година од ових догађања. У продавници у Аранђеловцу сретнем Владу Машковића, некадашњег председника дисциплинске комисије. Станем пред њега:

-Машковићу, јесам ли ја била у праву?

-Јеси!

-Да ме ниси избацио из фирме, не би Електропорцелан тако бедно пропао!

И, окренем му леђа.

 

КАРТОНЧИЋ

Октобра месеца 1975. године комисија Радничког савета за израду идејног пројекта нове фабрике стеатита предала је елаборат сектору инвестиција, где је урађен и цртеж. Очекивали смо неки коментар, дискусију, али до тога није дошло. Уместо тога, колегијум изненада одлучује да се погледа још нека фабрика стеатита у Немачкој.

Крајем новембра на пут полазе директор Петар Милетић и инжењери: Војислав-Војкан Стојановић, Ружа Николић и Милован Мијатовић – Мијат. После ноћења у Минхену, за време доручка разговарало се о стеатиту. Ја сам казала да нема потребе да се уводи нека друга технологија, јер имамо добру технологију која се може временом поправљати. Отуда је потекла Мијатова фамозна реченица да сам изјавила да могу да уведем ту „светску“ технологију, али да нећу, и да хоћу да докажем да по мојој технологији може да се ради.

Онда смо кренули да видимо фирму Штетнер у Зелбу. Власник фирме нас је прво одвео на складиште сировина. Са леве стране стајала је велика гомила аустралијског талка у комадима. Са десне стране су били дрвени стубови на које се ослањао кров складишта. Ја сам ишла испред господе који су разговарали; приметила сам да на једном стубу виси неки картончић. Пришла сам и прочитала рецептуру стеатита:

Reichtalkum                4%
Australische talk         80%
Ton(глина)                10%
Баријум карбонат       6%

Дакле, класична рецептура, каквих има у литератури о стеатиту уопште у свету. Притрчава Војкан и преписује рецептуру у црни роковник. При томе, прву компоненту, не знајући шта је то, прикључује аустралијском талку. Мени је јасно да је то немачки талк, уствари Стемагов чувени талк. Тих 4%  је сасвим недовољно да поправи Штетнерову ситуацију са стеатитом. Зато им је била потребна сарадња са Електропорцеланом.

Нисмо видели шта раде с комадним талком, видели смо да се окрећу млинови, базени поклопљени, тако да нисмо видели масу. Нисмо видели производњу, пресовање, печење, већ право на ручак, добар, какав директори воле. Ја сам била сама, преко пута добро расположене господе. У једном тренутку власник фирме се подсмевао Војкану што је преписао рецептуру у „црну књигу“. Било ми је чудно што се рецептура по којој ради фирма нађе окачена на складишту. Неколико месеци касније, на једном састанку, Мирко Тодоровић је рекао да Штетнер условљава да Електропорцелан користи њихову технологију да би нам омогућио продор на западно тржиште и у Аустралију. У време те посете нисам ништа знала о том аранжману.

После ручка, мене и Мијата су послали да погледамо Стемагову фабрику; они су раније већ били тамо, а ми да се сами вратимо кући. Пера и Војкан су отишли у посету фирми Нич. После пар месеци сазнала сам да су тамо наручили пројекат за нову фабрику према преписаној рецептури. Затим су скокнули до фирме Масемиле Вагнер да обезбеде сировинску базу – талк, себи обезбеде провизију која им је исплаћивана преко швајцарске банке. То сам сазнала лично од господина Еугена Вагнера тек 1982. године, шест година после искључења, а то је посебна прича. У повратку свратили су у Коел да и код Дорст-a наруче пројекат по истој рецептури.

Кад повежем више чињеница, схватам да иза те завере против моје успешне технологије стеатита стоји Војкан који 1963. године није успео да уведе „светску“ технологију преписану у СССР, па је помислио да ће на постојећој освојеној производњи само да уведе рецептуру, преписану са картомчића. Али, изгледа да то друштванце (Војкан, Пуша, Мирко, Златко, опет Војкан, Мијат) није било обавештено о проблематици технологије базиране на 85% талка у стеатитној маси...

„Да, ту је чвор“ – рече Хамлет.

И тако, Електропорцелан коначно пропаде због картончића...

 

ПАТЕНТ

Кад сам схватила да од суданије за радни однос неће бити ништа, решила сам да на неки начин ауторизујем своје резултате у решавању проблема производње такозваног синтетичког стеатита. Одлучила сам се 1974. године за патентирање технологије. У Заводу за патенте у Узун Мирковој 1 набавила сам за то потребне формуларе. Препоручено ми је да за то ангажујем адвоката који се специјализирао за патентирање. Изабрала сам Живка Мијатовића, познатог београдског адвоката, који ми је много помогао, јер нисам имала појма како се нешто патентира. Написала сам текстове за пријаву, више пута смо их кориговали и на крају су предати Заводу.

Пошто је пријава примљена господин Мијатовић ме питао да ли желим да поднесем пријаву у року од годину дана због приоритета у некој другој земљи. Како сам желела да видим да ли сам као стручњак урадила нешто значајно у животу, замолила сам да поднесе пријаву у две земље – Западну Немачку и Пољску, где су стручњаци покушавали да реше проблеме, а до тада нису успели да направе употребљив синтетички стеатит. Он ми је рекао да су најстрожа испитивања у Немачкој, али да резултате пољског Завода за патенте цени и немачки Завод. Коресподенција између мог и страних адвоката обављала се на енглеском језику. Трошкови патентирања су били врло велики, али моја породица је то успешно решавала.

Патент је признат најпре у Пољској, а после шест година у Југославији.

За време испитивања у немачком Заводу су била супротстављена четири мишљења. Због тога сам отпутовала у Минхен да с немачким адвокатом решим проблем. Понела сам своје научне радове из области стеатита и доказала сам да та господа нису решила кључне проблеме синтетичког стеатита; убрзо је мој патент био признат у Немачкој.

Напомињем да у Аранђеловцу никоме нисам поменула патентирање све до признања нашег Завода, због тога што би политички фактори могли да оспоре моје ауторство.

Следећи потез је био да некој од познатих фирми понудим свој патент. Отпутовала сам у Немачку, у Триер, где је живела породица Јована Гајића и моје сестре Анке са децом. Одатле сам телефонирала колеги из фирме Дорст, господину инжењеру Ролфу Шубарту, који је много помогао у освајању поступка атомизирања и сувог пресовања у Електропорцелану. Он ми је казао да велике фирме због огромног фонда скупих алата не би могле да уведу неку другу технологију и да је боље да се обратим фирми Масемиле Вагнер која припрема и продаје готове масе и глазуре разним фирмама. Обратили смо се власнику фирме, господину Еугену Вагнеру који је био заинтересован за патент и позвао нас да дођемо.

Сутрадан, првог априла, отишли смо на разговор са господином Вагнером. Молим вас да причитате изјаву Јована Гајића, а ја ћу додати још нешто у вези с том посетом. „У марту и априлу 1981. године инжењер Ружа Николоћ је боравила код мене у Триеру да би понудила своје патентиране технологије неким западнонемачким фирмама. Пошто је фирма Масемиле Вагнер из Нојштата код Кобурга показала интересовање за технологију стеатита, одвезао сам је тамо својим колима 1.4. 1981. године. Власник фирме, г. Еуген Вагнер нас је љубазно примио, а кад је чуо да је Ружа Николић из Аранђеловца, рекао је следеће: „О, па ми имамо пословне везе с Аранђеловцем, са Индустријом електропорцелана, они код нас купују талк. Али, у последње време их нема. А знате, кад су дошли да преговарају за куповину талка, прво су питали колики је проценат за њих, па су онда сели да разговарају. Ми, нормално, дајемо провизију онима који код нас купују сировине, али није нормално да неко узме паре, па да оде код другога да купује! Руководиоци Индустрије електропорцелана су амерички гангстери у социјалистичком оделу!“

У току даљег разговора г. Вагнер је питао Ружу Николић да ли, ако дође до сарадње, жели да се и њој хонорар исплаћује преко швајцарске банке, на шта је она одговорила: „Нема потребе, ја имам свој конто код Југобанке у Аранђеловцу“.

До ове сарадње, на жалост, није дошло дзбог несрећног случаја у породици Вагнер, после чега је фирма Масемиле Вагнер продата фирми Хученројтер. Ову изјаву дајем на захтев инг. Руже Николић у нади да ће допринети да се расветле околности које су довеле до њеног искључења из Индустрије електропорцелана децембра 1976. године.

У Аранђеловцу                                                           Јован Грујић, дип.Sportlehrer
20.5.1982.god.                                                            55 TRIER/ZEWEN, Im Biest 6
                                                                                        West Deutschland
                                                            (Следи својеручни потпис Јована Грујића)

Кад је господин Вагнер отишао по кафу, приметила сам на супротном зиду нешто урамљено са троугластим знаком Електропорцелана. Прочитала сам следеће на српском: Поводом пуштања у погон нове фабрике стеатита Електропорцелан захваљује на помоћи указаној од стране ваше фирме.

Потпис
Инг Војислав Стојановић

Господин Вагнер је био посебно заинтересован за пластичну стеатитну масу за извлачење танких профила и замолио ме да ми пошаљем 10 кг масе. По повратку кући, припремила сам је, али је нисам послала због породичне трагедије.

 

ОРДЕН

Две године пре искључења из Електропорцелана (1976) била сам на списку за одликовања заслужних радника. За мене је предвиђен орден рада са сребрним венцем за успех истраживања и примене технологија на бази домаћих сировина.

У јеку мог дисциплинског и партијског кажњавања дође у моју канцеларију председник дисциплинске комисије и секретар Савеза комуниста да запише потребне податке о мени због одликовања. Питам га:

-О којем се одликовању ради?

-О медаљи рада.

-Па ја сам медаљу рада већ добила 1948. године за учешће на летњој радној акцији за уређење речног корита реке Ветернице у Лесковцу. Друга акција ми је била Нови Београд, трећа пруга Бања Лука-Добој, четврта Ваљаоница бакра Севојно...

-Можеш ли да ми покажеш ту медаљу или документ о њој?

-У то време нису давали документа о томе, а медаљу сам изгубила, јер сам се три пута селила.

И тако, остадох и без медаљице...

ТРАКА

На низбрдици после увођења „светске“ технологије у новоизграђеној фабрици стеатита често су се дешавали штрајкови радника. Једном су тражили да се врати стара технологија и инжењер Ружа Николић. Директор „Џеле“ им је објаснио да то не може, јер је Ружа одбила сва наређења. Слагао је – ја сам одбила само једно наређење три пута, зато што је нова технологија била врло проблематична. Онда би подмитили раднике са пар стотина динара да наставе да раде.

После једног штрајка, усред ноћи зазвони телефон код Мирка Живковића, уредника Радио Шумадије. Јавља се Петар Милетић, бивши директор Електропорцелана, донекле опорављен од шлога:

-Мирко, молим те дођи, не могу ни да живим, ни да умрем, стално размишљам, много сам се огрешио о Ружу Николић, хоћу да дам јавну изјаву о томе.

Сутрадан, Драган Милисављевић сними магнетофоном Перину изјаву. Случајно пусти траку Богдану Томићу и Љуби Богавцу, радницима Електропорцелана, а они дотрче до мене да ми кажу да се Пера каје што је слушао своје саветнике.

Мирко не пусти траку, него оде у Луковску Бању, а после на боловање. Више пута сретнем на улици сниматеља Драгана, питам га кад ће да пусти траку, а он одговара: „Није сад моменат“. Једном дрекнем, па кад ће тај моменат, а он каже: „Чека се да Пера умре“.

-А шта ако ја пре њега умрем, шта ће ми рехабилитација на Рисовачи?

Умре Пера, умре Мирко, а ја опет питам Драгана кад ће да пусти траку, а он ме пита:

-Ма, шта ће ти то?

-Треба ми рехабилитација, јер нисам погрешила, као стручњак била сам у праву.

Умре и Драган Милисављевић, а трака до данас није нађена...Од свих актера мог искључења једино се Петар Милетић покајао. А ја, још чекам рехабилитацију...

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности