понедељак, 21 октобар 2019

Моравац у грчком Покрету отпора Елас

Текст: Драгољуб Јанојлић
Фото: Породична архива

Недавно се у издању плањанске  СШИР „Мозаик“ појавила једна ретка књига мемоарске  прозе с насловом „Четири године 1944 – 1948.“

Објављена је три године после смрти свог аутора Драгослава Јелића из Милошевца код Велике Плане. Писана је у годинама по завршетку Другог светског рата, али је на објављивање  деценијама чекала поред осталог и зато што њен писац није хтео да погази заклетву коју је дао народу и отаџбини кад је ступио на Сремски фронт. Књига пуна сећања на ратне и  друге страхоте, богато је илустрована и фотографијама, а у руке читалаца стигла је понајвише захваљујући његовој ћерки Љиљани, просветном  раднику у пензији, која је објављиваљем овог дела свакако хтела да продужи сећање на свог племенитог оца.

У предговору аутор подсећа да га је немачка капитулација затекла у околини Цеља где се његова јединица, како вели, обрачунавала са остацима издајничке војске да би се наставила на суровим планинама Босне, Србије, Македоније и немирног Космета, па све до врлети Грамоса и Пинду, где се стицајем околности нашао у вртлогу грчке револуције 1947. године.

-Сада, кад ми више не командује Централна УДБ-а за Македонију, нити храбри официр грчког устаничког покрета ЕЛАС Капела, када сам изван домашаја ватрене стихије и ратом опустошене северне Грчке, када су све моје патње и страдања у Маркосовом покрету коначно престали, кад сам успео да преживим  све страхоте варварског рата којег су империјалисти водили у Грчкој да би угушили социјалистичку револуцију, најзад сам на слободи – записао је далеке 1948. Драгослав Јелић. -С обзиром на то дам сам и сам био учесник великих догађаја једног времена, одувек сам у себи носио жељу да о свему томе напишем књигу, коју ћу посветити својој пријатељици, храброј девојци грчког Покрета ЕЛАС Вери Филипиду, с којом сам провео шест месеци током 1947. године.

Јелић у наставку наводи како је знао да то неће бити ни мало лак задатак, понајвише зато што његова књига задире у политичку и државну тајну коју је знао. -Због тога сам настојао доказати да све оно што се мени догађало у протекле четири године, није игра судбине већ последица „злих времена“ -  навео је овај ратник. -Бојао сам се да икоме о томе било шта кажем, јер ме је УДБ-а могла оптужити за обелодањивање државне тајне и то у време кампање Информбироа, када та служба има пуне руке посла са присталицама стаљинизма.

Јелић у предговору напомиње како су све социјалистичке земље желеле да у Грчкој победи револуција коју су помагали, док су се империјалисти удруживали и са црним ђаволом, да би ту револуцију угушили. -Због тога ће моја књига морати да причека са објављивањем више деценија - предочавао је њен аутор. -Јер, све што сам рекао у овој књизи не треба схватити као сумирање свега онога што сам  видео и доживео, већ као  део великих стратешких интереса против недужних и невиних у политичкој и војној игри великих сила и блокова. У међусобном надметању за проширење својих сфера и утицаја, створили су „хладни рат“ који  ће у будућности многим народима донети многе невоље и страдања, попут ове трагедије грчког народа.

Јелић је даље написао да све то што се догађало у Грчкој није последица два супротстављена покрета и њиховог неспоразума у погледу друштвеног уређења, нити издаја њихових  договора, постигнутих 1945. године у грчком градићу Варкизи, већ империјалистичка војна интервенција. То показује да се Енглезима журило да грчком народу што пре врате стари монархистички режим и немачку окупацију замене својом доминацијом, да би 1947. главну реч препустили Американцима, чије ће трупе заувек остати у тој дивној  медитеранској земљи и Грчку начинити марионетом Сједињених Америчких Држава.

Драгослав Јелић наглашава како имена, споменута у овој књизи, нису измишљена и наводи како се многима оно што је он видео и доживео, може учинити као нешто невероватно и тендециозно „што злонамерни другови могу злоупотребити и нанети увреду нашим властима и нашим будућим пријатељима на западу.“ Књига је подељена на два поглавља: СТРАХОТЕ У СЕНЦИ РАТА и КНОЈ, ЕЛАС и УДБ-а. У посебном осврту под насловом „Борци ЕЛАС-а“, написаном децембра 1948. године, Јелић констатује: -Борце ЕЛАС-а нису успели да униште окупатори: Бугари, Немци и Италијани, нити њихови сарадници с грчког тла. Њих ће савладати и уништити империјалисти. Енглези  су започели 1945. а кроз две године им се придружили Американци. Масакр кога су починили Американци лета 1947. превазилази све дотадашње злочине фашиста. Гробови еласиста, без икаквих обележја, расути су по северној Грчкој, Албанији и у другим социјалистичким земљама, које су прихватале рањене и мртве. Зато постављам питање: да ли ће социјалистичке земље моћи да забораве њихову херојску борбу и јунаштво и хоће ли им се ичим одужити? Да ли  ће писати у књигама о њиховој револуцији која се, по мом мишљењу, завршила неуспехом? Ко ће оптужити Владу САД за сва разарања?

У истом тексту, Јелић пише да су у време кад је он лежао у пољској болници близу града Касторија, у Грчку дошли генерал Светозар Вукмановић Темпо и књижевник Оскар Давичо са двојицом инструктора. Тако је био у прилици да од њих чује да је Југославија помагала грчке партизане. -То показује да је Југославија, због веза Тита и Стаљина,  захваљујући борби егејских Македонаца, требало да ослободи северну Грчку и припоји је југословенској федерацији – закључивао је Јелић. -Касније се сазнало да Маркосови партизани нису били само на планини Грамос и да он није водио главну команду, укључујући у то и Захаријадеса, него да је главна команда била у Одеси на челу са совјетским маршалом Жуковим. Њему је Стаљин понудио да буде командант битке која је, ипак, била осуђена на неуспех без обзира на снагу Комунистичке партије Грчке и њеног ослободилачког покрета ЕЛАС.

У књизи Драгослава Јелића стоји и ово: -Када су Темпо и Давичо отишли, дуго сам о свему размишљао. Знао сам из историје  да су векови  пролазили, империје се распадале, мењали су се облици владавине, а  човечанству се дешавале застрашујуће ствари. Много тога сам сазнао  приликом те посете Темпа и Давича. С обзиром да је то била и велика државна тајна, последње поглавље није могло ући у мој већ написани дневник, јер сам могао бити отеран на робију.

По рукопису Драгослава Јелића настала је документарна радио драма Дарка Татића. Она је била увршћена у програм „Недеље радија 81“ у Охриду.  Јелићу је припала и ДИПЛОМА за освојено прво место у категорији радио-драма која му је уручена на свечаности поводом Дана Радио-телевизије Београд.

Драгослав Јелић као борац на Солунском фронту
На гробу Гркиње Вере Филипиду
На улазу у гробље на коме почива Вера Филипиду
Вера Филипиду

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности