понедељак, 14 октобар 2019

ПЕСНИЧКО ЗАВЕШТАЊЕ ЖИВОМИРА МИЋЕ СТЕВАНОВИЋА

Живомир Мића Стевановић из Глибовца, члан Књижевног клуба „21“ у Смедеревској Паланци, песничком венцу завичајне Јасенице придодаће још једну збирку поезије у којој ће сабрати „старе“, дакле у претходним књигама већ објављене песничке исказе, али и неке нове, којима жели да стави тачку на даље објављивање свог поетског стваралаштва. То је на неки начин и с неколико стихова већ најавио на насловној страни своје најновије и, како је одлучио, своје последње књиге. Колеге по перу и пријатељи не таје да нису баш равнодушни  том његовом идејом којој он увек, кад се о томе прича, као аргумент и покриће за свој наум, супротставља родни лист, односно крштеницу.

Рођен је, наиме, 1937. године у истом селу у коме  и стихотворац по наруџбини и торбар по невољи, Влаја из Глибовца, али и знаменита историјска личност и несуђени српски вожд Станоје Стаматовић Главаш. У биографији, која прати његове претходне збирке поезије, стоји да пише љубавне и родољубиве песме, те да је заступљен у многим зборницима широм Србије и шире. Оно чиме се посебно поноси свакако је избор за народног посланика првог сазива Скупштине Србије 1990. године. Оснивач је Стрељачке дружине „Станоје Главаш“ и један од иницијатора формирања Фудбалског клуба „Омладинац“ у Глибовцу. Године 1968. увршћен је у 10 најуспешнијих спортиста Смедеревске Паланке, а уз то и добитник вредних друштвених признања.

Рецензент његових досадашњих песничких књига био је професор и књижевник Мирослав Јозић, који успешно пише поезију и прозу, иначе добитних многих награда и признања. Он за његову Књигу песама, чији је издавач КК „21“ каже да је целовита и заокружена лирска творевина. Томе додаје и ово:

„Иако би, с правом, наравно, могло да се помисли да стихови у овој Књизи не поседују ону врсту лирске носивости која би могла на плећа да прими и нешто веће терете, они, у ствари, и не претендују да се са тим теретима носе, да их подсећају на своју присутност и постојање, нити да их попут какве меланхоличне ганутости извргавају патетици баладичних и елегичних амбијената. Хоћу рећи: овом књигом се не јуриша на небо, али се и не стрмоглављује у амбис, нити се пак лута кроз лавириште посрнућа. Све време су ове песме ту, уоколо, на светлости, на површини, и поред нас…“

Читалачка публика, она која не вапи за тешким симболима и гломазним метафорама, и којој није стало до постмодернистичких поетских скаламерија, коју не усхићују знакови и подзнакови поред путева што се често и не виде, или и кад се  виде више прете и плаше него што воде на чистину или у пределе лепог или обичног, дакле, читалачка публика склона лакој речи, обичном живљењу и јасној емоцији, обрадована је још једном књигом песама, другом по реду, Живомира Миће Стевановића.

„Оно што је првом књигом започео да слика и песнички да уобличава (теме, слике, мотиви), као и начин тог сликања  и уобличавања ( схватање света, однос према свакодневици, доследност у изразу…) аутор овом новом само наставља, али и без намере да то буде замерка, може рећи да се ради о истој књизи састављеној из два и иста и различита дела. Иста, јер представља  продужетак песничког израза, истоветног са изразом објављеним у претходној збирци, и унутрашњом, интимном потребом да се посегне баш за песмом и поезијом, а различитог због евидентне надградње тога израза“ – наводи рецензент Мирослав Јозић.

Он за песме Живомира Миће Стевановића каже да су обојене музиком и озвучене доживљајима. За трећу збирку, као последицу две претходне, вели да је настала из ритмичког треперења слогова, из игроликог поигравања речи, сасвим натопљених прозрачношћу завичајног  поднебља. По њему, та збирка је разливени акварел, који лаганом и непретенциозном, али ипак јасном и истинитом речитошћу, као јутарњом омаглицом после летњег пљуска, заводи и плени, и, наравно доминира читаочевом пажњом.

Оценом  да ко више види тај дубље и осећа, рецензент Јозић је најавио нову, четврту песничку књигу Живомира Миће Стевановића, напомињући да њу чине „изабране, љубавне и друге песме“, али и неколицина нових песама којом аутор својим читаоцима материјализује њихову радост. За песме у четвртој збирци вели да су дубоко искрене и подвлачи:

„Та искреност“ не долази отуда што њихов аутор припада естаблишменту учених теоретичара и тумача књижевности, нити што је он – тај изумитељ њихове толике  дубоке искрености – век свој провековао листајући `прашне књиге и хартије` тражећи најподеснији начин да изрази  `своју мисао`, већ стога што је њихов аутор песник у суштини.“

Исечци из Јозићевих рецензија, цитирани по сугестији Живомира Миће Стевановића,  осветљавају његову песничку творевину. То што је овај глибовачки песмотворац написао, рецензент топло препоручује  љубитељима поезије, и оним другим, уз поруку: „Читај ове песме кад ти тешко“.

Стевановић је пропевао  стихом у поодмаклим годинама, међу првима се учланио у Књижевни клуб „21“ у Смедеревској Паланци, убрзо је узео учешће  на многим књижевним конкурсима, добијао признања и похвале, настављајући да плодно песнички дела. У овој, како је замислио, последњој својој књизи, сабрао је избор из претходних збирки и написао прегршт нових песама. Своје песничко  завештање, проистекло из највећих дубина срца и душе,  наменио  је широј читалачкој публици и сам уверен да је учинио све на шта га је упутила љубав према поезији.

Драгољуб Јанојлић

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности