понедељак, 16 децембар 2019

Руске избеглице у Аранђеловцу

Пише: Мирослав Живановић

3)

После два дела фељтона о руским избеглицама у Аранђеловцу у овом наставку следи прича о голготи породице Евгенија и Николе Мелницки. Упркос тешких, надљудских напора које је преживела, лоза Мелницки показује запањујућу жилавост, јер њен „чокот“ даје увек једног наследника, за сада, до петог колена, са истим именом – Никола.

Непредвидљиви  вихори великих историјских догађаја и Октобарске револуције сурово су су се поиграли са судбинама више хиљада руских породица, од којих су многе као избеглице своју другу домовину нашли у Југославији и Србији.

О руској избегличкој породици Евгеније и Николе Мелницки, који је стрељан у Русији као „белогардејац“ чим су почела револуционарна гибања, сведочи Никола Мелницки Коља, унук Евгенијин и деде чије је име наследио по руским обичајима као биолошки наследник свог оца, такође Николе.

С лева: Никола Мелницки стоји иза мајке Евгеније која седи за столом са Димитријом Лазаревићем. У позадини је дуге браде и бркова Лахтионович са Златом, пријатељицом Евгенијином из Београда

Евгенија Мелницки (1890 - 1972) је свог једанаестогодишњег сина Николу довела у Београд, одмах по избијању Октобарске револуције 1917.године кратко се задржавши у немачком граду Дрездену.

Николина удова Евгенија се преудаје за пензионисаног генерала Лазаревића

У Београду упознаје богатог пензионисаног генерала и пословног човека Димитрија Лазаревића (1879-1963) за кога се убрзо удаје. Он је лепо прихватио малолетног Николу и бринуо о њему као да му је рођени син. Лазаревић је био члан акцонарског банкарског друштва у коме је радио уочи пензионисања.

Евгенија и Димитрије често су долазили возом са својим пријатељима на викенд из Београда у Буковичку бању, заволели су овај део Шумадије и купе имање у Аранђеловцу од Катанића 1920.године, које се протезало од пруге изнад железничке станице до имања Белошеваца и виле „Рекс“.

Буковичка бања је у београдским пословним круговима тога времена важила као перспективна за развој туризма. Зато је Лазаревић ппланирао и да имање, када му скочи цена, препрода и уз то заради. Оваквом његовом размишљању у прилог су ишле повољне околности да је поред друмског саобраћаја била саграђена и пруга уског колосека (од престонице преко Маденовца до Аранђеловца). Да би увећали вредност имовине, Мелницки су саградили изнад пруге, на свом имању, прелепу кућу и назвали је вила „Гена“ (по Евгенији) 1924.године. Међутим, идеја о препродаји имовине и заради од тога се изјаловила, јер је убрзо букнуо и Други светски рат.

Изглед виле „Гена“ пре него што је комплетно преправљена 1970. године. (Фотографије, које се први пут објављују у јавности, израдио је студио „Леонар“ 1940.године. Никола Мелницки Коља пoклонио је ове фотографије из породичног албума нашем Интернет порталу еСтварност)

По преласку у Аранђеловац, Евгенија се дружила са угледним и добро стојећим руским избегличким породицама. Често се виђала са Јеленом Леном Карташевски, ћерком генерала руске армије Максима Максимовича и добровољца у Српско–турском рату, која је била метеоролог и основала метеролошку станицу у парку Буковичке бање. Дружила се и са рускињом Аном-Наном, удовицом Богдана Рошбанског, која је имала свој млин за млевење венчачког камена и била је власница виле „Симерка“, коју касније купује Љуба Вилхелм.

Евгенија и Димитрије Лазаревић испред дворишне капије у којем је смештена виле „Гена“

Евгенија је сваки тренутак у својој породици са сином Николом, супругом Димитријем, старијим руским избеглицом кога је упознала у Београду Лахтионовичем и многобројним пријатељима, испуњавала задовољством и спокојством. Коначно јој је пошло за руком да нађе породични мир и срећу после више година избегличких неизвесности, немира и лутања.

Од управника рудника, преко заробљеништва у Бору до радионице Хидца у Аранђеловцу

Син Евгенијин Никола је рођен у Русији 1906.године. Био је талентован младић и добар ђак. Евгенија и други супруг Димитрије нису жалили новца за његово школовање. Студирао је Машински факултет у Београду, али је недостајао дипломски рад да оствари свој и сан породице и постане дипломрани инжењер машинства. Као предузимљив и вредан човек није се либио да ради било какав посао. У Београду је упознао банкарску службеницу Славку

Сурови са којом се оженио, и по повратку у Аранђеловац она се запосли у Фабрици „Шамота“ у обрачунској служби.

Никола се пре Другог светског рата запослио као управник у руднику глине у Буковику. Посебно је добар утисак оставио код власника рудника и фамилије Швабић, у којој су га сви знали, ценили и наводили његово име као пример ваљаног човека. Славка и Никола су заједно издржали најтеже тренутке Другог светског рата остајући чврсто једно уз друго.

Одмах на почетку Другог светског рата, Немци Николу одводе заједно са  Славком у неку врсту заробљеништва и принудног рада у рудник у Бору. Тежину рада у руднику издржао је све до 1944. године.

Потом се са супругом враћа у Аранђеловац и налази посао код Марка Јанка Хидца, који је имао радионицу( некадашњи погон „Елке“ преко пута Старе поште). Заједно са Љубом Вилхелм делио је добро и зло свога заната.

После две године Славки и Николи се посрећи и добију сина Николу Кољу 1946. године.

-После Резолуције ИБ, мој отац Никола није био на Голом отоку, али су га свака три месеца слали на војне вежбе у Чачак. Када се заврши вежба, морао је да пише писма (која сам једном приликом нашао и са болом читао , на жалост не и сачувао) своме војном команданту како се морално и политички поправио  и да сматра  да су идеје КПЈ добре - открива Никола први пут за јавност једну од тортура која је вршена над његовим оцем.

Никола се у радионици Јанка Хидца разболео од лоше хране и бриге за судбину породице и пребаце га у неку од београдских болница. Три пута је био оперисан од рака желудца. Нажалост, није му било помоћи. Његов организам је био исувише исцрпљен и оболео. Склопио је очи 1952.године.

Први члан руске избегличке породице Мелницки који је рођен ван Русије, био је Никола, коме су тепали Коља, и био је трећи потомак Евгеније и Николе Мелницки. Он је наследио очеву имовину, али како су његова баба (Евгенија) и деда (Димитрије Лазаревић) били живи, прихватио је да их издржава и да кућу не продаје без њихове сагласности.

Никола је повукао на оца и заволео машине. Оспособио се за аутомеханичара. Његово трагање за послом имало је променљиву срећу. Учио је занат у аранђеловачком „Градитељу“ 1963, који се распао наредне године. По одслужењу војног рока, налази посао у крагујевачком, па у аранђеловачком „Аутосаобраћају“. Потом успева да нађе посао аутомеханичара у „Електрошумадији“. Ни ту се није задржао дуго. Пут га са супругом Мариком Јовановић, из Буковика, одведе 1970.године у швајцарски градић Брунен код Кура. Са њом 1997. године добије ћерку Ивану, а четири године касније сина - петог Николу у лози Мелницки, чиме је дуговечност ове лозе обезбеђена и у наредном колену.   

Посебно поглавље у породици Мелницки представљао је стари крупни Рус Лахтионович који је носио велику браду и дуге бркове. Лети се, према писању Драгана Кочмарука у претходном делу фељтона о руским избеглицама у Аранђеловцу, појављивао у „ правој војничкој рубашки са округлим качкетом и значком припадника царске војске, црним панталонама и кратким кожним чизмама, а зими са крзненом шубаром и шињелом који је био постављен крзном без икаквих ознака и ваљенкама на ногама...“  

Никола, унук Евгеније Мелницки, заокружавајући причу о  Лахтионовичу, каже: -Изворни Козак Лахтионович међу нама је уважаван као члан породице. Помагао је баби Евгенији и деди Лазаревићу око одржавања имања и виле „Гена“. Своје козачко порекло је потврђивао често облачећи козачку униформу. Био је старији од баке.

(Наставиће се)

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности