петак, 22 новембар 2019

Једна песма Џепна књига Песмарица

— Самиздати Влаје из Глибовца у првој половини 20. века —

Пише: проф. др Малиша Станојевић

Навршава се једно столеће од када је Влаја Ј. Милић, песник сељак, а од преласка из Глибовца у Смедеревску Паланку урбани лик, започео велику песничку мисију. Те 1919. године у Србији је отпочело рачунање времена по Грегоријанском календару, а замењени Јулијански, остаће као паралелно праћење црквених празника. Од тог лета господњег није све било исто, поготову у приказивању историјских догађаја, јер се између старог и новог датума појавила разлика од 13 дана. Те године Влаја из Глибовца је возом кренуо пут Ниша, па и даље до Скопља, с торбом на рамену,  пуном стихова — Једна песма, Џепна књига, Песмарица.

Влаји из Глибовца ишле су на руку неке околности, специфичне за наше народно приповедање. Име му је Владимир, а надимком је био познат као Влаја. Рођен је у Глибовцу, месту које је мокар, каљав и киван Хасан-паша тако назвао, јер се с пратњом и коњима, после једне обилне кише и поплављеног села обрео на позив мештана, да утврди да „горе огладне киша, него суша”. Коњи Хасан-паше се заглибише и до сапи потонуше у густо блато. Како се приповеда у публикацији „Ржан” (Јасеница у легенди), Хасан-паша удари да псује и виче: „Салевац, Салевац, какав Салевац! Глибовац, Глибовац, Глибовац да се зове”. И тако, по његовом наређењу, збаци се стари назив и Салевац поста Глибовац.

Славу овог места пронео је Влаја на многим путовањима  возом, изговарајући, после кратког накашљавања, на почетку обраћања, да им се песмом обраћа Влаја из Глибовца. У  јурњави воза, у хуктању локомотиве, која је с времена на време пуштала пару и шиштала, сва мокра од воде која се просипа у тој јурњави, у клацкању трачница и у мирису угља по коме се препознавала близина железничких станица и пруга, пробијао се глас стихотворца, његово обраћање које се намах добро чуло, али  и ветром разносило, поготову када је неко од путника отварао прозор вагона, који је изазивао велику буку.

Ова необична личност, српске и југословенске (контра)културе, прошла је век живота, као што су пролазили велики песници, а с друге стране остао је ван књижевних токова. До скора се сматрало да је Влаја остао незабележен, непознат песник, осим у казивањима хроничара, публициста и људи од пера, који су налазили занимљивости и мало соли умовања стихом, говором који се разликовао од говора других путника на железничким станицама и у возу. Воз, ходници вагона, пролази између седишта у III класи били су  места где је Влаја из Глибовца, занимљивим гласом и интерпретацијом говорио своје тек написане песме, или рецитовао омиљене стихове, које је знао напамет, придобијао слушаоце и купце самиздата, песмарица.

Књига „Влаја из Глибовца” Предрага Цветковића (2016) сабраним песмама и  записима о песнику освежава сећање на ову личност, указујући на занимљиве детаље из живота, али и на феномен који се није поновио.

За културу сећања посебно су важни искази људи који су били блиски Влаји. У књизи су објављени драгоцени текстови који су пратили ову личност, а у сфери су културолошког обрасца, као и новинарски текстови објављени у листовима „Свет” и „Јасеница”, и публикацији која је намењена песницима, у „Књижевним новинама” из пера М. Тасића и Миодрага Тодоровића (1969, 1970). Обимнији осврт и значајније осликавање живота и песничког опуса Владимира Милића написао је Драгољуб Јанојлић за часопис „Српско наслеђе”, 1998.

Под утицајем општег приступа и скоро чудотворних прича о Влаји из Глибовца, Јанојлић је текст насловио „Песничка душа у бриџ панталонама”, са посебним освртима на догађаје који су се препричавали у Смедеревској Паланци и Глибовцу. Искусни публициста и књижевник одабрао је за окосницу текста важније моменте из живота песника, ослањајући се на сведочанства људи који су Влају познавали, наводећи запажања попут етике народног певача, стихом казано: „Песмо моја, само право кажи”, или о еротским песмама које су биле попут оних које је у народу прикупио Вук Караџић, или оних које се појављују у „Ерлангенским рукописима”, најављујући писање о томе: „Има љубавних, а има и мрсних, што нису за ожењене”.

Драгиша Витошевић, велики поборник неговања песништва које се ствара на селу, оштрим пером писао је за часопис „Браничево”, 1985, број. 3, о феномену песника из воза, о самоуком песнику, који „збрда-здола, скаче од теме до теме, од риме до риме, као (бос) с камена на камен. Нема у њега интерпункције ни правописа, па многе речи он раздваја на два дела, a раздвојене спаја по две и три у једну (на пример, по казати, у дари, на мучени, под носили, на ређење, ди циплина, нај већи, о купали) док речи страног порекла које је чуо, он редовно употребљава погрешно (амбуланта му је боланта, келнер - келер, револвер-лаволвер, и то овај ("са осам сажера” итд). Нема у Влаје ни праве логике, смисла, јединства, и стихови се често надовезују један на други само по неком његовом чудном "закону” риме. Уопште, од свих самоуких и сеоских стихотвораца… Влаја је најубогији у сваком погледу. Па ипак и тај сироти Глибовчанин није сасвим незанимљив, нити потпуно "усамљен", без везе са селом из којег је поникао и са публиком за коју је писао. Он је, заправо, једна појава”.

Перо Драгише Витошевића је забележило и већи број стихова који имају и друга значења, стихове који покрећу мотиве и теме, пишу историју живота, указују на свакодневницу која је поезијом забележена, која није сасвим прошла незапажено; ту су ратови, трагедије, песме о јунацима, о погибији краља Александра, песме о женама, о љубави… Одабиром, стих по стих, Витошевић указује на разноврсност тема и на Влајин поглед на живот, па и на значај његовог певања.

Запажена, могло би се рећи дескрипција есејистичког садржаја је из пера Ненада Ј. Ристића, магистра-театролога и публицисте у књизи „Џумбусана у централу”. Ристић је, заправо скренуо пажњу на драмску појаву песника Влаје из Глибовца: „Гледа одсутно, меркајући знатижељно будући публикум вагона III класе, искуством путујућег дилетанта, фигура човека са кожним качкетом на глави, штуцаних бркова, белог, извеженог колира око врата, кожне црне јакне са великим џеповима у којима су биле заденуте разноразне оловке и пенкала, и јанџиком о рамену. Изгледа помало нестварно, као човек „с ума сишавши”. Некако се, увек, последњи пење у вагон III класе, иако je тренутак пре тога, и око њега био прави вашар шареноликог света, уз подвикивање, подврискивање”...

Из живота песника Ристић истрже један врло важан детаљ, који је у низу Влајиних невоља у ратним временима, још од Балканских ратова, Првог светског рата и Другог светског рата, за који се говорило да га окупацијске власти нису много дирале, јер је био инвалид. Али, како пише Ристић „једнога дана, некакав жбир, дојави Немцима, да онај песник Влаја из Глибовца нешто лаје против власти, те га они покупише у једној рацији и - правац Бањица. Тамо доби и заточенички број 23629”. Размишљао је, помало збуњен, ваљда: Шта је страшно у тој мојој песми: Сиђи с власти/ Да меримо части?”

Као и све што је записао наумом, али и наивом, тако су настали ови далекосежни стихови, једном приликом, када је кондуктерима, који су се, очито, брзо били заситили његове поезије, па су га избацивали из возова, резигнирано, са станичних перона, гласно добацивао: „Сиђи с власти, да делимо части!”

Бањица Влају није удостојила ни полицијског досијеа. Само: „преузет од Немаца”. Ништа више. Убрзо је пуштен.

Поред ових стихова, песник Матија Бећковић на посебан начин узима за мото  Влајин стих Кљуца пиле у гвоздене виле. Та стихом речена домишљатост довешће Влају на почетни табак књиге „100 мојих портрета”, 2019. године, коинциденцијом на стоту годишњицу појаве песника у вагону III класе. Бећковић је песму насловио „Влаја из Глибовца” као омаж, портрет необичном стихотворцу, који га је инспирисао, али и поставио какву запитаност, иако је Служио за спрдњу/ Као пример стихоклепства. Бећковић песму у форми двостиха завршава: И што сам тај стих/ Чешће цитирао/ Све мање сам знао// Је ли то пиле/ Или песник// Јесу ли то виле/ Или празан папир// Је ли то Влаја/ или ја.

За портал „Вести”, на питање ко је данас пиле, а ко персонификује виле, Бећковић каже „Временом се показало да се од тог силног кљуцања пиле смањивало, а виле расле. Али пиле није одустајало, тако да су виле добиле космичке размере. Борба је узалудна, али не само да није бесмислена него једина има смисла”.

Владимир Влаја Милић заступљен је у „Лексикону писаца Југославије”, IV том. Наведени су подаци из његове биографије: „МИЛИЋ, Владимир Ј. (Глибовац, Србија, 1884 - Смед. Паланка, 11- I 1967). Псеудоним: Влаја из Глибовца. Потиче из сиромашне сељачке породице. Учио два р. о. шк. у Глибовцу. Школовање прекинуо због сиромаштва. Учествовао у Балканским ратовима (1912—1913) и у I свет. рату (1914-1918), рањен (1915) у десну руку. После рата, као ратни војни инвалид, живео у Смед. Паланци (1919—1941), пишући и самостално објављујући своју рустикалну поезију. За време II свет. рата (1941 - 1944) затворен у Бањички логор. Од 1945. до смрти живео у Смед. Паланци. Рецитовао и продавао своје песме путницима по возовима Београд-Ниш-Скопље. Враћајући се са једног таквог путешествија, смрзнуо се у снегу на домаку своје родне куће. Био је самостални писац, издавач, популаризатор и путујући продавац својих песама, издатих у тиражима на десетине хиљада примерака”. Наведени су библиографски подаци, песме: „Смедеревска рушевина и сиротињска туга”, „Девојачки Гроб за лепог Циганина”, „Љубазно писмо”, „Песма о женама”, „Регрутски живот”, „Шта је са женама”, „Три жртве Дарине у Паланци Смедеревској”. Није наведена песмарица (песма) која се налази у Националној и свеучилишној књижници у Загребу „Погибија Југословенског краља у Марсељу у Француској”, као и књига „Влаја из Глибовца” Предрага Цветковића.  

Иако у великом броју и поводом разних догађаја, са много песничких портрета, родољубиве, љубавне, похвалне, прикладне, испеване некоме по наруџбини, шаљиве, еротичне, о јунацима, војницима, регрутима, о обичним људима и њиховим невољама и животним догађајима, о женама, о великим и малим темама из живота људи, песме Владимира Влаје Милића нису ушле ни у једну антологију, па чак и они стихови који су написани/ изговорене попут ретко успелих афоризама.

Драгиша Витошевић је остао доследан у оцени коју је дао у часопису „Браничево” и није га сврстао у антологију песника сељака коју је сачинио са Добрицом Ерићем. Влаје нема ни у антологији „Срце на мачу” међу песницима који су певали о Карађорђевићима. Тако је сачувана аутентична песничка појава.

Влаја из Глибовца је остао усамљен, без помоћи, ни тада ни касније, његов правопис, рукопис, штампане песмарице пркосе времену, правилима запете, тачке, састављених и растављених речи, логици, али са душом говоре, можда онај текст који су сви волели да чују, али га они нису изговорили.

Овај необични песмар,  остао је у свему народни, и сељачки и (мало)грађански; воз је стао, парних машина више нема, као и вагона III класе. Залеђена слика сличи оној из приче о човеку који је преживео три рата, а свој одлазак најавио: "Скончаћу сам, јер ће зима узети моју душу".

Ретки пролазници, који су 11. јануара 1967. године хитали у Смедеревску Паланку, пронашли су на ивици асфалтног пута, на самом улазу у град, смрзнуто тело неког старца. Сутрадан, по вејавици говорило се да су на лицу, на обрвама и брковима блистали ледени кристали и да је у белини зимског јутра отишао са животне сцене Владимир Милић, Влаја из Глибовца.

 

др Драгиша Витошевић

Драгиша др Витошевић (1935-1987). Дао је велики допринос проучавању српске књижевности, поготову поезије на почетку 20. века. Посветио се стваралаштву песника са села и самоуких стваралаца и о њима је написао велики број студија и приказа. За живота је објавио књиге: Орфеј међу шљивама (заједно са Добрицом Ерићем), антологија савремених српских песника са села (1963), Озбиљне игре, приповетке (1966), Српско песништво 1901—1914, у два тома (Критика у Скерлићево доба, зборник и студија, 1975), Ја мислим друкчије, полемички текстови (1983), Дародавци из прикрајка, огледи о нашем самоуком стваралаштву (1984).

 

мр Ненад Ј. Ристић

 

Ненад Ј. мр Ристић (1955-2017). Дипломирао на Филолошком факултету (група за југословенску и општу књижевност), магистрирао на Одсеку за театрологију Факултета драмских уметности Универзитета у Београду. Професионално се бавио новинарством. Аутор је две запажене књиге из театрологије: Џумбусана у Централу и Разбибрига у бараци бр. 8, у којима доноси нова сазнања о позоришном животу у окупираној Србији током Другог светског рата.


 

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности