среда, 13 новембар 2019

Награђени ученици ОШ „Милан Илић Чича“ на Петом литерарном конкурсу „Павле Бакић“

Текст и фото: ДТ

У оквиру „Михољданских свечаности на Дворинама“ аранђеловачко Удружење „Павле Бакић“ наградило је три ученика, који су имали најбоље радове на Петом литерарном конкурсу „Павле Бакић“, чији је домаћин 2019. године била Основна школа „Милан Илић Чича“ у Аранђеловцу.

Захвалницу за 1. место, књигу-годишњак о Павлу Бакићу, новчану награду у износу од 5. 000, 00 динара и слатки пакетић „Пионира“ добила је Лана Јовановић, ученица 7/3 одељења Основне школе „Милан Илић Чича“ у Аранђеловцу.

Лана Јовановић чита свој рад „Павле Бакић и његово дело“ на Дворинама, 12. октобра 2019.

 

Ево и литерарног рада Лане Јовановић за који је освојила прву награду:

«Јесен је, киша. Хладна равница, а ветар горски са запада долази. Мокра је земља, ратници моји и коњи њихови, ни сечиво мача не сија за пасом него капље, као да плаче заједно са небом. Пред војском стоје чекајући да неверник опет своје барјаке дигне и удари на нас, а ето времена има да се сетим свега.

Писар говори да је дванаеста година како сачекасмо први лед на Сави и пређосмо Угрима на милост, а мени се чини као јуче да је било. Пређосмо, остависмо претке у гробовима и народ у немилости зулумћара. Браћа ми говорила да се не приклањам турским побунама и размирицама. И беху браћа у праву, а ја само хтедох да без крви Србији скинем јарам робовски. Кад се Турци измирише, кривац је морао бити неко други. Ако не бејах паметан да кривицу избегнем, онда се памети дозвах да народ свога присуства, а турског беса ослободим. Договорих са Лудовиком краљем да ме на своју земљу прими, а свој му мач обећах. Мој мач и моје браће, и мачеве оно мало јунака што из разних бојева по Србији мајци претекоше. И дочекаше нас Угри лепо, сам је Павле Томори изашао на поклон одбеглом српском властелину. Почаст, уважавање, имање и сигурност за госпођу Теодору и своју децу добих, али сам знао као што и сад знам, мора се крвљу платити. Турцима се иза река не мирује, Сулејман их Величанствени води, а ко се тако зове јатаган не држи под јастуком, него у руци на коњу. На срећу и овде српска браћа по имену и оружју Бериславићи,  Јакшићи и Божићи живе и своје име бране. Дванаест година... Битке без милости, победе и порази, радости и туге. На Мохачу нам пораз нанеше, Будим заузеше, а највећу рану добих јер изгубих брата Матију. Изгубише и Угри краља, а онда се и међусобно закрвише док надвојвода Фердинанд не превлада. Тада се опет окренусмо Турцима и вратисмо им Мохач на Каленбергу, а ја главу свог брата осветих Осман беговом на Бадену. Колико је само воде протекло Трајановом реком, колико је блата прегажено, колико копаља поломњено, колико је народа бежало, гинуло и веру губило, сањајући као ја да ће се једном својој кући вратити.

И гледам преко реке не би ли чудом неким, око мој Венчац спазило, али све што могу  је да у души носим сунцем угрејан мермер и ледену воду мог врела. И ево ме, у Христа веран и своме племену одан, и данас стојим на бојном пољу да своје не издам. И слутим да ће ми овај дан последњи бити, да ће и мојом главом коначно капију Стамбола окитити.

Из те слутње и остављам ово слово да преживи  и да га једном, када мог рода више не буде, погледа и прочита неко писмено Српче и моју реч пронесе. Нека моја српска глава буде задња коју ће султану носити, нек се Србадија сложи и опамети да памећу својом слободу узме, јер је огњем и мачем цена превелика. Учите, потомци моји. Све знајте и сваког познајте, али име своје увек и занавек ћирилицом пишите па ће и вас знати. Знати и распознавати.

Лета Господњег  1537.
Бакић Павле, Деспот Српски“

 

Захвалницу за 2. место, књигу-годишњак о Павлу Бакићу, новчану награду у износу од 4. 000, 00 динара и слатки пакетић „Пионира“ добила је Нађа Качаревић, ученица 6/3 одељења Основне школе „Милан Илић Чича“ у Аранђеловцу.

Нађа Качаревић чита свој рад „Павле Бакић и његово дело“ на Дворинама, 12. октобра 2019.

 

Ево и литерарног рада Нађе Качаревић за који је освојила другу награду:

У Шумадији се вековима, с колена на колено, преноси прича о Павлу Бакићу, последњем српском деспоту, који је живео и столовао подно планине Венчац.
Аранђеловчани, знате ли ко је био заштитник наших душа вековима уназад?

Овај велики јунак борио се за ослобођење Шумадије од турских освајача, али је са својим трупамa бранио и Беч и Европу од отоманске најезде. Истовремено је правио заседе, заробљавао турске војнике, дознавао планове напада и обавештавао Беч о томе. Са својим ратницима нанео је тежак пораз Турцима код Каленберга.

Када је султан-Сулејман други пут кренуо на Беч, овај српски великаш је у околини Бадена направио заседу Осман-бегу и његовој опасној коњици и лично га убио. Бакићева победа слављена је широм хришћанске Европе, а краљ Фердинанд му је даривао поседе у западној Угарској.

Предања кажу да је Павле Бакић имао мудрост предводника и срце ратника. Замишљам га као човека чија је душа испуњена храброшћу, а ноге сваке секунде спремне да крену у јуриш за враћање добробити свом народу.

Када је 1537. године турска војска кренула у Срем и Славонију, Павле Бакић је заповедао коњицом коју су углавном чинили његови сународници. Баш тада, повељом од 20. септембра, краљ Фердинанд I га је именовао за српског деспота иако није био ни у каквој родбинској вези са претходним српским деспотима, што ми говори о поштовању које је задобио међу властелом.

Не зна се засигурно да ли је тада био обавештен о добијеној деспотској титули, али су историчари забележили да је 12. октобра исте године Павле Бакић смртно погођен у борби између српских коњаника и турских јаничара. О томе колико је био поштован и вољен старешина говори и чињеница да су многи српски витезови погинули покушавајући да извуку његово тело са бојишта.

У томе нису успели, па је његову одсечену главу Мехмед-бег Јахјапашић однео султану у Стамбол. Хвата ме језа док читам овакве записе и питам се каква би судбина дочекала српске борце да је Павле преживео борбу. И да ли је тада, макар са висина, славио своје деспотско звање?

„И тако, најзад, умре најхрабрији јунак Павле Бакић, кога у војничким врлинама нико у угарској војсци надмашио није“- записао је један мађарски хроничар. Срце једног српског борца наставило је да куца у далеким небеским одајама.

Легенда о јунаштву овог великог вође опстала је у његовој родној Шумадији.

Према предању, овај последњи српски деспот говорио је пет језика, али се краљу Фердинанду, поносан што је Србин, увек обраћао искључиво на матерњем језику.

Иако су његови писари сва званична акта писали на латинском језику као званичном у тадашњој Европи, испод сваког од њих Павле Бакић се потписивао ћирилицом.

Павле би нас сигурно данас упитао због чега често занемарујемо своје писмо и порекло, чиме каљамо углед и значај наших предака који су се за живот ћирилице борили и часно умирали.

Легенда каже и да је овај српски великаш уживао велики углед и поштовање чак и међу Турцима. Зато га ми морамо још више поштовати. Јер овде, на Венчацу,  остали су, како је и он сам написао у једној повељи, његови „крвни рођаци“.

Верујем да би се Павле Бакић осмехнуо када би сада прошао широком стазом посутом туцаником од белог венчачког мермера. Ту, где су некада били Бакића двори сада је подигнут обелиск у његову част.

А Европу, за чију су одбрану многи српски ратници положили животе, последњи српски деспот би сигурно упитао: „Зашто сте нас заборавили?“

 

Захвалницу за 3. место, књигу-годишњак о Павлу Бакићу, новчану награду у износу од 3. 000, 00 динара и слатки пакетић „Пионира“ добио је Гаврило Милијановић, ученик 6/3 одељења Основне школе „Милан Илић Чича“ у Аранђеловцу.

Гаврило Милијановић чита своју песму „Павле Бакић последњи српски деспот“ на Дворинама, 12. октобра 2019.

 

 

Ево и песме Гаврила Милијановића за коју је освојио трећу награду:

Тамо где шуми Јасеница,
И где Венчац грли Ломница,
Тамо су часни стајали двори
Предака завет су чували они:
-Крвљу својом земља се брани,
Не дај да отаџбину душман ти рани,
До  задњег даха, до задње капи зноја,
Последњег поклича јуначког боја.-
На том си завету растао ти
И све ти је српско било свето
Па и док далеко био си
Чувао си веру, писмо и престо.
Јер земљу своју напустити си морао
И тешка срца на пут си кренуо.
Да ли си тада знао ти
Да више никад се нећеш вратити?
Српску си војску ти предводио,
У многим биткама храбро се борио,
Титуле за то добио си многе
Пратио снове до слободе.
Мудар си предводник био,
А срце ратника носио,
У првим редовима увек си био
Тако си и свој живот положио.
Ни султан сам веровао није
Да славни јунак више битку не бије.
Главу су твоју у Цариграду хтели
Јер су од тебе стално стрепели.
Сада ти из пепела враћају име,
Обелиск подижу, помен ти дају,
Да ли се Европа јунака сећа
Или се сви лако заборављају?

 

Иначе, домаћини претходна четири литерарна конкурса „Павле Бакић“ били су: ОШ „Душан Радоњић“ Бања-Аранђеловац (2015), ОШ „Свети Сава“ Аранђеловац (2016), ОШ „Милош Обреновић“ Аранђеловац (2017) и ОШ „Светолик Ранковић“ (2018).

Прелазну заставицу домаћина наредног, Шестог литерарног конкурса „Павле Бакић“ 2020. године, предала је Тања Радовић, помоћник директора Основне школе „Милан Илић Чича“ у Аранђеловцу, Оливери Ђорђевић у својству представника колектива Основне школе „Први српски устанак“ у Орашцу.


МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности