петак, 06 децембар 2019

Догодило се у Аранђеловцу! Предаторско пљачкање грађана!

Од нашег суграђанина Радована Б. Милића, који већ дуго живи и ради у Словенији, добили смо на мејл са следећом поруком: Био бих захвалан уколико би овај чланак нашао своје место на страницама Стварности. Поздрав из Словеније

Некадашњем сараднику часописа «Стварност», који је излазио у Аранђеловцу од 1990 – 1992. године, захваљујемо на поверењу дугом скоро три деценије и у наставку објављујемо текст, који можете видети и  на порталу «Трагови-следи»:

http://www.tragovi-sledi.com/index.php/vesti/srbija/3300-r-dj-v-n-b-ilic-dj-g-djil-s-u-r-ndj-l-vcu-pr-dj-rs-plj-c-nj-gr-dj-n

РАДОВАН Б. МИЛИЋ: ДОГОДИЛО СЕ У АРАНЂЕЛОВЦУ! ПРЕДАТОРСКО ПЉАЧКАЊЕ ГРАЂАНА!

Detalji

Autor Radovan
Kategorija: Srbija
Objavljeno 21 septembar 2019
Pogodaka: 201

Режимским  насиљем уз помоћ режимске извршитељке Стане Жунић, прегалачким залагањем Иванке Миљковић шефа снабдевања и Мирјане Ђорђић њене потчињене, обе запослене у Јавном предузећу „Електропривреда Србије“, Књаза Милоша 275, из Аранђеловца, предаторски сам опљачкан.

За то време, бахате шалтерске службенице, у дослуху са прве три,  листајући фејсбук странице својих телефона, спроводе планирана „убиства достојанства“ или индиректна «убиства» аранђеловачких корисника „услуга“ те режимске фирме, због измишљеног дуга који и не постоји.

Истовремено, осиони богаташи, овог некада часног шумадинског града, све до доласка „браће“ од којекуде, немају никаквих проблема са наведеним предузећем, којем дугују стотине и стотине хиљада динара. Иванка Миљковић и Мирјана Ђорђић у њиховом случају ћуте чувајући их и неинтервенишући  као што то чине у случају ревносних платиша, корисника електричне енергије.

О чему се ради?

Сваке године, најмање 4-5 пута дођем из Словеније у свој родни град, за који бих рекао да је данас свачији други много више, него што је мој. И нека, нека тако и остане. Дођем и увек из њега одем разочаран, али никада у толикој мери као овог пута. Овог пута сам опљачкан.

Полазећи из Аранђеловца, као и сваки пут, овог 17 септембра, одем у Електродистрибуцију, баш као и комунално предузеће да измирим дуг за утрошак „робе“ коју сам користио. На шалтеру благајне Електродистрибуције сазнајем, да је моја претходна уплата од 18. јула за утрошак струје, у износу од 4.000 динара, отишла на рачун судског извршитеља Стане Жунић из Крагујевца. Био сам убеђен да је у питању грешка, те сам замолио Мирјану Ђорђић, која је иначе задужена за рекламације, да провери о чему се ради. Ако прескочим њену дрску наредбу: - Сачекај!, моје чекање се претворило у мору. Тек после  неких '45 минута узима мој случај у рад, након чега констатује да ја нисам Радован Милић, већ Радован Радовић из села Мисаче и да је против мене покренута тужба код извршитеља, па сходно томе сам дужан измирити дуг у року иначе ће бити примењене мере које поред осталог укључују и заплену покретне или непокретне имовине. Одбија сваки даљи разговор са мном, дајући ми телефонски број извршитељке како бих је позвао и видео о чему се ради. На моју молбу да ми да копију тужбе на име Радован Милић, коју никада нисам добио, а нити сам о тужби обавештен, речено ми је да они тужбу немају. Заиста, да немају тужбу, касније ће ми потврдити и Иванка Миљковић.

Видевши да је ђаво однео шалу, позивам канцеларију судске извршитељке и наилазим на невиђену ароганцију, после које су утврдили да мене, Радована Милића, у њиховој евиденцији као дужника нема нити да им било шта дугујем. Враћам се код Мирјане Ђорђић и преносим јој оно што сам чуо. Њен одговор је био: - Па добро!

На питање: - Како добро, хоће ли ми бити враћен новац? - остала је без одговора, након чега одлази код Иванке Миљковић своје претпостављене. Моје чекање се претворило у сате и сате у којима су и даље упорно тврдиле да сам ја Радован Радовић. Тек негде око подне, ипак су утврдиле да се моје генералије налазе испод имена туженог Радована Радовића који успут речено и не постоји, јер сам накнадно и то проверио.   

Схвативши да ће после вишесатног чекања ствар ипак бити уређена, надајући се да ће ми новац бити враћен, добио сам одговор да ми се ништа неће враћати, већ да ће она, Иванка Миљковић јавити извшитељу Стани Жунић да избрише име Радован Радовић и да упише моје, тако да ћу од тог тренутка бити ја тужени дужник и да морам платити дуг који ми је наметнут.

Тог дана, тек негде око један сат у подне (13h), после четворосатне расправке, дали су ми накнадне папире са уписаним „дугом“ који је овај пут гласио на моје име. Поново позивам судског извршитеља тражећи и од њих копију тужбе са тачним износом дуга. Добијам истоветни одговор као што сам добио од Иванке и Мирјане да они немају никакву тужбу, али да сада, по новом предлогу за извршење, морам тај дуг платити.  У папирима које ми је уручила прегаоц на малтретирању и пљачкању честитих грађана,  Иванка Миљковић, видео сам, да сâм сада ја, дужан двадесетак хиљада динара (200 евра), а не као до тада извесни  Радован Радовић који и не постоји, нити је икада постојао.

На тај начин сам био принуђен да исплатим измишљени дуг, како ми не би режимски извршитељи узели и што имам и што немам, због наметнутог дуга, који ми је наместила бескарактерна Иванка Миљковић како дуг не би евентуелно прешао на моје синове, па и на моје малолетне унучиће.  

У осмочасовној вожњи до Словеније, непрестано ме прогањала мисао о безобразлуку и подлости особа, ловаца на главе, запослених у Јавном предузећу „Електропривреда Србије“, Књаза Милоша 275, из Аранђеловца. На тренутке сам осећао и јаке срчане прободе (стар сам 65 година) који су ми заустављали дах у грудима те сам се једва успевао безбедно, а правовремено  искључити са ауто пута Београд – Загреб- Љубљана.

Размишљајући о потреби борбе против сличних  радника Електропривреде Србије, „ликвидатора“ пензионера по Србији, не желећи да прођем као несрећни Чачанин коме су извршитељи узели кућу због неког дуга, нити као несрећни новосађанин, срчани болесник, „ликвидиран“ у сличном поступку, још мање да као жив грађанин, Србин, добровољни учесник рата 1999 године будем насилно протеран у гробље због режимских маказа „службенице“ Иванке Миљковић и Мирјане Ђорђић, искрено сам задивљен гестом куршумлијских Цигана који су барикадама спречили сличне бахате службенике натеравши их да им отпишу целокупни дуг.

Не тражећи да ми анти-српски режим, потпомогнут послушницима као што су Иванка и Мирјана отпишу било какав дуг, јер нисам ни био дужан, искрено размишљам да се на првом изјашњавању о националној припадности упишем као Циганин јер само се они знају понашати према овом силеџијском режиму и поступцима наборојаних ситних душа из Аранђеловца.

Радован Б. Милић
21. 9. 2019, Словенија.

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности