понедељак, 21 октобар 2019

Хаџи Миодраг Миле Бошковић

Текст и фото: Д. Тодоровић

Повод за овај јулски осврт је човек, сад већ почивши Хаџи Миодраг Миле Бошковић (преминуо у болници „Свети Сава“ у Београду 29. јула 2019). Тек кад неког изгубимо схватимо колико нам је за живота значио. Неколико стотина људи са тим осећањем сабрало се и у дворишту породичне куће у Врбици, 30. јула 2019, ради саучешћа породици: супрузи Добрили, ћерки Марији и сину Немањи.

На врху Рисоваче, после опроштајних говора Милутина Вељовића Кела, у име Удружења „Баштина и будућност 1859, које је Миле и основао 2001. године и Владете Коларевића, аутора књига „Бошковићи род из Врбице и Мисаче“ и „Врбица“ и председника Скупштине Удружења „Павле Бакић“, чији је Миле био члан и подржавалац од оснивања 2007. године, док са Миловим братом од стрица Љубомиром Љубом Бошковићем (мојим школским другом из гимназије) гледам како три ознојена човека на врелом јулском сунцу формирају гробну хумку са крстом, на коме су испод Миловог имена урезане године 1941 – 2019, мисли путују кроз време.

„Ти почетник у Радио „Шумадији“, ја почетник у директоровању у „Буковичкој бањи“, али направисмо добар интервују, јер су многи слушали моју говоранцију на, тад престижном, радију“ – говорио ми је Миле, увек педантан, са беспрекорно испегланом кошуљом и краватом, сећајући се почетка 80-их година.

Кад сам из Радио „Шумадије“ прешао у Радну организацију „Буковичка бања“, 1985, на наговор дотадашњег уредника, оштроперог Живадина Жиса Стојановића, да бих сачувао ангажовани концепт новина, награђених највишом новинарском наградом у Србији – „Светозар Марковић“, избегао сам за дан фирме (26. септембар, дан када је умро књаз Милош Обреновић 1860) да напишем говор генералном директору Радомиру Јевтићу. Уместо прикладног говора написао сам дан раније новинарски коментар (помињући и први штрајк у београдском представништву „Књаза Милоша“ на Вождовцу у Београду), да не буде да нисам баш ништа написао. Срећом, баш тог дана, 26. септембра, имао сам заказан испит на Правном факултету у Крагујевцу, па су се говоранцијом позабавиле колегинице у редакцији Радмила Миловановић и Душанка Мијатовић, јер мој коментар ни мало није личио на очекивани свечарски говор генералног директора. Миле ме наредног дана прекорео речима: „Није ти отац био тако дрчан!“. Мој отац Душан и Милов Аранђел су били дугогодишњи познаници и ловци, што је и Милу било познато, а у наредне четири године ни Раја ни Миле нису ми помињали писање празничних говора. Нису од мене више тражили да пишем прикладне говоре.

Приврженик расветљавања догађаја у прошлости Аранђеловца и Србије, Миле је радо прихватио иницијативу редакције листа „Буковичка бања“ о оснивању Фонда за истраживање и прикупљање архивске грађе и друге документације из историје „Буковичке бање“. Пет година је заједно са члановима редакције, Љубицом Ранковић и Марком Јокићем из аранђеловачког музеја, скоро сваке седмице одлазио у Архив Војводине у Нови Сад. Пронашао је 17 докумената који се односе на Буковичку бању. Када су ове године Издавачка делатност „Стварност“ и Архив Војводине објавили моју књигу „Доградња Старог здања за време Дунавске бановине (1929-1941) – избор из докумената“ Миле је био срећнији што је књига угледала светло дана и од самог аутора, па је од укупно шест продатих Миле купио пет књига – „По пуној цени, молим, без попуста“, исистирао је у складу са манирима поклоника писане речи, коме је био познат тежак пут настајања књиге уопште, а поготово ове у чијем стварању је и сам учествовао. Остало је заједничко сведочење на РТВ „Сунце“ – гоствање у емисији „Недељни клуб“ 3. марта 2019. године – препоручујемо да погледате:

 

 

 

 

 

 


Брзо пролази филм кроз главу: 28. јун 1989, Косово поље, 600. годишњица битке на Косову. Миле са Гвозденом Милојевићем, у народној ношњи. Срдачно поздрављање и кратко дружење... 15. март 2003, Београд, сахрана Зорана Ђинђића, сусрет код Славије... половина 2004, Специјална болница „Буковичка бања“, Миле, на штакама (после прелома ноге) погледа кроз отворена врата канцеларије директора, угледа директоре фирми – правних следбеника некадашње Радне организације „Буковичка бања“ (престала да постоји половином 1990). Пита: „О чеку расправљате“? Одговорише да је тема састанка одлучивање о захтеву „Извора“ за давање сагласности ради проширења хотела на земљишту око хотела „Извор“, које припада некадашњој радној организацији. Миле прокоментариса, кратко и јасно, у његовом стилу: „Ајде, гледајте, да и овог једног јединог инвеститора који је дошао у Аранђеловац наљутите, па да одустане од градње хотела“... Од 2012, па до смрти, није веровао да власник „Извора“ неће реализовати инвестицију реконструкције „Старог здања“ и „Шумадије“ и изградње новог хотела у парку Буковичке бање. Као и да је тужна судбина „Старог здања“, поготово пребацивање из једне у другу руку, после продаје из стечаја почетком ове године, допринела да Милово срце почне да посустаје.

Последњи пут са Милом смо били на градском тргу 19. јуна ове године, првог дана прикупљања потписа за петицију „За спас Венчаца и парка Буковичке бање“. Миле је петицију међу првима потписао, овековечили смо то фотографијом на нашем порталу, и рекао ми: „Неће бити лако, али је потребно истрајати – због будућности свих нас, а посебно генерација које долазе!“. Биле су то Милове последње речи, које представљају својеврстан аманет да и ми истрајемо, и то не само у тој активности, већ и у свему што смо заједнички започињали или о чему смо размишљали да би, зарад општег добра, ваљало чинити.
Миле, нека ти је вечна слава и за све учињено много ти хвала!

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности