понедељак, 16 децембар 2019

Почела 54. Смотра уметности „Мермер и звуци“

Љиљана Стојановић

Било би право чудо да бар једне године највећу и најстарију аранђеловачку културну манифестацију отвори нека респектабилна личност из области културе, а не политичар или председник општине Аранђеловац Бојан Радовић као у овом случају, а и претходних година било је тако. То је наслеђе из прошлих времена, али како се актуелна руководећа гарнитура Смотре „Мермер и звуци“ није сетила да промени тај парадокс, а сетила се да „избрише“ (јер их не позива да дођу, бар на отварање Смотре) све људе и културне прегаоце који су деценијама пре тога здушно, искрено и са високом естетском осећајношћу, кројили програм те манифестације.

Ако ништа друго, политичари из оног доба су се бар трудили да посећују културне манифестације и на свечаним говорима се држали теме, што се не би рекло за ове новокомпоноване, у које се убраја и наш председник. Није нам јасно какву сврху има Радовићево спомињање да ће „ове године хотел 'Старо здање', отворена сцена и 'Шкољка', после деценија и векова, коначно постати својина општине Аранђеловац“? Какве то везе има са програмско-уметничким садржајима Смотре „Мермер и звуци“? Но, за ту бланко изјаву добио је аплауз оних који површно или мало знају о том, не баш једноставном, проблему нерешених имовинскох односа. Речју, политичарима и председницима општина не би требало ни омогућавати да отварају културне манифестације, јер својим, на брзину написаним површним текстовима, који често немају адекватно културно утемељење, већ другу намеру (гласајте за мене!), чине двоструки терор: над уметношћу и над људима.

Стално нам је у глави једна мисао која се односи на отварање 32. „Барског љетописа“ у Црној Гори, неколико дана пре почетка Смотре „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу. Ту културну манифестацију у Бару отворио је Симфонијски оркестар и хор РТС, са маестром Бојаном Суђићем и делима Вердија, Чајковског, Вагнера, Орфа и других композитора. Општина Бар била је амбициозна да из друге државе доведе симфонијски оркестар и водеће диригентско име не само у Србији, а Аранђеловац се задовољио наступом Амире Медуњанин из Сарајева, једне сјајне певачице са јединственим стилом у интерпретативном смислу, коју називају „краљицом севдаха“ и „босанском Били Холидеј“. Не говоримо о њој у пежоративном смислу. Напротив. Она је својим исконским, чистим, природним гласом сигурно имала место у програму Смотре „Мермер и звуци“, поготово са својим врло музикалним сарадником, професором гитаре Бошком Јовићем из Сарајева, али не и на отварању те манифестације, чије је место морало бити резервисано за велики ансамбл, велико дело или име светске или домаће класике.

Ако је већ тако испало, најпре нам се учинило да је штета је што је невреме покварило њен наступ на отвореној сцени у парку Буковичке бање, а онда нам је било јасније да је Дворана „Парк“ ипак било право место за њен камерни концерт, да није било оне несносне врућине, од које се падало у несвест. Силан народ који, изгледа, прати њену концертну и другу активност, гушио се од несносне врућине и запаре. Иако је и њој било вруће, није одустајала од већ познатог манира певача да са публиком „комуницира“ причом, анегдотама и другим досеткама, које су некад биле на месту и духовите, али предуге и непотребне у крајњем смислу, јер су реметиле њен, мало разбијен, концепцијски приступ. Било би продуктивније да је мање причала, а више певала  својим дивним гласом.
Још једна певачица, овог пута из џез сфере, Бети Ђорђевић, поклонила је свој глас и интеррпретације познатих песама аранђеловачкој публици из њеног џез стандарда, евергрина и планетарно популарних шлагера, један микс, који је публика одлично прихватила и поднела у већ помињаним сауна-условима Дворане „Парк“. Старија публика се сећа када је на Београдском пролећу 1976. Бети победила песмом „Почнимо љубав из почетка“, која је постала велики хит и готово њен заштитни знак, а онда је неправедно, била деценијама заборављена све до једног телевизијског шоуа, који је врсну певачицу вратио у јавни живот на велика врата.
 

„Торзо“, аутор Милијана Лазовић (фото: С. Марковић)



У Галерији „Александар Алек Ђоновић“ представиле су се прошлогодишње учеснице 44. симпозијума „Свет керамике“ Милијана Лазовић, Соња Гајић и Катарина Павловић, као и њихов селектор Александар Аџић. Оне су тематски радиле фигурацију у високоватросталној глини, а селектор је изабрао уметнице којима је људска фигура блиска. Иако су све три вајарке по образовању, оне су успеле да уз помоћ професора на Високој школи струковних студија у Аранђеловцу, керамичара Бранислава Спасојчевића, провере у другом материјалу нека своја вајарска искуства, будући да се начин моделовања керамичара и вајара разликује у другачијем грађењу форме. То је најмањи проблем био за Милијану Лазовић која је најпре у свом родном Ужицу завршила грнчарски смер на Уметничкој школи, па је касније, редом, завршавала и друге високе школе. На овој изложби црни класични торзои само потврђују њен вајарски дух, док њена колегиница Соња Гајић женско тело, односно доње екстремитете, спаја у једну параболу са два пара ногу, користећи као материјал порцелан и боју.
 

„Балерина“, аутор Соња Гајић (фото: С. Марковић)



Деформацијом тела, она симболично указује на свеопшту социјалну деформацију друштва, чиме се сврстава у ангажоване уметнике. Насупрот њој, поетична Катарина Павловић сањари на врху Букуље као њен јунак који са врха ове лепе планине гледа у даљину, или лепрша у раскошној белој балетској хаљини. Балерине су, заправо, њена права инспирација, њихови покрети, естетика, набори хаљина које је са много стрпљења урадила и у глини. Њени радови су благодат за очи, а посетиоци су се, разумљиво, највише задржавали крај експоната „Букуља“.
 

„Букуља“, аутор Катарина Павловић (фото: С. Марковић)



И овог лета ће три уметнице – керамичарке радити на симпозијуму „Свет керамике“. Новоизабрана селекторка Љубица Јоцић Кнежевић је одабрала Данијелу Пивашевић Тенер из Немачке и две наше керамичарке: Јасмину Пејчић из Београда и Марију Крстић из Панчева. За разлику од прошлогодишњих учесница „Света керамике“, које су имале задату тему, ове године је избор слободан.

У суседном Павиљону „Књаз Милош“ представио се сликар из Ужица Александар Димитријевић. Његове слике на зиду или кубуси на поду галерије, црвеног, плавог, жутог, зеленог колорита, врло живе у боји и ефекту су, према његовом казивању, настале у доколици као филозофији живота, која се као тема и специфично стање издваја из читавог његовог опуса и постаје „круцијални аргумент“ за разумевање његовог рада. Иако инсистира на насумичном набацивању боја и линија, подцртавању и пресликавању, наношењу боје на боју, линији, његове слике ипак имају једну константу, један фини редослед у мишљењу и није само игра, како би се могло олако протумачити. Чистота техничког поступка стоји у правој размери са чистотом израза, а та његова проблематика дана, доколица о којој говори, само је дефиниција његовог става о сликарству.

Овим догађајима присуствовао је и вајар из Кине, Lin Yang, председник светске асоцијације симпозијума (ISSA), чији је члан од прошле године и аранђеловачки симпозијум скулптуре „Бели Венчац“. Кинески вајар ће са својим помоћником, такође из Кине, радити скулптуру на овдашњем симпозијуму, а овог лета ће још четири вајара радити на једној скулптури за Нови Сад, који је проглашен за европску престоницу културе 2021. године. Мирчеа Крачова из Темишвара, Љубо де Карина из Ријеке и Новосађани Лука Кулић и Данило Вуксановић ће заједнички радити кубус, који би требало у септембру да буде постављен у Новом Саду.

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности