понедељак, 16 децембар 2019

Руске избеглице у Аранђеловцу (1920–1990)

 

Пише: Драган Кочмарук

(После објављеног првог наставка овог фељтона, у часопису „Стварност“, број 6, од децембра 2017, Драган Кочмарук је преминуо. Објављивањем рукописа о руским избеглицама у Аранђеловцу од 1920 – 1990. године одужујемо се на најлепши начин Драгану Кочмаруку, познатом аранђеловачком адвокату)


На граници Врбице и Аранђеловца, поред пруге на последњој кривини пред улазак пруге у простор железничке станице, око 1828. до 1930. године, изграђена је вила „Гена“ која је припадала Евгенији Лазаревић. Она је као руски избеглица дошла као супруга избеглог руског генерала Николе Мељницког. Када је генерал изненада умро, прелепа Гена, иако је имала сина, удала се за старијег господина, црногорског генерала Лазаревића, који се до тада није женио.

Гена је одабрала Аранђеловац као бањско место и на крају града направила лепу приземну кућу, што је одговарало према тадашњим обичајима куће за „уживање“. Такве куће су Аранђеловчани називали вилама. Госпођа Гена и генерал Лазаревић, са њеним сином Николом, живели су кратко време јер је црногорски генерал непосредно после 1930. године умро.

За мене је било посебно интересантно да је са породицом Лазаревић живео и стари „прави Рус“, у ствари посилни покојног генерала Николе Мељницког. Својевремено је „прави Рус“ пошао са генералом у избеглиштво и био је ропски везан за породицу Мељницки. Ја га се сећам као старог земљака мога оца само по  „оточеству“ -Лахтиновић.Крупна људина, лети у правој војничкој рубашки са округлим качкетом и округлим знаком припадника царске војске, црним панталонама и кратким кожним чизмама, а зими са крзненом шубаром и шињелом који је био постављен крзном без икаквих ознака и ваљенкама на ногама. Ваљенке су прављене од ваљане вуне, која је била непромочива, а повезана са јаким, кожним цокулама. Он је свакодневно долазио у град да за госпођу Гену купи новине, а код мог оца попије по једну ракију из сечене чашице и то је  увек била „само једна“, а дешавало се да се понови више пута „само једна“. Ритуал би се завршавао тако што би он устао, скинуо капут, прекрстио се и пожелео срећу и здравље земљаку и његовој породици и упутио се право до своје госпође Гене. То је било време док је мој отац држао трговину у Аранђеловцу.

Вила „Гена“ постоји и данас и припада опет Николи Мељницком, унуку госпође Гене, од сина Николаја и унука генерала опет Николаја, како се звао први муж госпође Гене. Син садашњег власника виле Николај Мељницки носи исто име, које се не мења, ево, већ четири генерације.

Вила Гена (фото: С. Марковић)

    Вила "Гена" (фото: С. Марковић)

 

Око триста метара према северу од виле „Гене“ и пруге на лепој заравни постојала је вила „Жилински“. Била је то приземна зграда са брезама и бунаром равног крова у дворишту, што је у то време код нас била права реткост. Породицу Жилински нисам запамтио, али знам да на старом гробљу „Рисовача“, на раскрсници, идући према старој капели код садашње чесме, постоји у камену ограђени простор за једним гробним местом изнад којег је вертикални стуб са крстом на коме је уписано да ту снива свој вечни сан вољена Етел Жилински.

Из приче мог оца сазнао сам да је та породица, на време, закључила да ће у Европи доћи до рата, те су се негде после 1936. године иселили у САД. Када сам ја радио као адвокат, 1985. године и по свом послу једног дана био у Крагујевцу, по повратку сам од оца чуо да су код њега, изненада, дошли потомци породице Жилински из Америке. То су били син и унуци покојне Етел, сахрањене на Рисовачи. Син је био пензионисани пуковник америчке војске који је учествовао у Другом свестком рату, а унуци су били истакнути филмски радници који су својевремено освајали и престижне награде на канском фестивалу. Допутовали су рента-а-кар возилом из Београда, па су замолили мога оца да их одведе на гробље. Пошто су обишли гроб своје мајке, односно бабе, оставили су гробљанској управи тражену своту новца да се заувек тај гроб одржава, а потом су отишли да им отац покаже њихову вилу „Жилински“ у којој су у то време, још увек као носиоци станарског права, живели чланови породице познатог аранђеловачког сликара Александра Ђоновића.

Жилински су извесно време поседели испред виле, на ивици терасе, а затим, пошто су мог оца довезли до његове куће, изљубили се по руски (то значи уста на уста) и отишли да се од тада никада нису јавили. Чуо сам да су овластили неко лице у Београду да их заступа у вези са том кућом. Задњих година вила „Жилнски“ је порушена, те је остао само бунар који је ван употребе.

С обзиром на то да је наш крај од давнина познат по рудном благу, у првом реду по добром угљу, глини, мермеру и земљаним бојама, то су млађе руске избеглице, дипломирани рударски инжењери, овде налазили запослење у рудницима. Ови рудници угља у Мисачи и Орашцу издавани су према тадашњим прописима као конзорцијуми акционарским друштвима. У овим друштвима већински власници су били у Мисачи Мирко Марјановић, а у Орашцу Илија Михаиловић.

У руднику „Мисача“ који је имао квалитетнији угаљ, по калоричној моћи негде између колубарског лигнита и ресавског угља, као инжењер радио је један од руских избеглица Василиј Пољаков – Васја, велики пријатељ мог оца, а били су блиски и по годинама.

Инжењер Пољаков је био ожењен учитељицом Јеленом, Јеврејком по пореклу из познате породице Папо из Сарајева. Имали у две ћерке, Ангелину - Лину (рођена 1930. године) и Надежду - Наду (1932. године). Када је мој брат Владимир пошао у школу 1935. године, припао је учитељици Јелени која се веома трудила око њега пошто је био јако слаб ђак. То је била још једна веза између наших породица, која се претворила у трајно пријатељство све до 1948. године. Тада су се сви скупа, позивајући се на Јеленино јеврејско-сефардско порекло са осталим Јеврејима који су некако преживели рат, иселили у јеврејску државу Израел која се у то време кроз борбу са Палестинцима тек стварала.


Судбина породице Васје Пољакова


Васја Пољаков је био средњег раста, румен у лицу, снажне грађе, увек теренски обучен и спреман да попије и запева. Њему насупрот, супруга Јелена била је ситне грађе, јеврејске светле косе и боје лица, али је успела да се спасе немачких логора само на основу доказа да је пре венчања са Васјом, у Сарајеву, добила отпуст из јеврејске заједнице и вере те се тако по православним обичајима удала за Васју. Због ових залагања за своју супругу и породицу, Васја је као инжењер одведен на принудни рад у Борски рудник, без плате, а Јелена је истерана из службе, те су живели од помоћи комшија, а у првом реду ту су били и моји родитељи. Ја сам са Надом био у истом одељењу. Она је била умиљато дете, заплашено због мајке и у сталном очекивању оца, кога су из рудника повремено пуштали на по десетак дана да обиђе породицу, а он је то користио и да се нађе са мојим оцем и својим колегама инжењерима Тјубајевим и Каковином, као и геометром Ацом. Скупљали су се у радњи мог оца. Ту је убрзо настала песма, а затим плач и туга због успеха Немаца у првим годинама њиховог похода на Русију.

Ни једном од њих ни на крај памети није падало да се придруже руским избеглицама који су на позив Немаца основали белогардејске јединице и учествовали у рату против совјетске армије са намером да се као „ослободиоци“ врате у матушку Русију, протерају и униште бољшевике. Исто тако нико од њих није био спреман да се придружи партизанима јер су сви они једном побегли од комуниста те им је тог зла било довољно за цео живот.

Ја сам се дружио са Надом и Лином, а Нада је ликом била као плава девојчица на слици урађеној разнобојном оловком која је на зиду моје радне собе. Као што је Васја Пољаков спасао од Немаца своју супругу Јеврејку, тако је и Јелена као активисткиња јеврејске организације 1948. године успела да са собом и породицом поведе и инжењера Васју који није био Јеврејин.

Негде у току 1949. године, моја породица је преко железнице из Ријеке са брода добила сандук од око 50 килограма поморанџи које смо поделили са својим пријатељима. Сви смо били заборавили како изгледају поморанџе, а када сам уместо књига у школу однео пуну торбу поморанџи, већина ђака није знала шта је то, па сам морао да им покажем како се поморанџа љушти и једе и да објашњавам како смо и одакле то добили. То је било помало ризично, јер у то време наша држава није била за стварање Израела као државе.

Одласком у Израел, престале су све везе између породице Пољаков и породице мог оца. Са мном у гимназији је до краја била и Драгица Стефановски, ћерка чика Паје-Павла Стефановског, инжењера агрономије који је био знатно старији од мог оца. Радио је у Среском одбору после 1945. године. Где су до тада живели није ми познато. Он је умро око 1960. године, а са породицом је становао у вили „Главинић“, која се налазила између игралишта „Шумадије“ и пута за Букуљу.

Постојало је још неколико избеглица који су дуже или краће боравили у Аранђеловцу, али су моја сећања о њима много оскуднија, јер су њихови контакти са мојим оцем били слабији.

Једно време у Аранђеловцу је живео геометар Александар Матвејчик, звани „Аца геометар“ са супругом и двема кћеркама које су биле млађе од мене. Они су породично долазили у посету мојим родитељима, али како су оба „земљака“ волели да „потегну“ кад се нађу, њихове супруге су томе нашле лек, у наводном неслагању између њих две, па су те гозбе престале. После рата, чика Аца геометар, како сам га звао, премештен је у Тополу и у том винородном крају, што му је нарочито одговарало, живео је још двадесетак година, а остао је упамћен као поштен, савестан и успешан геометар.

После рата у Аранђеловац је дошао Сергије Дронов, рачуновођа, али је кратко живео. Имао је супругу, сина и кћерку. Убрзо је умро, те је сахрањен на Рисовачи, а на каменој пирамиди са петокраком уместо крста, испод имена написано је „ донски козак“. Свакако да је било и „црвених донских козака“, али они се нису могли наћи међу избеглицама, па се сада Сергеј преврће у гробу испод петокраке.

Сећам се и једног „кубанског козака“ који је живео у Аранђеловцу, чика Павла, који је по престанку постојања акробатске групе кубанских козака живео без породице, као чувар трафо станице поред камене ћуприје на трешњевичком путу. Ова трафо станица је обезбеђивала струју за Аранђеловац са далековода који је водио од Вреоца до Крагујевца. Рудници и централа припадали су Васи Стефановићу коме се изгубио сваки траг после 1945. године. Чика Павле, кубански козак, је поред трафоа ископао земуницу, обложио је дрвеном грађом и покрио земљом и бусенима траве са ливаде. Сећам се да је мој задатак био да за празнике носим ручак чика Паји. Он се дуго искрено захваљивао мојој мајци и оцу, а мене је частио својим причама о коњима, својим борбама са сабљом, а није му било тешко да мени за задовољство обуче комплетну козачку униформу, са црвеном капом која је имала црни горњи део и кићанку, црни копоран са округлим наборима на грудима уместо фишеклија, црним панталонама и чизмама од црне коже и нагајком, кратким кожним бичем, којим је умео да маше и пуца нарочитим потезом руке, који нико није умео да опонаша. Умро је од бубрежне болести, а сахрањен уз помоћ мог оца, општине и фирме, одмах после рата. Његовом последњем испраћају на рисовачком гробљу присутвовао је само мој отац.

У аранђеловачкој гимназији после Другог светског рата, били су познати професори руске избеглице. Прво је око 1947. године дошао Сергије Уљанов, професор математике. Био је веома савестан и веома озбиљан професор, заљубљен у свој позив и несебично се трудио да свој предмет учини јасним и занимљивим, указујући на важност математике, подвлачећи и да они који се опредељују за језике или друштвени смер, треба да знају математику јер се тиме подиже способност за логично и систематско размишљање. Иначе, био је веома строг, водио је рачуна да њему нико не подвали па је на више начина проверавао знање својих ученика.

Инспектори министарства просвете који су долазили и оцењивали рад свих професора гимназије, увек су његов рад вредновали веома успешним и на високом професионалном нивоу. Због тога никога није зачудило када је указом министарства премештен за предавача на београдски Технички факултет одакле је и пензионисан.

Други професор - руски избеглица у нашој гимназији био је професор Борис Марков који је предавао физику и за њега, као и за професора Уљанова, се може рећи да је био веома савестан и успешан у свом позиву. Био је високог раста и често болешљив. Као и професор Уљанов веома је несебично радио на томе да његови ђаци заволе физику коју је он предавао на веома занимљив начин, прожет његовом причом о великим научницима и њиховим достигнућима. Марков је годину дана пре Уљанова премештен за предавача на Природно математички факултет у Београду где је такође остао до пензионисања. Ова два професора су несумњиво допринели да се рејтинг аранђеловачких матураната у њихово време веома високо котира при упису и даљем школовању - студијама.


Последњи руски избеглица Алексеј Констатинович Кочмарук (1893-1990)

Коначно да напишем нешто и о последњем руском избеглици који је најдуже живео у Аранђеловцу, о мом оцу, Алексеју Констатиновичу Кочмаруку (1893-1990), кога су сви звали Алекса. Мој отац је рођен у јужном делу Украјине, тадашње руске империје за владе Александра III кога је већ следеће 1894. године наследио Николај II, последњи руски император. Рођен је у сеоској породици која је део потомака славног вође сељачких устаника Устима Акимича Кармаљука, кога су велепоседници убили 1843. године, а његову породицу раселили и променили им презиме. У продици мог оца било је више деце, па је он морао да иде у фабрику где је са 12 година почео да ради у сменама од по 12 сати дневно, шест дана у недељи. У јесен 1914. године као регрут ступио је у војску, а после кратке обуке, пошто је већ започео рат, његова јединица је упућена на фронт у Карпате. У марту 1915. године заробили су га Мађари. Услови живота у логору били су ужасни. Мађари су намеравали да заробљенике поморе глађу и болестима. Глад и болести су довели до устанка у логору, а заробљеници пошто су побили чуваре, побегли су у карпатске шуме и усшено водили битке против Мађара у позадини фронта. Одолевали су свим потерама, док у јесен 1915. године нису јаке аустријско-немачке јединице успеле да их поново заробе. У аустријским заробљеничким логорима били су подношљиви услови јер они, за разлику од Мађара, нису ишли на физичко уништење заробљеника. Почетком 1916. године, дозволили су заробљеницима који су били са села да раде на сеоским имањима, с тим што су ноћи проводили у провизорним затворима у селима у којима су радили. Мој отац је био те среће да је у Купиновцу, крај Бјеловара, у Хрватској, додељен на рад у домаћинство Симе Докића, Србина чији је син као аустријски војник био у руском заробљеништву. У том домаћинству је несебично радио, те су се домаћини лепо односили према њему. Ту је упознао Србина Ђорђа Живковића из Кусатка, такође заробљеника.

Када је 1918. године ослобођен заробљеништва, морао је да се врати у Русију. Био је лепо подгојен и европски обучен, те када га је отац видео, одмах је казао: „Будало, где си се вратио?! Ако ноћас не погинеш од белих, сутра ће те убити црвени! Бежи куд знаш!“


Храбре срећа прати, те је мој отац успео да се убаци у транспорт аустро-угарских заробљеника који су се по окончању рата враћали из заробљеничких логора у Русији, својим кућама. Сада је он био син оног Симе Докића из Купиновца и тако се вратио почетком 1919. године у краљевину СХС.

Алексеј је радио као трговачки помоћник у Кусатку, Смедеревској Паланци и Ковачевцу код Младеновца. У Смедеревској Паланци се оженио по први пут 1923. године, где му се наредне године родила кћерка Рада, али је био зле среће јер је ово дете у четвртој години, почетком 1928. умрло од тада неизлечиве дифтерије, а 17. марта исте године умрла му је на порођају и супруга Јованка, када се родио мој брат Владимир који је умро 2010. године.

Од јесени 1928. године, мој отац је живео у Аранђеловцу, као ситан трговац који је имао обавезу да за дете које је сместио у Материнско удружење у Београду месечно плаћа 1000 динара. У хладној соби без пода провео је најхладнију зиму у нашем подручју 1928/29. године без огрева, по цичи зими, када су се заледили и Сава и Дунав. У таквим условима мој отац је морао да обезбеди 1000 динара месечно за смештај сина у „добротворном удружењу“ које му је слало претње да ће дете бити предато на усвајање ако заостане са плаћањем.

Захваљујући великој срећи која га је увек пратила у животу, све је некако успевао, да би 1930. године, када је сасвим стао на ноге у својој 37. години, закључио други брак са мојом мајком Милком. У том браку имао је само мене. Великом вештином и радом уз филозофију „где народ пљује, ту река тече“, а трговачки то је значило примењивати ниске цене, уз велики обрт. Ниске цене је успевао да одржи малом маржом, па је тако створио средства да 1940. године сагради кућу у којој је убрзо дочекао Други светски рат, а затим и тешке болести и ослобођење у коме је он стварно „ослобођен“ од свог капитала, јер је сачекао да дођу они од којих је својевремено побегао из Русије. Радио је као трговац до своје 73. године, када је коначно 1966. отишао у пензију са више од 60 година рада, ратовања и ропства. Алексеј је за живота стигао да оде у Русију и да се још једном разочара, али и да потврди своја уверења да је и поред свих непријатности, Србија његова права домовина. Умро је половином 1990. у 98. години и почива на Рисовачи.

Као храбар војник имао је Георгијевски крст трећег реда, а овде у Аранђеловцу је био више година члан савета родитеља гимназије до краја мог школовања 1951. године. Међутим, био је и осуђиван због недозвољене трговине на шест месеци принудног рада у руднику у Мисачи и конфискацију своје трговинске радње која је, истину говорећи, била потпуно празна, тако да је попис робе трајао свега два сата. Ја нисам тражио његову рехабилитацију, јер нигде не постоји траг да је био осуђен. Тако је завршио последњи руски избеглица у Аранђеловцу.

Због чега сам све ово написао? Свакако, у првом реду, јер руске избеглице заслужују својим поштеним животом да у овој средини остане неки траг њиховог боравка у Аранђеловцу, затим да се у име свих њихових потомака и своје лично име захвалим што их је ова средина прихватила у границама својих могућности и због тога што су се Срби и Руси међусобно поздрављали са „здраво, братушко!“

Крај

ФЈОДОР ДОСТОЈЕВСКИ ПРОРОЧКИ О СЛОВЕНИМА БАЛКАНА
„...Пустимо мало машти на вољу и замислимо да је одједном све завршено, да су Словени ослобођени настојањем и крвљу Русије, да више нема Турске империје и да је Балканско полуострво ослобођено и да већ живи новим животом. Разуме се, тешко је сада рећи како ће у свим подробностима изгледати та слобода- да ли ће то бити некаква федерација ослобођених племена (Изгледа, федерације дуго, веома дуго неће бити) или ће се појавити посебне области у облику малих држава на чијем челу ће се наћи суверени из разних владалачких домова? Тешко је замислити и ово: да ли ће Србија најзад проширити своје границе или ће се Аустрија томе успротивити, у каквом ће се обиму појавити Бугарска, шта ће бити са Босном и Херцеговином, какви ће бити односи између новоослобођених словенских народа и, на пример, Румуна, Грка, па чак и константинопољских Грка и оних других, Грка Атињана? Да ли ће најзад све те земље бити потпуно независне или ће се налазити под покровитељством и надзором „европске заједнице држава“, међу којима би се налазила и Русија ( ја мислим да ће све те државице прихватити покровитељство европских држава чак и уз присуство Русије али само због тога да би се таквим покровитељством заштитиле од Руског властољубља - но, све је то тешко унапред знати и ја се нећу упуштати у подробности.)...“
„...Нећу да дужим, али знам да ми не треба да очекујемо захвалности од Словена и на тако нешто треба да будемо спремни унапред. Они ће свој нови живот након ослобођења започети тако - то понављам - што ће издејствовати гаранције и покровитељство за своју слободу од Европе, од Енглеске или од Немачке, па ако у савезу држава буде и Русија они ће све то чинити управо да се заштите од Русије...“
НЕШТО СТРОГО ЛИЧНО О СЛОВЕНИМА ШТО САМ ДАВНО ХТЕО ДА КАЖЕМ ( Ф.М. ДОСТОЈЕВСКИ, ДНЕВНИК ПИСЦА 1877- 1881)
За време српско-турског рата 1876—1877. више пута је писао о Србији и Црној Гори, Черњајеву и добровољцима.

 

СЕЋАЊЕ
Драган Кочмарук


Породица, пријатељи и многобројни познаваоци Драгана Кочмарука, пензионисаног адвоката из Аранђеловца, с тугом су примили вест да је преминуо 5. марта 2017. године.
Отац Алекса и мајка Милка добили су Драгана 1932. године у Аранђеловцу. Драган Кочмарук је од малих ногу заволео књигу и почео да пише. Осмогодишњу школу и гимназију завршио је у Аранђеловцу.
После дипломирања на Правном факултету у Београду, радио је као правник у „Венчацу“. Имао је успешну каријеру директора Општег сектора у „Буковичкој бањи“, секретара Скупштине општине Аранђеловац и јавног правобраниоца. Адвокатску канцеларију отвара 1967. у којој је радио 41 годину. Међу колегама адвокатима слови као успешан бранилац правде и закона.
Кочмарук и супруга Зага изродили су синове Мирослава и Александра.
Драган Кочмарук је оставио богату грађу својих рукописа, које је највише посветио судбини руских избеглица. Део тог сећања, по први пут у јавности, објављен је у 6. броју часописа „Стварност“ – у штампаној форми. Фељтон под насловом Руске избеглице у Аранђеловцу (1920-1990) завршавамо у „еСтварности“ – у дигиталном формату.

Уредништво

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности