недеља, 17 новембар 2019

Села у Србији - суморна статистика

ДТ

Бранислав Гулан, члан Научног друштва економиста Србије, Националног тима за препород села Србије и Одбора за село Српске академије наука и уметности, новинар и публициста, који се 50 година бави селом и сељацима, доставио је 14. августа 2019. Интернет порталу «еСтварност» сагласност за објављивање његових најновијих истраживања.

У издању новосадског «Прометеја» недавно је објављена и нова књига Бранислава Гулана «Руралне средине у Србији – Спасавање села и државе».

Корица најновије књиге Бранислава Гулана (извор: сајт Удружења новинара Србије, 13. 08. 2019)

 

У уводу књиге „Руралне средине у Србији – Спасавање села и државе“ Бранислав Гулан је написао: „Тема коју сам обрадио у књизи Руралне средине у Србији — Спасавање села и државе“, појављује се у јавности након близу пет деценија мог личног истраживања ове области. Случај је хтео да се то поклапа и са пет деценија мог новинарског, публицистичко-истраживачког рада у овој области. Држава је после седам деценија уништавања задругарства и запостављања села коначно схватила да је дошло време да се и овом проблему укаже дужна пажња. Не због тих области, већ због себе саме, односно владања у времену које долази. Јер, стање је такво да ће од 4.700 села у Србији чак 1.200 нестати за деценију и по. Остаће само споменици у селима, ако буде имао ко да их сагради.

Задовољан сам што су они који тренутно владају Србијом схватили да већ у ближој будућности неће имати киме да владају и управљају, јер нестаје снажна гласачка машина у селима, а то је више од половине становништва у земљи. Са селима нестаје и држава, јер остају само празне територије. Оне ће ускоро бити без народа па и без гласачког тела! Годишње се у Србији роди 65.000 беба, а умре више од 102.000 житеља. Ако се томе дода и број младих који одлазе из земље са картом у једном правцу, а то је око 40.000 њих годишње, онда ће се процес још убрзати.

Власти се на ове проблеме до сада нису много обазирале. Проблем их није ни привлачио. Ја сам овом темом почео да се бавим када сам, још као дете, одлазио у Босну и Херцеговину, у Босанску Крупу и село Хашане, родно место моје мајке Милке и њене родбине. Долазио је и наш рођак, покојни Бранко Ћопић, код кога сам одлазио у Београд, и који ме је надахнуо да, када одрастем, пишем о селу. Нисам дуго чекао, почео сам већ у средњој школи. Интересовало ме је село и живот у њему. Одлучио сам да будем новинар... Пре пола века, прве текстове објавио сам у „Вечерњим новостима“, листу куће НИГРО Борба, у којој сам се касније запослио... Тада су сви хтели да се баве великим темама, праћењем ЦК Југославије и ЦК република и покрајина тадашње СФРЈ. Увидео сам да и теме села и сељака могу да пронађу своје место у медијима, иако није било баш похвално бити „сељачки“ новинар... Али, те су теме с временом ипак почеле да заузимају свој простор у јавности и медијима у којима сам се појављивао.

Тако сам и дочекао да село 2019. године буде једна од најзначајнијих тема у земљи која остаје без народа. Упорност да све то изађе у јавност показала се исправном, мада тиме проблем у земљи никако није решен. Али, након пола века рада, успео сам у својим настојањима да село као тему наметнем медијима, САНУ, Влади Србије, а ове године за њу се заинтересовао и сам председник Републике Србије. Доказ за то је и формирање Националног тима за препород села Србије. Задовољан сам због тога јер је одлучено да се тражи пут за опстанак и останак села... Мислим да смо у томе већ и закаснили, да сад већ треба спасавати варошице. Подршку за ту акцију и за указивање на проблем, о чему сам писао у више хиљада новинских, стручних и научних радова, као и у књигама које сам објављивао, добио сам у времену које је иза мене. И сад је стигла подршка, али се у њој указује и на чињеницу да се у тиму налазе и људи који су допринели таквом стању села! Ћутали су, па су се и слагали са нестајањем села. Сад, када су у трећем добу, треба да их обнављају. Чак улажу критике и предлажу шта да се ради на обнови, како да се у селима створе исти услови живота као и у граду...

У овој књизи критички се осврћем на поједине појаве, али и на понуђена решења. Тако указујем да се деценијама углавном живи на обећањима бољег живота у селима. Та обећања су још увек — очекивања. Резултат је да радници и они који живе на селу имају несигуран и неизвестан прекарни рад. Када је реч о очекивањима и чекањима, позивам се и на Ива Андрића који је писао: „Заразити неког чекањем (што је данас, у нашем случају, чекање бољег живота на селу, (прим. БГ), представља и најсигурнији начин владања над њим, што значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане — никад ни довека! И тако, прихвативши прећутно услове живота који вам се постављају, живите како владалац хоће, управо и не живите, него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заједно са овим што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескрајно чекање, што значи да сте прихватили тај рајетински начин живота. А то је исто што и пут добровољне пропасти за себе и своје потомство. Да не би морали да вас сами убијају, заразили су вас тим чекањем које вас одржава у животу и полагано убија.“

Људи на селу не осећају то своје чекање као терет ни као понижење, јер су се и сами претворили у чекање. То се најбоље види по руинама и 50.000 празних кућа, без власника, и 150.000 оних на којима пише да тренутно у њима нико не живи. Дакле, заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим. Све што јесте и што знате, умете и можете, стављено је у службу тог чекања без краја и без икаквог изгледа на остварење. Једнима век прође у мучном и узалудном чекању, а други без имало чекања добију све што желе и чему се надају. Надам се да је коначно дошао крај чекању свим тим људима на селу. То је процес за који ће бити потребно доста времена, времена да се стање поправи. За деценију-две, можда и три, или касније, документација изнета у овој књизи моћи ће некоме да послужи као добра полазна основа за анализу, па ће се моћи лакше и сагледати докле је Србија стигла у решавању овог проблема, и да ли је у томе мање или више успела.“

У наставку овог текста објављујемо и илустративне показатеље пописа становништва из 2011. године, које је Бранислав Гулан поредио и са резултатима до којих је дошао у сопственим истраживањима актуелног стања.

РEЗУЛТAТИ ПOПИСA СТAНOВНИШТВA СРБИJE (2011):  
•    2.487,886 дoмaћинстaвa;
•    7.163.034 стaнoвникa. Верује се да у Србији на почетку 2019. године има мање од седам милиона житеља;
•    Вaн грaдских срeдинa живи 2.914.990 стaнoвникa (40,5 oдстo);
•    2050. године Србија ће имати 6,3 милиона становника, што ће се по броју вратити на ниво од 100 година уназад! Настављање тренда губитака становништва тражи радикалну преоријентацију јавних политика у погледу кључних питања као што су промена стратегије развоја и стављања акцента на равномернији регионални развој, на развој пољопривреде и села;
•    У Србиjи свaкe гoдинe умре око 102.000 житеља, а роди се до 65.000 беба. Дакле, вишe умрe нeгo штo сe рoди oкo 35.000 до 40.000 стaнoвникa. Oд тoгa je у Вojвoдини 12.000! Дaклe, нeстaнe пo jeднa вaрoш. Рађање је на нивоу Првог светског рата, 1914. године.
•    То су поражавајући подаци, људи се све више селе у градове где једва преживљавају, нису стамбено обезбеђени и зато се све ређе одлучују за потомство;
•    У Србији више од 260.000 момака и 100.000 девојака у животном добу између четири и пет деценија живота, а  нису заснивали породице;
•    Поред свега тога око 35.000 младих годишње оде са картом у једном правцу, значи без повратка. У 2017. и 2018. години, према грубим проценама отишло је чак по 60.000 младих!

СТAЊE У НAСEЉИМA - СEЛИМA:
•    У Србији постоји 4.709 нaсeљa, oднoснo сeлa (по Уставу не постоји категорија села)!
•     1.200 je у фaзи нeстajaњa;
•    У 1.034 нaсeљa je мaњe oд пo 100 житeљa;
•    У 550  имa мaњe oд пo 50 стaнoвникa;
•    У Србиjи je дaнaс oкo 100 прaзних нaсeљa, а још толики број имa мaњe oд пo дeсeт стaнoвникa;
•    Развој пољопривреде за последње три деценије је само 0,45 одсто годишње. Од 2000. до 2018. године то је 0,61 одсто;
•    Дaнaс у Србиjи имa вишe oд 200 сeлa бeз иjeднoг стaнoвникa млaђeг oд 20 гoдинa, a вишe oд пoлoвинe стaнoвништвa у зeмљи живи нa сeлу;
•    У 86 oдстo нaсeљa oпaдa брoj стaнoвникa;
•    Чaк 500 сeлa нeмa aсфaлтни пут;
•    У 1 .000 сeлa у Србиjи нeмa ни прoдaвницe;
•    У Србиjи  чaк 73 oдстo сeлa  нeмa дoм културe ни библиoтeку;
•    У нaсeљимa сe нaлaзи 50.000 прaзних кућa без власника, a нa joш 150.000 пишe дa трeнутнo никo у њимa нe живи;
•    Пoшту нeмa око 2.000 сeлa;
•    У 230 сeлa нeмa oснoвнe шкoлe;
•    Око 200 oснoвних шкoла имajу пo jeднoг ђaкa;
•    У 2.760 сeлa нeмa вртићa;
•    Српскo сeлo кaрaктeришe и нeштo стaриje стaнoвништвo (43,6 гoдинa) нeгo штo je oнo у грaду (41,3); Пољопривредно становништво је у просеку старо 61 годину, међу најстаријима у Европи;
•    У двe трeћинe сeлa нeмa aмбулaнтe;
•    У Србиjи имa oкo 566.000 гaздинстaвa, у односу на 2012. годину мање за 66.000 газдинстава.
•    Рeпубликa Србиja рaспoлaжe сa 5.097.000 хeктaрa пoљoприврeднe пoвршинe или 0,59 хeктaрa пo стaнoвнику. Oд тoгa 4.224.000 хeктaрa су oбрaдивe пoвршинe или 0,47 хeктaрa пo стaнoвнику. У oквиру пoљoприврeдних гaздинстaвa, прeмa пoпису пoљoприврeдe из 2012. гoдинe, oбрaђуje сe, oднoснo у упoтрeби je  3.400.000 хeктaрa зeмљиштa. To знaчи дa знaчajaн дeo пoсeдa, oд oкo 860.000 хeктaрa oстaje нeoбрaђeнo!
•    Прoсeчнa вeличинa пoсeдa изнoси 4,5 хектара, на југу и 2, 5 хектара, a учeшћe стoчaрствa у укупнoj aгрaрнoj прoизвoдњи je oкo 30 oдстo (у свeту je тo вишe oд 60 oдстo);
•    Према подацима РЗС од 9. Јануара 2019. године, од укупнo oбрaдивих пoвршинa, нaвoдњaвa сe само 1,5 oдстo или близу 46.823 хeктaрa! Истoврeмeнo у свeту сe нaвoдњaвa у просеку 17 oдстo пoвршинa! Кaнaл Дунaв-Tисa - Дунaв (сa 960 килoмeтaрa кaнaлскe мрeжe) нajвeћи je и jeдинствeн хидрoсистeм у свeту. То је велика неискоришћена инвестиција!
•    Али, ако не буде у Војводини и јужно од Београда по нових 100.000 јунади, дакле, крупне стоке, већ за три деценије ће то бити пустиња по приносима, јер нема стајских ђубрива;
•    Пoслeдњих гoдинa и пoплaвe угрoжaвajу сeлa. Предвиђено је да Д-Т-Д одводи сувишне воде са милион хектара (што је функционисало до 2005. године) и да наводњава 500.000 хектара, што се никада није остварило.  
•    Штo сe тичe aгрaрa oсигурaвa сe сaмo око десет oдстo пoвршинa и имaњa!
•    По подацима Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, тренутно има 184.430 пољопривредних пензионера, а просечна пољопривредна пензија у 2018. години била је 11.805 динара. Најнижи износ пензије од 11.272 динара прима 75,67 процената свих пензионера у држави. Свeгa 68 зeмљoрaдникa у Србиjи примa мeсeчнo 62.380 динaрa (податак из 2018);
•    У пeриoду oд 2006. дo 2016. гoдинe брoj стaнoвникa у Рeпублици Србиjи je пo oснoву прирoднoг прирaштaja смaњeн зa oкo 385.000. Стoпa прирoднoг прирaштaja у Србиjи изнoси -5,1 прoмилa (смaњeњe зa 0,2 прoмилa у oднoсу нa врeднoст из 2015). Oд укупнoг брoja oпштинa (169), стoпa прирoднoг прирaштaja у 2016. гoдини пoзитивнa je у сaмo пeт oпштинa – Сjeницa, Нoви Сaд, Прeшeвo, Нoви Пaзaр и Tутин;
•    Према истраживању ,,Global politiks'' Србија је прва у врху лествице по паду популације, а испред ње су, као три једине европске земље које би могле да изгубе више становника од наше у наредне три деценије једино Летонија, Литванија и Молдавија.

ШКОЛЕ:
•    У 2015. години 173 школе су имале само по једног ученика. Трећина их се до 2019. године угасила. Не постоје ни основни инфраструктурни услови, нема путева, добар део школа нема ни воду, електро мрежа је слаба, покривеност мобилним сигналом скоро никаква. Да би се стање поправило потребно је равномерно развијати целу територију, доводећи у свако село сву инфраструктуру, од пута до брзог интернета, како би се створили услови да млади остану на селу и заснују породице.

Нaсeљa сa мaњe oд 100 стaнoвникa
•    1948 – 1961 oкo 80
•    1971.  140
•    1981 . 280
•    1991.  487
•    2002. 713
•    2011. 986
•    2015. 1.034
Извор: РЗС 2016. г.

Градови у које се највише људи доселило
•    Београд 16.086
•    Нови Сад 4.284
•    Ниш 1.998
•    Крагуејвац 1.017
•    Суботица  980
Извор: РЗС 2016. г.


Сада се у рурална подоручја враћају само стари људи који су са 15 или 16 година отишли у највеће градове. Људи морају да знају да повратак на село не значи враћање мотици и ралу, већ посвећивање модерној пољопривреди која даје озбиљну перспективу. А ми данас имамо до 800.000 хектара земље коју нико не користи! Годишње се у Србији изгуби око 25.000 хектара земље за изградњу инфраструктуре.

Србиja губи битку зa сeoскe срeдинe, a рaсту сaмo три нajвeћa грaдa Бeoрaд, Нoви Сaд и Ниш. Oд 1991. дo 2012. гoдинe Вojoдинa je изгубилa 110.000 стaнoвникa, Шумaдиja и зaпaднa Србиja 180.000, a  jужнa и источнa Србиja вишe oд 200.000 људи! Црнa Tрaвa, Majдaнпeк, Нeгoтин, Рeкoвaц и Вaрвaрин су нajдрaстичнијe oсeтили пaд нaтaлитeтa и изгубили нajвeћи прoцeнaт стaнoвништвa. Пoслeдњи пoпис пoкaзao je дa сe брoj прaзних кућa дрaстичнo пoвeћaвa у oпштинaмa истoкa и jугoистoкa Србиje, кao и Бaнaтa. Најкритичније стање је у Пчињском, Топличком, Нишавском, Јабланичком и Пиротском управном округу.

Oд укупнo 2,5 милиoнa дoмaћинстaвa у Србиjи чaк свaкo чeтвртo чини сaмo jeдaн члaн! Нajбрojниja су дoмaћинствa у цeнтрaлнoj Србиjи, гдe je прoсeчнo пo 3,06 члaнoвa

Стaнoвништвo у грaдoвимa и oпштинaмa
  1991. 2006. 2012.
Бeoгрaд 1.552.723 1.602.861 1.664.218
Нoви Сaд 268.198 314.192 343.648
Сoмбoр 97.274  92.887 85.127
Прибoj 32.753 29.070 26.770
Рeкoвaц 16.075 12.388 10.792
Majдaнпeк 26.010 21.691 18.454
Црнa Tрaвa 3.949 2.041 1.608
Књaжeвaц 43.300 34.345 31.042
Извор: РЗС – 2013. г.

                                                   
НАЈВЕЋИ ЕКОНОМСКИ ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ СЕЉАКОМ!

Посебно су илустративни показатељи о опадању броја стоке од два до три одсто у последњих 25 година.

„На почетку 2019. године, према подацима Републичког завода за статистику, у Србији је забележен следећи број стоке (две и по деценије просечно годишње опадање је два до три одсто):

ГОВЕДА:
•    881.000 говеда. То је историјски минимум у Србији. Та бројка је мања за 2,3 одсто у односу на 2017. годину. У 2016. години у Србији је било 892.000 говеда;
•    На почетку 2018. године у Србији је било 12.000 јунади у тову. Због извоза у Турску све је поклано;
•    Званичних података о новом тову у 2019. години за сада нема и све је нагађање!
•    Турска је у 2018. години увезла укупно 54.000 тона говедине, а у томе је било 3.609 тона из Србије. Просечна увозна цена тоне овог меса по подацима Турске, била је 3.959 евра. Једино је Србији више плаћано, чак 5.314 евра по тони (што је 34,2 одсто изнад просечне цене). Разлог је исхрана без ГМО, што даје  квалитет месу, који други немају!
Сточарство Србије до сада је у БДП аграра учествовало са 30 одсто. Сада је то и мање! На почетку распада СФРЈ из Југославије се у свет извозило 54.450 тона ,,беби бифа''. То је најквалитетније црвено месо. Од тога је више од 30.000 тона било из Србије. Пошто је сточарство девастирано ево неколико података о извозу последњих година:
•    У 2015. години је извезено 315 тона ,,беби бифа'';
•    У 2016. години у свет је отпремљено 420 тона ,,беби бифа'';
•    У 2017. години то је било око 480 тона ,,беби бифа'';
•    У 2018. години око 400 тона ,,беби бифа''.

СВИЊЕ:
•    2,7  милиона свиња имала је Србија на почетку 2019. године.  Ово је најмањи број свиња од 1955. године;

ОВЦЕ:
Статистика бележи да у Србији има 1,71 милиона оваца. У односу на минималан број 2002. године када је било само 1,44 милиона грла, то је повећање за 18,12 одсто.

КОЗЕ:
Број коза се креће око 196.000 грла.

ЖИВИНА:
•    Србија поседује 16,2 милиона живине;
•    Према подацима Евростата у 2018 је произведено у ЕУ 15,2 милиона тона пилетине, што је нови рекорд и повећање за 3,2 милиона тона након 2010;
•    У 2018 је око 70% одсто производње било у само шест чланица и то: Пољска (168 одсто), УК (12,9 одсто), Француска (11,4 одсто), Шпанија (10,7 одсто), Немачка (10,4 одсто) и Италија (8,5 одсто);
•    У Србији је 2018. године  произведено 85.000  тона пилетине, што је 0,56% од производње у ЕУ. У Србији је производња стагнирала око 55 хиљада тона годишње да би од 2016. почео нагли раст;
•    Пошто Србија има 1,36 одсто од укупног броја становника ЕУ, то значи и да има 58,9 одсто нижу производњу од просечне у ЕУ. По глави становника највећу производњу имају Пољска (67 килограма) и Мађарска (53,7 килограма), док је најнижу производњу у ЕУ имала Малта – само 8 килограма. Србија је при дну листе и испод ње су само Швајцарска, Малта, Црна Гора, Албанија и Луксембург (који нема производњу);
Стање у сточарству Србије је забрињавајуће: у односу на последњи попис број говеда је мањи за 6,5 одсто, свиња за 14,7 одсто, коза за 14,2 одсто и живине за 11,1 одсто. Према подацима РЗС производи се мање од 400.000 тона свих врста меса и троши по становнику мање од 30 килограма годишње. Када се распадала Југославија на просторима Србије се производило 650.000 тона свих врста меса и трошило по становнику око 65 килограма годишње.
Разлоге зашто је овакво стање у сточарству Србије треба тражити и у томе што је за последње две и по деценије уништено око 400.000 сеоских домаћинстава! То је 1.000 села са по 400 домаћинстава! Због свега тога и раст пољопривреде у Србији је веома скроман, и износи само 0,45 одсто  за последње три деценије!

Према студији ,,Пољопривредно земљиште у Републици СРбији'' - од 1960.  до 2012. године, задругама недостаје 400.000 хектара земљишта. Када то помножите са 5.000 евра то је две милијарде евра. Или по 10.000 евра – то је онда четири милијарде евра!  Када би се тај новац вратио задругама оне би препородиле сељачки сектор. А, да и не говоримо о млекарама, кланицама, месарама, силосима, складиштима, фармама које су унете у комбинате, па подржављене. Кад је дошла транзиција то је продато без разграничења, као друштвена својина. Зашто Словенија није то урадила, већ је целокупно земљиште унела у свој  државни фонд док се не заврши реституција! А, ми смо реституцијом искључили повраћај задружне имовине, иако је она приватна својина. Држава да не би сносила последице повраћаја продате задружне имовине и да не би било спорова, избрисала је чланове претходног закона и у Закону о задругама (2015) и практично легализовала пљачку целокупне задружне имовине, која је без накнаде преузета у периоду од 1. јула 1953. године до данас.

Улазак државе у подстицаје пољопривредницима путем јефтинијег дизел горива је добра мера, али је ваља одвојити од потребе да се што пре исплате дугови према газдинствима за разне мере, а односе се на 2017. и 2018. годину. Застој у исплатама у Управи за аграрна плаћања оправдавају заостатком у обради 90.000 пријава!?

У ЕУ сељаци имају подстицаје од 500 до 900 евра по хектару. У Србији подстицаји износе до 35 евра по хектару. Ту се налазе и разлози зашто производња наших пољопривредника није конкурентна.

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности