понедељак, 21 октобар 2019

Љиљана Стојановић, НИН, 1. август 2019.

Приредио: ДТ

У часопису НИН, број 3579, од 1. августа 2019. године објављен је текст Љиљане Стојановић, уреднице културе и новинарке Интернет портала „еСтварност“. Насловни блок сачињавају наднаслов „Смотра уметности Мермер и звуци“, наслов „Дискусије под катанац“ и поднаслов „Три и по милиона динара из општинског буџета за двомесечни програм аранђеловачке културне манифестације, која има два симпозијума, само говоре о материјалној оскудици и тешким проблемима којима се за сада не види крај“. Посебно је издвојен и антрфиле: „Свако од нас има у себи мелодрамски рецептор, нешто што није реализовао на интимном, љубавном или људском плану, и када то заплете кроз филм или литературу, онда то почиње да га дира. Горан Марковић“

Почетак овогодишње Смотре уметности „Мерер и звуци“ у Аранђеловцу, иако скроман по утврђеном програму, може се сматрати напретком у односу на прошлу сезону. Селектор  и глумац Миодраг Фишековић, коме је најближи драмски програм, није имао лак задатак да се снађе у ликовним, књижевним и музичким програмима, па је најчешће ишао на варијанту комерцијалне применљивости, посебно у музици. Било је, рецимо, некада незамисливо да на отварању Мермера и звука не наступи неки симфонијски оркестар или буде премијерно изведено музичко или балетско дело неког нашег аутора. Сада је Смотру отворила врло популарна певачица севдалинки из Сарајева Амира

Медуњанин, „краљица севдаха“, која је са својим врло музикалним сарадником, професором гитаре Бошком Јовићем, у дупке пуној, загушљивој и спарној дворани „Парк“, добила праву сатисфикцију за свој бистар, чист глас и особену интерпретацију. Није се могла, једино, ослободити познатог манира „комуникације“ с публиком, па је било боље да је мање објашњавала, а више певала својим лепим гласом.

И певачица Бети Ђорђевић поклонила је свој глас и познате интерпретације аранђеловачкој публици из њеног џез арсенала, евергрина и вечитих шлагера. Био је то један осмишљен микс, који је публика одлично примила. Више среће, бар што се амбијента тиче, имала су браћа Теофиловић и гитариста Мирослав Тадић. Њих је послужило лепо време, па се нису морали заједно са публиком гушити у затвореном простору, већ су се на летњој сцени у парку Буковичке бање својим дивним, аутентичним „а капела“ двогласом, који је постао њихов заштитни знак, „прошетали“ Балканом. Уз звуке гитаре, наравно. Начином свог певања, које има подлогу у старим музичким записима и извођењем световне музике која подсећа на сакралну, браћа Теофиловић су били право откровење за многе који су их први пут уживо слушали на Смотри Мермер и звуци.

И позоришна представа Љубавни времеплов, названа кабаре, лепо је примљена и са доста сетимента, будући да се Весна Станковић, уз асистенцију музичара Владимира Прерадовића Лорда, лако и непосредно прошетала кроз љубавни живот и јаде наших познатих песника, војсковођа и државника 19 века. Као комплетан аутор,  глумица је доста напора уложила у проналажење разних пикантерија из љубавног живота наших славних предака, које се не могу наћи у званичној историографији.

Мала сцена у парку Буковичке бање била је премала за поштоваоце дела филмског и сваког другог рада редитеља Горана Марковића, који су дошли да чују његову причу о настанку романа Београдски трио. Била је то детаљана и веома занимљива сага о књизи која се нашла у најужем избору за Нинову награду, занимљива пре свега због самог Горана Марковића који је једноставан, непосредан и јасан. Полазиште за књигу је, како се већ зна, био Голи оток, али је стицајем разних околности Горан окренуо целу ствар наопако и написао мелодраму, коју сматра краљевским жанром, јер, како каже, најбоље анализира друштвене односе. „Свако од нас има у себи мелодрамски рецептор, нешто што није реализовао на интимном, љубавном или људском плану, и онда када то неко заплете кроз филм или литературу, онда то почиње да га дира и мислим да је то главни разлог због чега се моја књига толико чита и продаје“, рекао је на сусрету са читаоцима Горан Марковић.

И две изложбе су обележиле почетак Смотре уметности Мермер и звуци. У галерији „Александар Алек Ђоновић“ представиле су се прошлогодишње учеснице симпозијума „Свет керамике“ Милијана Лазовић, Соња Гајић и Катарина Павловић, младе вајарке које су овог пута у сасвим другим условима радиле керамику. Уз асистенцију професора на Високој школи струковних студија у Аранђеловцу, керамичара Бранислава Спасојчевића, уметнице су проверавале своја искуства у материјалу који им није стран, будући да се и у вајарству често креће од глине. Ипак, на студијама је глина само повод за потоње независне форме и њихове односе, а и начин моделовања вајара и керамичара се разликује у другачијем грађењу форме. Црни класични торзои Милијане Лазовић потврђују њен вајарски дух, док њена колегиница Соња Гајић необичном деформацијом тела указује на свеопшту социјалну деформацију друштва.

Насупрот њој, поетична Катарина Павловић се инспирисала Букуљом, али је ту и њена вечита тема: балерине у раскошним белим хаљинама.

У суседном Павиљону „Књаз Милош“ представио се сликар из Ужица Александар Димитријевић. Његове слике на зиду или кубуси на поду галерије, црвеног, плавог, жутог колорита, живе у боји и ефекту, имају једну константу и фини редослед у мишљењу у односу на проблематику његовог дана који проживљава, доколици о којој говори, што је само дефиниција његовог става о сликарству.

Када једна културна манифестација премаши пола века трајања и успе да у последњим турбулентним деценијским условима одржи какав-такав ниво, треба имати респекта према њој, али је истовремено то не ослобођа одговорности за садржај и квалитет програма. Култура и уметност су, међутим, саме себи остављене области, које најчешће не могу да покрију материјалне издатке без помоћи општне и државе, па еснафске дискусије у том смислу најчешће би требало ставити под катанац, јер су неупотребљиве. Три и по милиона динара из општинског буџета за двомесечни програм аранђеловачке културне манифестације, која у својој сложености има два светска симпозујума, Свет керамике и Бели Венчац, само говоре о материјалној оскудици и тешким проблемима којима се за сада не види крај. Додуше, Министарство културе и информисања се сетило да за два симпозијума издвоји неких 800 хиљада динара, али шта је то у односу на објективне потребе непојмљивих стваралачких прегнућа уметника, иза којих остају дела која чине базичну културу не само Аранђеловца. Али, то је друга прича. Ову, о музичко-сценском програму, некада су креирала највећа имена српске и југословенске културе, међу којима су били и великани НИН-а, Стеван Станић и Ђорђе Кадијевић. Они су увек знали да се замисле и поставе праву дијагнозу за програмску болест, што се не може увек рећи за овдашње савременике.

ЉИЉАНА СТОЈАНОВИЋ










 

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности