понедељак, 21 октобар 2019

Биоскоп у троуличној вароши

Текст: Драгован Лаза Лазаревић

На кривовратој бандери «неонки» испред „Шарене капије“  на улазу у, по француској мустри скројен, парк данима се шепурио огроман плакат с раскошном црнооком лепотицом и кршним ратником с исуканим мачем. Управник биоскопа, дебели Аца Симана, познатији као шприцераш из оближњег „Ловца“ и муж чувене учитељице Жанке Симић, филмом «Јелена Тројанска» позивао је грађане троуличне вароши и бањске госте из „Старог здања“ и „Шумадије“ на отварање модерне дворане „Парк“, наслоњене на станицу народне милиције и оближњи локални затвор, омражену „Јуцину кућу“, у подруму зградурине богатих предратних трговаца Јуце Ђорђевић и мужа јој Андрије.

-Изем ти комшилук, гунђала је у стакленој биоскопској билетарници, упарађена у новој зеленој униформи, најпознатија и најомиљенија жена у нашој малој вароши Живка Сарамандић. Ми, варошка балавурдија, звали смо је Кева, а она нас, иза леђа да не чујемо,  моја мангупарија. Те вечери нас је галантно, онако ђутуре, пропустила без карте у редове на  репу велелепне биоскопске сале. А, ми се избезобразили, па хоћемо сваки нови филм да гледамо муфте. -Пусти Циганку пред кућу, она 'оће и у кућу, к'обајаги се дурила Кева. Живот смо јој загорчали када је убрзо стигао тада популаран домаћи филм «Љубав и мода». Цела варош се слегла пред Кевину благајну. Места није било ни за оне што карте набавише код «тапкароша», које је Кева звала колеге, а камоли за нас гребаторе. Уз нас, Кевину децу, редовно су се шверцовали и варошки чудаци и доколичари, ћутљиви, увек замишљени, Мистер, с фолозофском литературом под мишком, и накриво насађени Дудук, Мита Бубац, Воја, због попуцалих капилара на лицу од шприцера, звани Плави патлиџан, који је увек, ђаво ће га знати зашто, псовао чворновату даску, Ђоле врљави, најширег погледа на свет, јер му је једно око гледало у Букуљу, а друго у Космај,  Рака Песник и Миле Лимун, најгрлатији навијачи нижеразредне „Шумадије“.

Док је Кева нервозно издавала карте, из прикрајка смо се кревељили и млатарали рукама, шаљући јој знаке да нас не заборави. Она је повремено, љутито одмахивала главом. Нестрпљиви, цупкали смо у рударским чизмама с дубоко заврнутим сарама, огрнути дугачким отрцаним железничким шињелима. Набавио нам машиновођа чика Коста, отац нашег друга Мике Луфтике. На главама смо носили клемпаве качкете са ширитима, популарне „Лењинке“, а доцније „Шмитовке“. Најлепшу капу имао је Лаза Плајваз, купила му сестра студенткиња у Београду. Најпре смо је сви наизменично носили по «један круг», а потом је Жика Земљопис позајмио на два дана и потпуно «заборавио» да је врати. Таква комбинација била је у то доба, враг ће га знати због чега, у провинцијској жутокљуначкој моди. (-Одрпанији сте од страшила у Живановића конопљаку у Сеничанима, корила нас је Кева).

У биоскоп смо обавезно ишли са стрипом „Вампири са Рисоваче“ под мишком, у коме је згоде и незгоде Мије Силеџије на нашем варошком гробљу изнад истоимене чувене пећине цртао и описивао наш земљак Брана Николић Бранчило и јогуртом у тетрапаку у шакама, који се тек беше појавио, и густирали га док је филм одмицао. Тетрапак је био популаран и међу зидарима предузећа „Градитељ“. Пословођа Јанко, звани Ћерамида, данима се чудом чудио зашто грађевинци не цевче зидарско пиво, већ се стално наливају јогуртом и то без обавезног зидарског сендвича од целе, уздуж расечене, векне хлеба, напуњене саламом и учвршћене са три гумице за тегле – да салама не испадне из сомуна. Уловио их је када су тетрапак од јогурта и млека пунили ракијом из Трешњевице и Јеловика, која «говори девет језика, а десети замуцкује» и када је први пут потегнеш, пола сата не можеш да кажеш – хвала. Уместо да их изгрди, придружио им се.

Гужва на улазу у биоскоп била је већа него на Преображењском вашару на Јешовцу. Кева нервозна, не зна шта ће пре, а наша ударна претходница, браћа Моравци, мусави од дудиња из бањског парка, к'о стршљенови кидишу на шалтер да нас Кева пусти  џумле без билета у крцату салу. Кеви пукоше трпила, промоли главу кроз шубер и просикта: -Марш одатле, досаднији сте од муве зунзаре! Изненађени, сависмо шипке, па трк ка Гагићевом венцу испред „Новог здања“, кад ето ти Кеве за нама. -Враћајте се ладолежи, ленчуге и празноглавци. Упадајте у салу, да вас моје очи више не виде. Уместо да се дружите с књигом, ви хватате зјала и глуварите са овим неотесаним лезилебовићем Дудуком и осталим глувим кучкама и пиљите у ове усране филмове. Бараберијо белосветска, галамила је Кева, језиком оштријим од мача јунака Париса из филма „Јелена Тројанска“, а душе веће од Букуље и Космаја заједно. 'Ајдук жена, нема длаке на језику, а слаба на ову докону дечурлију - говорили су варошани. -Ти, Живка, поткачи и мене онако узгред, узјогунио се Дудук. -Ти да ћутиш, ћурану, пандурчино, бадаваџијо, џабалебарошу, испичутуро. Од пуне чаше милија ти само пуна флаша. Гора си аброноша и од варошких сокачара. Уместо што ту зијаш и кукуричеш, боље би ти било да макар погледаш филм, подвикну му Кева. -Не волим филмове с тужним хепиендом, узврати Дудук.

-Што бре, Живка, стално ронзаш и рогушиш се, а увек на крају попустиш овим обешењацима, убаци се у дебату Ћира кинооператер. -Како, Ћиро, да их не пустим, кад и сам знаш колико волим балавурдију и да их у варoши зову тетка Живкина мангупарија. И мој Живан је, колико јуче, био као и они. Чим дођу из школе, зна се – право у парк с балонима за киселу воду. Док балони „чекају“ у дугом реду, они на Звездари, код Шкољке или „Три пољупца“ играју кликера, крпигуза или јурцају за лоптом, пецају ситну рибу штаповима лесковацима на Пештану, Балабанцу или на старој водојажи, краду трешње, кајсије, бостан, грожђе и пурењаке у Сеничанима и Ћаћином потоку. Зими се скијају кривудавим друмом низ Букуљу. Сва колена им одерана, а туреви поцепани. А, када Шумадија олиста, увече се љубакају с балавицама у парку – код „Девет пољубаца“. Дању беру траву стискавац на киселој води, а увече играју стискавац крај базена са киселом водом, где свирају „Камена звона“, присећала се разнежена Кева.

-А, твој Живан оде у оперске певаче. Постаде светски човек, а остаде наш. Није се покондирио к'о неки сељаци што се напрасно поварошише. Кад год дође, радо увече запева шлагере и руске романсе на доњој тераси хотела „Шумадија“ крај базена са киселом водом. Буде то празник и за нас мештане, а још више за бањске госте. Чујем да долази ускоро, распричао се Ћира. -Уметнуо се твој Живан, и стасоми гласом, на свог претка  грлатог Сараманду, Василија Стефановића, сироче из Буковика, кога подигоше бабе Сара и Манда, чувеног Карађорђевог јунака. Сарманда, онако гласовит, спаси поцепану војску у боју на Мишару. У одсудном тренутку Карађорђе никако није могао да јави попу Луки Лазаревићу да с коњицом удари с бока на надмоћне Турке, али се сети грлатог Сараманде, чији глас надјача и грмљавину топова, па Лука стиже да растера Турке на буљуке. Сараманда је, што би се данас рекло, био Вождов телефон. А, имао је такво грло да гора јекне кад' Сараманда дрекне, оде далеко Ћира.

-Прича се и да су Сараманда и Тола из Гараша у Буковику разбили Турке без зрна барута. Тола је ноћу на превару хватао и довлачио Турке, а снажни Сараманда им лупао главе о кестенове. Народ и данас приповеда: “Тола вуче, Сараманда туче“, развезао се Ћири језик. -Мани се Ћиро тих грозота с лупањем турских глава, мука ми је, узврати Кева. -А, они што су нас набијали на колац, то си заборавила, одговори Ћира. -Умукни матори. Разблебетао си се од Кулина бана, трчи у салу да пустиш филм, подсети га Кева на радну обавезу.

Ћира откаса, а Дудук настави да зановета. -Твој Живан, Живка, потрефи к'о прстом у неко место. Ларма тамо у некој опери, уместо да пева народњаке у „Зеленгори“, па да га Бог види. Било би пара к'о шаше и плеве  глагољао је докони Дудук. -Остави ми дете на миру, готовану један беспослени. Марш у „Зеленгору“ дангубо - код оних ваших сисатих и гузатих успијуша, што дрече к'о да им је неко згазио на реп, одбруси му Кева, а он заћута к'о заливен.

-Много си, Живка, попустљива. Размазила си ову нашу балавурдију. Да нећеш, можда, и оцене да им поправљаш у књижицама к'о почивши племенити касапин Драгомир Недић, накалеми се у разговор Тома, ватрогасац у биоскопу. -Сећаш ли се, Живка, како је чика Дракче, онако сажаљив, свраћао лоше ђаке у своју радњу на Ћуприји и у старе Ловачке гласнике, који су наликовали на ђачка сведочанства, уписивао поправљене оцене и оверавао их размазаним, нечитким печатом Ловачког друштва, чији је председник био. Тако су понављачи постајали и врло добри ђаци и привремено спасавали се дреновака и корбача преких очева, увек спремних да их воште због рђавих оцена. -И чика Дракче је имао аршине при оцењивању. Ни он није олако давао петице. Двојкаши су код њега могли да прођу највише с врло добрим успехом. Лака му земља, многе је спасио од батина и буботака, док му се једном није омакло, па сину једног амалина у ловачко сведочанство уписао одличан успех. Неписмени отац је посумњао да му је син бољи и од професора. Пуче брука и добра намера чика Дракчетова оде доврага, присећао се Тома. -Нећу, Томо, баш толико да им чиним, ал' добро си се сетио веселог чика Дракчета, смејала се Кева.

Отекоше године к'о кисела вода са Талпаре. Шездесет и неке, већина се уписасмо у гимназију. Нагледасмо се, хвала Кеви, много филмова. Пуштала нас је фрај и када је гостовало крагујевачко позориште „Јоаким Вујић“. Од тада обожавамо глумца Љубомира Убавкића Пендулу. Почела је и смотра „Мермер и звуци“, а учесташе и којекаква саветовања, конгреси, симпозијуми (о заношењу на кривини, подјебавали су варошани)... Многима је била тесна „Сала кнежева“ у хотелу „Старо здање“, па се преместише у поространу дворану „Парк“.

Једне вечери дреждимо, чекајући да нас Кева пропусти у салу, а Дудук сриче неразумљиве речи на плакату за симпозијум у дворани „Парк“ : “Симпозијум секвенције малолетничке деликвенције“. -Шта им је па ово, јебем ли га ? – пита се наглас Дудук,  рано пензионисан милицајац, онда  када је смакнут Лека Ранковић. -То ти је, Дудуче, пробисвете и незналицо, скуп научника који саветују како да се ови овде луфтигузи изведу на прави пут, да не заглаве у поправним домовима или, далеко било, у „Јуциној кући“, објасни му Кева, а ми се слатко закикотасмо. Осмех нам се следи када бану професор социологије, строги, а праведни Фића, намеран да уђе у биоскоп. -Ту сте мангупи и ветропири. А, где сте данас на часу? Извукли сте се к'о масни репови, али све ћу вас „изрешетати“, запрети нам профа, а нама се завезали језици к'о зарозане женске свилене чарапе, па ни да бекнемо. Ал', Кева се снађе. -Опростите професоре, ја сам крива. Пустила сам их на симпозијум, мислећи да ће им добро доћи да нешто науче баш из социологије и психологије, изусти Кева, Бог јој дао рајско насеље, а професор Фића је још и похвали и умаче у мрак биоскопа. -Марш у салу, ђавлоли безрепи. Натерасте ме и да лажем професора Фићу. Забрљате ли још једном, пријавићу вас одмах директору гимназије Велизару Бошковићу, па нек' вам Веља узме меру. Штета што више нема 25 батина по туру, да се узмете у памет, потпраши нас Кева.

-Ти их, Живка, канда резилиш, а стално им повлађујеш и тетошиш ову макличарију. Једнако их бесплатно пушташ у биоскоп, а мени тражиш карту. А, то је бре, жено, штета, трошак и губитак пара  за биоскоп, прекори је Дудук. -Јел', стварно? Нисам знала. Ти ћеш, глупердо и дангубо, да бринеш о трошковима биоскопа, ти који ниси привредио ни цвоњка, скочи разгоропађена Кева. -Мој Сараманда књазу Милошу, када је открио киселу воду, поклони онолику земљу за овдашњи парк, по коме се ти вуцибатно смуцаш, и „Старо здање“ намењено првобитно за Правитељствујушчи совјет, а ја да не поклоним пишљиве биоскопске карте мојој мангупарији, одбруси му Кева. -А, заборавила си, Живкице, она два сребрна књажева пиштоља, што их Милош даде Сараманди заузврат, потпаљивао је Дудук. -Књаз је, иако онако прек и махнит, знао за ред и захвалност, а ти не знаш ни да се ушмркнеш, ни одакле си шупаљ. Не зову тебе џабе Дудук, дупеглавче усукани, скреса му Кева у штуцован брк.

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности