петак, 03 април 2020

Нове „Вербалне фреске“ Радмила Мићковића

Текст: Д. Јанојлић

Удружење књижевника „Уметнички хоризонт“ објавило је на скоро 500 страна нове „Вербалне фреске“ Радмила Мићковића. Та књига, како пише Зоран Петровић, представља један мозаички покушај осликавања и промишљања света и живота у најразноврснијим његовим аспектима. То су прегнантни искази, понекад праве сентенце, понекад краћи записи који имају некад дневнички , некад есејистички карактер, али увек теже јасном и сажетом дефинисању онога о чему је реч.

Др Миодраг Д. Игњатовић, постављајући питање: Ко је рачански мудрац – подсмешљивац Радмило Мићковић, даје одговор ове садржине: -Он је у неколико својих књига, као сељак пруће, преплео врцаву сатиру ругајући се, баш као дете, са сузама у очима,  дубоким  филизофско-социјалним сенкама. Иако Мићковић није по домашају Андрић, његови "Знакови поред пута", у којима чак (реч је о сатири, наравно ) и полемише са Андрићем, таква су вредна литература да би је требало – по мени, уз Домановићеве сатире и Нушићеве комедије, као и апел "Чујте Срби" Арчибалда  Рајса - санкционисати као обавезу за све "Србе почетнике", како рече Слободан Турлаков. "Писао сам их", записа Мићковић, "успут, од куће до посла и натраг  и то којегде (по кутијама, блоковима и сл.)". То су те - о чујте само тај симбол (Шопенхауер: наслов је монолог садржине!) "Вербалне фреске". Одгонетните фреске са "верба", са речју. И зашто – фреске?

Академик Петар барон Рајачић брињски уочава да Мићковић у новом делу разоткрива своју духовну слободу и домишљатост.  Врло синхроно слободу  размишљања преноси у писану реч и оживотворује је. Афористички је преноси и свесно испреплиће из античке, источњачке  и славенске стварности. Његова потрага за правдом доводи га до сазнања да светом не влада право и да се оно односи на право моћних. Он свесно трасира изворе моћи и доказује да политичка снага водећих политичара извире из капитала и да управо водећи политичари служе, и  у најразвијенијим демократијама, тој моћи.

Радомир Андрић напомиње како је мало писаца данас, који зароњени у животну свакидашњицу проналазе колико благодатно толико и непомирљиво семе, за светом отуђеним од својих хуманистичких настојања, претварајући  мисаону енергију у домашаје духовних садржаја надасве осенчених слободом. А Радмило Мићковић непрестано исијава у својим књигама афоризама и рефлексија значења неукротивог проветравања бића загађеног лицемерјем и посесивним хтењима, посебно оног подређеног паланачком духу и провинцијалној људској ускогрудости.

-Три књиге вербалних фресака, настајале преко двадесет година, сакупљају у себи искуство једног живота – истиче Васа Павковић. -У њима се посматрају и разматрају егзистенција и књижевност, идеологија и филологија, историја и савремено доба, трајашност и пролазност. Писац у записима различитог опсега, и са разноврсним ауторским амбицијама, промишља шта је живот и какво је човеково место у природи и историји.

Према аутору ове занимљиве књиге,  сумња је оданост истини, како гласи и један његов афоризам, а Милијан Деспотовић уочава да су баш из те сумње настале и најновије  „Вербалне фреске“. Оне показују потребу за рационалнијим животом, јер у трци живота, човек је пролазно време, а он тога, најчешће није свестан.

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности