субота, 24 август 2019

Велики рат у стиховима

Милован Мићо Петровић се јавља у издавачкој продукцији новом књигом песама „Голготом до живота”. Међу њеним корицама сабране су песме које су настале у временском распону од годину дана. И све су на исту тему – Први светски рат, догађаји и људи у њему. Песмотворац је имао идеју да на основу ратних записа испише српску историју у стиху. Учинио је то служећи се  у првом реду књигама које представљају сведочанство првог реда  о Великом рату, страдању и херојским делима оних који су гинули „за крст часни и слободу златну”.


Збирка стиже у руке читалаца када се обележавају велики јубилеји: сто година од Великог рата и годишњице  тешких и славним битака српске војске. Петровић се трудио да у венац песме уплете и неке готово заборављене  подвиге див-јунака са Колубаре, Цера, Кајмакчалана и други  ратних  попришта. А било је у тим  борбама  и таквих  појединаца  чија је храброст равна  слави  античких јунака. Како другачије  разумети случај војника коме је шрапнел однео руку, а он из друге као да се то није десило, и даље просипао кишу куршума по непријатељским рововима?
Петровић ће стихом проговорити и о појединцима, који нису припадали српском роду, али су се током рата ставили на његову страну. Таквима на рабошу српске историје припада часно место и песник се потрудио да њихово људско  и цивилизацијско дело не падне у вир историјског и сваког другог заборава. Место у овој збирци припада и женама-јунацима, истинским хероинама, које су се, уместо да ткају, плету и везу, прихватиле пушке. Њима уз раме иду и оне Селевћанке, које је Фон Галвицова војска стрељала. У смрт су отеране само зато што су својој војсци помогле да са каловитог терена извуче заглављени топ.
Из ове збирке јасно је да рат нису добили ни штабови ни генерали већ ратник у опанцима, тај изразити представник сељачке Србије. Илустративни пример за то сачувао се у народном памћењу. Другови у току борбе кажу свом саборцу, који се очито не боји непријатељског куршума: „Полако Раловићу, не трчи први, заклони се, погинућеш…” А он на то одговара: „Па ми смо овде и дошли да погинемо…” Сељак је, дакле, борбу доживљавао као дужност и као посао. У Србији тога доба која је „хлеба била гладна, а само крви сита”, како је неко давно рекао, и није могло бити другачије.
Српска историја је пуна светлих примера. Пуна је и дивљења знаменитих људи, чак и непријатеља, према њеној храброј и жилаво истрајној војсци. Српски војник, поштован и од стране оних, који су 1914. кренули у ратни поход с намером да сатру и жељом да на колена баце његову земљу, веровао је у победу. А кад је слобода дошла, Србија-победник је у нову државу, Југославију, унела две своје највеће тековине: државност и круну. Енглески конзул у Београду, а каснији догађаји су и показали, био је у праву кад је приликом уједињења рекао да та држава има само два искрена пријатеља: краља Александра и њега, енглеског конзула.
Нова збирка песама Милована Миће Петровића долази у време када Србија и њен народ оживљавају сећања на Велики рат, када се пред ретким споменицима онима који су слободу платили животом, окупљају њихови потомци  да им, уз знак дубоке захвалности, упале свећу.
Песник је учинио напор да те жртве и њихова херојска дела не тону у заборав с надом да ће код долазећих генерација изазвати искру патриотизма. Она херојима Великог рата није недостајала. Доказ за то је да су се мобилизацији одазвали и они којима позив није био упућен. А таквих је било толико да је држава и њена Врховна команда могла образовати неколико пукова.

Драгољуб Јанојлић

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности