недеља, 22 септембар 2019

Нашем новинару награда за песму

Наш колега Драгољуб Јанојлић, сарадник портала „еСтварност“, освојио  је друго место  на песничком конкурсу у Сокобањи. Признање му је припало за песму „Бездно“ у којој је  стихом  описао страдање Срба од усташке руке  у Другом светском рату. Конкретно, реч је о јами-безданици Равни Долац у Ливањском пољу у којој се  угасио живот  многих  особа, међу којима је било и деце.

-Овом песмом хтео сам да скренем пажњу на усташке злочине од 1941. године па до завршетка рата – изјавио је Јанојлић. –Чуо сам да су јаму Равни Долац у широком луку заобилазили чак и чобани, а она је усташама послужила као гробница за Србе. Таквих јама је било више и вероватно се никад неће сазнати колико је Срба у њима нашло смрт.

Јанојлић за себе каже да је „песник у покушају“, а почео је да их пише марта ове године. У књижевним круговима познат је као прозаиста, али се показало да му и поезија добро иде. Тако је за неколико месеци упорног рада написао већи број песама, углавном патриотског садржаја.

Многе су написане на косметске теме, где су му као основа послужили његови текстови објављени у франкфуртским  „Вестима“. Ту су и песме о страдању Срба у Босни и Херцеговини током последњег рата, о агресији НАТО алијансе на СРЈ, о страдању Срба и српских манастира у јужној српској покрајини, о див-јунацима са Кошара, о хашким сужњима итд.

Јанојлићеве песме увршћене су у више зборника са конкурса који су расписивани у Србији и Републици Српској. Да поменемо конкурс „Гори  лила до Илина“ у Пелагићеву, „Ћирилица огледало српске душе“ у Великом Поповцу, песнички конкурс фрушкогорског манастира Бешеново итд.

Члан је две књижевне организације: Удружења књижевника Србије и Савеза књижевника у отаџбини и расејању. Дугогодишњи је члан Удружења новинара Србије, а од пре  две године и члан његове Управе. Више од 40 година активно се бавио новинарством. Радио је у „Нашој војсци“ (Љубљана), РНО „Јасеница“ и Центру за информације „Гоша“ (Смедеревска Паланка) и „Политици експрес“ у Београду.

БЕЗДНО

Бацали их у безданице ко труле крушке

У смрт језиву,  не презајући од бога

Крвнички их гурали у  вечну таму

Да их сунце никад не види и не огреје кости

„Нека, сама ћу“ – обратила се усташи Даница

Над зјапећом јамом Равни Долац

Не чекајући да је крволок пошаље у смрт

 Падала је  у понор ко белутак у бистру воду

На дну јаме чекали је крици умирућих људи

И поток још вруће крви што је шикљала из рана

А у тој тескоби две њене сестре, ко да су заспале

И брат под гомилом унакажених тела

 Одозго, са врата провалије, чује се нечији глас:

„Има ли живих, јавите се, нема усташа, отишли…“

У мрак бацише конопац, мученицима последњу наду

За њега се ухватише три рањена дечака

Док их извлаче са дна амбиса, једва се држе

Мало затим одјекнуше пушке

И бацише их опет у јаму, овога пута мртве

А доле  још неки  дају знаке живота

То небо  оставља сведоке,

Да има ко  да прича о страви и мукама тешким

Ивану Горану Ковачићу да се нађу  при руци

Док пише страшну  оптужницу у  стиху

О живој гробници у кршу Ливањског поља

Да Срби већ једном схвате да усташе

И кад се богу моле – лажу

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности