понедељак, 09 децембар 2019

„Силазак у непознато“ - улазница Драгане Прице у књижевни свет

„Задовољство је говорити на промоцији нечије прве књиге, дакле оне књиге која остаје у најдужем сећању свог аутора. Велика је и одговорност говорити на представљању прве књиге, јер је она улазница у књижевни свет,  то је она књига око које  аутор почиње постепено да окупља своју читалачку публику, почиње да формира некакву  своју властиту поетику, неки свој препознатљиви стил, језик, поступке… Прва књига увек побуди и одређена интересовања и очекивања, а на аутору је да у наредним књигама     то на неки начин очува, одржи, оснажи. Дакле, одговорност је говорити о првој књизи зато што критичар, или онај ко треба да изнесе свој суд, не треба да буде престрог, да не претера у неким критикама, али не треба ни да претера у похвалама. Потребно је да нађе лепу, како рече наш велики песник Иван В. Лалић, страсну меру. И ја ћу покушати да нађем страсну меру, говорећи о овој књизи, а ово, између осталог,  и јесте књига о страсти и о страстима са којима се бори, или којима се препушта главна јунакиња.“

Ово су речи др Предрага Петровића, професора на Катедри за савремену књижевност Филолошког факултета, изговорене у библиотеци „Петар Кочић“ у Београду на промоцији романа „Силазак у непознато“  Драгане Прице из Смедеревске Паланке у којој су још учествовали домаћин вечери Живко Николић, књижевник Драгољуб Јанојлић и глумица  Књажевско-српског театра у Крагујевцу Јасмина Димитријевић.

РОМАН О РОМАНУ

„Оно што је по мом мишљењу на првом месту важно рећи и чиме се одликује ова књига, то је  искреност“ – истакао је професор Петровић. „Мислим да је то нешто што је заиста неопходно за сваког ко пише, то је једна искреност и потреба да се о свим стварима отворено и непосредно проговори. Ово је књига чија  ауторка није опседнута неким сложеним приповедачким и  композиционим поступцима,  то је једна једноставна прича која се може пратити од почетка до краја, неоптерећена великим књижевним  техникама и поступцима, али зато у сваком случају искрена. И то је оно што битно одликује приповедање у овој књизи, а то су непосредност и аутентичност. Читајући ову књигу, чини се као да ове ликове познајемо, као да смо их негде видели и упознали, знамо их, блиски су нам. А то је баш због тога што  приповедање овде има  снагу непосредности,  искрености и аутентичности. Овај роман је у поднаслову одређен као  љубавни, међутим, то  може мало да завара потенцијалног читаоца. Јесте овде у центру пажње та интрига везана за љубав и некакве љубавне па и сексуалне авантуре кроз које пролази главна јунакиња. Међутим, ја бих ту причу о љубави почео нечим другим, што је за ову књигу врло важно, а што битно одликује и неке погледе на свет Драгане Прице. Каква је то љубав?  То је љубав, према књижевности, то је љубав према читању.“

Јунаци ове књиге су студенти  опште књижевности Филолошког факултета. Они сви разговарају о књижевности и прочитаним књигама, па тако и главна јунакиња овог романа, која не само да студира књижевност, не само да је пасионирани, страствени читалац него она и пише роман. То  је у неку руку и тај за модерну књижевност карактеристичан  роман о роману. Дакле, главна јунакиња пише роман, она воли књижевност, воли да разговара о књижевности и управо,  захваљујући књижевности, она упознаје  друге људе, успоставља присна познанства, стиче неке љубави и нека пријатељства, али та њена посвећеност књижевности,  која битно одређује њен идентитет је нешто што је, у  овом роману врло важно.

„Чини ми се да овај роман носи једну важну поруку, а то је да се некако без књижевности и уметности не може, да је то оно што је најдрагоценији део неког нашег  искуства и бића, нашег живота“ – оценио је проф. Петровић. „Управо захваљујући књижевности, главна јунакиња и успева да преброди неке врло тешке, драматичне и трауматичне ситуације у свом  животу. Ово је књига која јесте, на неки начин, генерацијски омеђена. Она говори о младим људима, студентима књижевности. Мени је, као професору, било занимљиво да видим како овај роман даје једну  занимљиву слику Филолошког факултета и студентског живота. Значи, роман јесте генерацијски омеђен, у њему су  првенствено студенти књижевности, али не само они, јер ова књига поставља и нека сложенија питања него што су она с којима се суочавају млади људи. Јесте у центру пажње проблем идентитета и те неминовне кризе кроз коју пролази сваки млади човек, поготово током  студија, дакле то су јунаци који имају двадесетак година, то је време кад тек ступају у живот и имају многа очекивања, наде, страсти, жеље… Али, живот није  баш тако једноставан, па се многе страсти и жеље на један врло тежак  и груб  начин изневеравају. Роман Драгане Прице јесте прича о младим људима који  тек формирају свој идентитет,  али су питања која се у њему постављају, знатно сложенија.“

ДУБИНЕ НЕПОЗНАТОГ

Професор Предраг Петровић је изразио наду да ће ауторка у наредном периоду неким новим романима превазићи те генерацијске теме. У њеном роману  можда и има аутобиографског трага, проистеклог и из  искуства боравка на Филолошком факултету. Главна јунакиња, после изневерене страствене љубави,  доспева у установу за ментално оболеле и то је можда  најдраматичнији део романа, када се прати нека врста њеног  потонућа.  Овај роман нас суочава с таквим судбинама и помаже да разумемо и схватимо људе који стицајем околности прво делују врло срећно и успешно, а онда се  нађу на некаквој,  можда не својом вољом, странпутици.  Те дубине непознатог, тешког, трауматичног, болног… то је оно што у овој књизи, на један уверљив начин, проговара, то је тај силазак у непознато и што постоји  у нама самима.  У овом роману није само реч о књижевности, има у њему  и делова који се тичу филма, сликарства, дакле ради се о једном ширем уметничком интересовању.  Главна јунакиња потврђује ону стару мудрост да је заправо најтеже победити самога себе, најтеже је борити се сам са собом. Али из те тешке, трауматичне ситуације  јунакиња излази захваљујући књижевности, писању, читању, то је нека сламка спаса у њеном случају, али  не само то. Ово јесте роман о љубавима, поготово о једној  великој и изневереној, али то је и књига о пријатељству. Потребна нам је љубав, потребна је страст, али је потребна и она љубав која ће нас разумети, схватити,  којој се можемо поверити и која ће нам без икаквог интереса у неком животном тренутку помоћи. Главна јунакиња има срећу да има једну такву другарицу каква је Марта захваљујући којој већим делом  успева да преброди једну страшну епизоду живота. Она из тога излази јача и на крају завршава свој роман  који долази до издавача, што је и нека врста хепиенда ове књиге. На крају јунакиња, после многих тешких и трауматичних тренутака,  побеђује и то је један оптимистичан и  охрабрујући завршетак овог романа.

Књижевник Драгољуб Јанојлић  је истакао да је роман Драгане Прице једно лепо освежење на које се у средини, завидне издавачке делатности, годинама чекало. Ауторка је овом књигом испунила завет својих наставника, у првом реду Жикице Шуњеварић и Милутина Срећковића да се посвети писању. Њоме се уписала у књижевно трајање средине, која негује списатељство као узвишени стваралачки чин. Драгана Прица потиче из средине у којој је  књижевно семе у плодну  списатељску бразду просуо професор и књижевник Милутин Срећковић, који је оставио дубок траг у српској књижевној критици.

„Драганин роман-првенац снажи мисао, он је слика  судбине једне младости, то је књига не само страсти и изневерене љубави, већ и књига о једној генерацији, о књижевности, али и о другом уметничком изразу какав је сликарство, на пример“ – рекао је Јанојлић. „Главна јунакиња у једном тренутку свог живота пролази пакао, који се јавио  могуће и као цена некаквог судбинског тока. Књига има  јаку, врло поучну димензију и поруку да не треба губити наду, поготово кад се она храни искреним пријатељством оличеном у лику Марте. Ауторка романа, дајући наслов једном поглављу књиге, каже да је књижевност њена љубав и светиња. Роман „Силазак у непознато“ је управо плод те љубави и њеног живота с књигом, што нас уверава  да ће се она у том свету задржати. На то указује и сазнање да Драгана Прица ради на новом роману, па ће се о њеном књижевном стваралаштву тек говорити…

На крају вечери, ауторка романа „Силазак у непознато“, одговорила је на неколико питања водитеља промоције Живка Николића. Подсећајући да је издавач ове књиге „Begen Comerc“ из Земуна, упитао је  шта чита и који јој је аутор данас најдражи на шта је она одговорила да су то дела њених колегиница списатељица али да, кад су страни писци у питању, највише воли Ерику Јонг.

Констатујући да смо у последње време преплављени преводима са страних језика, па тако има и дела која се не могу баш  сва сврстати  у високу литературу, Николић је казао да на супрот томе постоје и вредне, али некако скрајнуте књиге неких домаћих аутора.

„Писци, по мом мишљењу, највише воле да пишу“ – надовезала се на његову мисао Драгана Прица. „Нормално је и логично да они који пишу истовремено и читају.“

„Желите ли вечерас нешто специјално да кажете?“ – упитао  је  Николић.

„Постоји уврежено мишљење да писци много воле да причају, али бих се ја вечерас држала оног Гетеовог гесла да је на уметнику да ствара, а на другима да причају... Један други књижевник  је рекао да је сав у својим књигама.“

Ауторка је на крају вечери скренула пажњу да је њен роман веома поучан за младе генерације, али и оне старије.

„Роман је, дакле писан за младе и о младима“, закључио је ово лепо књижевно вече Живко Николић.

 

Д. Ј.


МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности