петак, 15 новембар 2019

O ратној голготи српске војске 1912 – 1918.

Пише: Љубомир Ивановић (3. део)

О ратовању од 1912 – 1918. године дневник је водио поднаредник Живота Плећевић (1886-1953), син Милутина Плећевића.

Делове дневника објавио је МиомирМиомир Ж. Плећевић, Историјски преглед околине Трбушнице и порекло становништва Трбушнице, друга књига, 2015, Животин синовац. Овде наводим одломак који је везан за Гараше, а цитиран опис се догодио највероватније почетком октобра 1915. године: „У Прогореоцима му кажу (Животи, пр. аутора) да је његов пук на Вагану и он тамо оде. Тамо војници беже, а официри их бију, враћају их. Војници и не знају од чега беже, јер  непријатеља близу није било. У току ноћи се укопавају на Вагану. Сутрадан се из ровова види да Аустријанци масовно долазе у Даросаву: пешадија, коњица, артиљерија и коморе.

Гађају српску војску из топова на брду Орловица. Разорише је. Аустријанци крећу и на Ваган. Чује се борба у Трбушници. Аустријанци избише на Орловицу и бочно туку Српску војску на Вагану. Умало да заробе Животу са војницима, јер се нису благовремено повукли. Са Вагана одступе у Гараше и одлазе у Трешњевицу. Успут војници псују своју мајку и краља. Официри им не смеју ништа. Даље се одступа у Шаторњу, Блазнаву и Страгаре, где се сакупи много војске“.

Српска војска и даље одступа. Почетком децембра 1915. године, по снегу и ветру стижу у Пећ, па настављају ка Црној Гори. Из Берана почиње одступање  7. децембра ка Подгорици. Доста је војника бегунаца. Хране нема. Војници умиру од глади. „Идући према Колашину, наилазе на црногорске војнике. Српски војници плаћају Црногорцима да их воде аустријској војсци, да се предају. Сви узимају по 4 динара по војнику. Црногорски војници узимају српским војницима: нове ципеле, шињеле, чутурице, шаторска крила, пушке, бомбе... Неке српске војнике оставише босе, само у вешу! Српски војници одступају и даље, газећи кроз планинске пределе, по снегу до појаса, без пртине“.

Најзад Живота са војницима, 12. децембра стиже  до аустријске војске и ту су били заробљени и послати у село Шаховић. „У Шаховићу снег, блато. Много заробљене војске, жена, деце. Нема где да се стане, ни седне ни легне. Тек прекосутра добију мало кафе. Њих 500 заробљеника и следећег целог дана путују и ништа не добијају од хране. Успут стржари туку оне који не могу да иду. Путовали су по снегу и леду. Успут нађу по где-који јечам који су просули аустријски коњи. Стигли су преко Бојанића у Пљевља. Ту Живота продаје сат за 0,5 кг хлеба.“... Затим су стигли у Добој, где су у карантину остали 25 дана.

„Ту хлеб дају сваки пети дан, а затим сваки осми дан. За ручак добијају кувани јечам. За доручак и вечеру добијају само воду. Спавају у стајама од дасака. Стаје шупље, а они немају ћебад. Стражари су Хрвати и били су врло немилостиви. Бију их, не дају им да изиђу из стаје. Ту је Живота провео Божић, Нову годину и славу Светог Јована 1916. године. За славу је нашао мало шећера и скувао чај. Купио је малу векну хлеба за 7 динара, нашао мало цигарета и то све поделио са својим друговима. Тек после 15 дана живљења у овим стајама, добише сламу и ћебад. Ваши само шуште у слами. Ноћу се краде хлеб и чује се кукњава онога коме су украли.“

Заробљеници су по Светом Сави транспортовани у Беч. У заробљеништву је био до 25. октобра 1918. године, а кући у Трбушницу, где му је мајка живела, стигао је (болестан) 1. новембра исте године.

(Наставиће се)

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности