среда, 13 новембар 2019

Винарија ПИК «Опленац» у Тополи - леп спој модерног и традиције буди сећања

Текст и фото: Снежана Јовановић

Приликом недавне посете Винарији «Опленац» у Тополи, у којој сам радила 17 година (1977 – 1994), обрадовала сам се лепом споју модерног екстеријера и ентеријера са препознатљивим обележјима некадашњег опленачког подрума вина, у коме су били запослени и мој прадеда Гаврило и његов син, а мој деда, Јефта (отац моје мајке Душанке).

Гости хотела „Извор“ из Аранђеловца, брачни пар Наташа и Сергеј из Москве (Русија), пожелели су да виде винарију у Тополи, чији је власник Андреј Семикин, њихов земљак. Мој супруг, проф. др Првослав М. Јовановић, и ја смо их одвезли у винарију ПИК „Опленац“ у Тополи у четвртак, 17. октобар 2019. године.

Када смо паркирали аутомобил испред винарије, препорођене после успешне приватизације, носталгија ме почела обузимати. Разгледајући винарију, али и грандиозан хотел - Вински дворац у изградњи, мисли су ме вратиле у 1977. годину, када сам почела да радим у ПИК „Опленац“, некада привредном гиганту на просторима бивше СФРЈ.

Пролазећи кроз предиван екстеријер, нисам могла да препознам некадашњу винарију, а тек кад смо ушли у унутрашњост зграде застао је дах за тренутак. Ентеријер у свим просторијама за пријем гостију и дегустацију вина ове винарије очарао нас је. 

Једна од неколико луксузно опремљених сала за дегустацију вина

 

Према казивању Бојане Ђурић и њене колегинице  Татјане Јакшић (која је преводила на руски језик), власник ове винарије је осмислио ентеријер. Намештај, слике, скулптуре и све друго указује да је све изабрано и комбиновано са пуно укуса, стила и креативности.

Носталгија и емоције почеле су у мени да навиру када смо ушли у просторију са детаљима који подсећају на традицију и изглед некадашње винарије. Први детаљ је плоча на зиду, коју су тадашњи радници поставили поводом десетогодишњице рада „Опленац“ у Тополи.  На плочи пише да је предузеће „Опленац“ у Тополи основано 30. децембра 1948. године.  Изградња подрума почела је 10. јуна 1953. године. Подрум је делимично пуштен у погон 1955, а довршен 10. децембра 1958. године.

Спомен плоча из 1968. године наставила трајање у модерном ентеријеру

 

Док сам стајала пред плочом сетила сам се свог прадеде Гаврила и његовог сина Јефте Глишића, оца моје мајке Душанке. На почетку текста је фотографија прадеде Гаврила и његових другара, радника опленачког подрума. Нажалост, фотографија је стара а полеђина избледела, па се не види датум снимања. Деда Јефта је на следећој фотографији, а ни ова нема јасно видљив датум када су радници фотографисани.

Јефта Глишић, деда ауторке текста, четврти с лева, испред подрума ПИК «Опленац»

 

Током боравка у винарији одмах сам препознала карактеристичне камене лукове, који су некада били део спољашњег зида, а сад су се лепо уклопили у ентеријер, у коме уживају све бројнији посетиоци ове винарије.

Камени лукови у модерно опремљеном ентеријеру

 

Након свега што сам видела радује ме што могу да кажем како је садашњи власник винарије ПИК «Опленац», Андреј Семикин, заслужио све похвале. Како за све што је, уз велика инвестициона улагања, створио реконструкцијом и доградњом винарије, запошљавањем људи, подизањем винограда и новог хотела, тако и чувањем традиционалних обележја – назива винарије и њеног логотипа.

Логотип ПИК «Опленац» блиста и у новом ентеријеру винарије

 

Осим наведеног, за сваку похвалу је то што је за украшавање ентеријера искоришћен материјал од буради и каца из старог винског подрума. Све дуге су пажљиво, најпре, демонтиране, а затим исечене, опаљене ватром и прелакиране, па тек онда уграђене на зидове.

Стара бурад и каце наставили «живот» у ентеријеру ПИК «Опленац»

 

Све што смо видели и доживели - заједно са гостима хотела «Извор», који захваљујући власнику Мирољубу Алексићу за Аранђеловац представља нешто изузетно лепо, модерно и значајно, као што је то ПИК «Опленац» за Тополу - је и леп подстицај за све друге власнике некадашњих друштвених предузећа да крену њиховим примером.

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности