петак, 06 децембар 2019

Синкопе у Аранђеловцу

Пише: Слободан Тодоровић

Седамдесетих година прошлог века бејаше благонаклоно време за све и свакојака дешавања у животу, па и у уметности. Мада су се оштроумници у немању паметнијег посла и онда надмудривали. Да ли је добар, или, пак, гдекад рђав соцреализам? Идеологија је учествовала у свему. Да се не лажемо. Оивичено претурање и подсећање на то доба је наша прошлост, али и садашњост.

На улазу у зелени трбух Аранђеловца камено степениште се беласа на сунцу. Онда, мермерне арт-громаде светских клесара, овде-онде, све до домаћинлука великог Милоша Обреновића. Па извор минералне воде с титуларним називом, бања, купатила... Има ли још погдекоја варош где се овако, као на длану, могу видети векови?

Драмско сечиво музичким масатом се изоштрава.

У паланачком етно-ресторану "Конак" Станоја Главаша госте је, у вечерњим сатима, уз дернек, забављао домаћи састав „Синкопе“, основан 1970. године. Жућа за клавијатурама, гитариста Малага, бас гитариста Цоле, хармоникаш Бранко, бубњар Аца и представник дувачке линије Токи. Певачице су се мењале, за две туре народњака. Резервације су примане телефоном током дана, па је увече морало да се гледа у пасуљ како би се нашло празно место. Гостинска елита Шумадије се забављала из вечери у вече. У поодмаклом сату, те ноћи, за музички сто, у паузи, долази шефица Бранка.

- Децо, вечерас сте наскроз одушевили посебног госта, тамо у ћошку, онај проћелави господин високог стаса, нека шеф оде до њега, жели нешто да пита.

Био је то Пеца Милованчевић, управник хотела „Шумадија“ у Аранђеловцу.

Која част. Понуду нисмо могли да одбијемо и већ следећег месеца постајемо музичке харачлије, на дужу стазу, предивне летње баште украј базена и Аркада. Са нама је подно Букуље народњачку бурлеску отпочела вокални солиста Радица Којанић. И, баш, некако на почетку ангажмана, позове нас управник у канцеларију и саопшти како сутра у подне имају ручак за више амбасадора из целог света. Морате да будете много тихи. Као цвеће на столу. Они, побогу, морају да разговарају.

У наречен дан и сат дугом анимир туром почињемо свечарје. Испред сваке делегације заставица земље из које долази. Конобари у црним оделима, белим кошуљама, лептир машнама и белим рукавицама излазе један за другим. На тренутак стану, свако испред свог реона и на само њима знан миг стављају овале на сто. У истом трену су сви гости послужени. Тако и одлазе, један по један, у колони, па све, тако, до свршетка пригодарја. Елеганција је била, баш, на високом нивоу уз нотаријус: „Дунавски валови“, „Гранада“, „Мађарска игра број 5“, „О, сунце моје“, „Вратићу се у Соренто“, „Копелија валцер“...

Увече, у препуној башти, господин управник, са својом згодном плавушом слуша програм, а у очима му сија задовољство.

- Момци, данас сте музицирали за чисту десетку. Увесељаваћете дуго публикум у Аранђеловцу. Ја то потписујем својим угледом.

Тако и беја, три лета и две зиме.

Оноликог света, сред почетка вечери, окупљеног у славу хотелске свирке није често виђано. Сјатила се зажељена околина, а викендом и Београђани на четири точка. Студенти, мештани се испраксовали, па одреде каквог младачка да им сат раније заузме дупли астал са осам столица и да чека догод не стигне главни даса. Дечак онда испије свој заслужени соковни хонорар, па брише кући. На спавање. О овој вишевечерњој личној акцији чувања места може посведочити власник овог портала, данас важна личност вароши под Букуљом.

Жеђ  народа  су  својом  услугом  толили  конобари: Милан, Драганче, његова   будућа супруга, Блажа, с госпом, Шиља, чика Раде, Баја... Свирка само што није почела, а башта крцата. Што би моји Паланчероси рекли – нема ди да се пљуне, мањ неком у крило. Гости су онда, гле чуда, самоиницијативно и уз прећутно мутаво незадовољство келнера, после пансионске вечере, износили столове и столице из ресторана и паковали их где стигну. Једаред је један делија упитао Блажу, човека са лептир машном:

- Пријане, могу ли да изнесем један сто и четири столице?

- Можеее, износите све. И врата. И прозоре. Е, Паланчани, шта нам направисте!

Тачно у поноћ гостима се изведе нумера за лаку ноћ. Онда, брже-боље, музичари уносе свирачке скаламерије, на заслужени починак,  да би што пре помогли конобарима у прикупљању заосталих гостинских разнолија, потрошених пинкла и пурсула пушељубаца, да би их колицима одгурали у кухињу, е како би, пази овамо, за свој ћеиф сложна браћа свирачке и угоститељске феле пожурила пут приватних кафана, које су тада радиле до зоре и бијела дана. Да се намах ђутуре благочастиво провеселе. Гле, и они имају душу. За своју бесаницу. Најчешће се ноћобдисало код Ђорђа у Раниловићима, прекопута, у Зеленгори, ромској, јој, биртији у Партизанима...

Недељом, тачно у подне, се свирала анимир музика. До четрнаест часова.

Урнебесна музичка извођења пратила је, поред бањских гостију и стална поварошена клијентела. Елита Књаз-чаршије. Александар Алек Ђоновић, признати српски сликар и идејни творац смотре „Мермер и звуци“. Увек са лулом испод уредно сређених танких бркова. Онда, доктор Миомир Јовановић Ђика, директор болнице и председник фудбалског клуба "Шумадија", који је тих година ушао у виши ранг. Друга лига Југославије, друшкане, није била за потцењивање. Паланачке музикалије упијаше и спортисти на припремама за Олимпијаду у Минхену. Приредили смо им лепушкаст испраћај. Џудиста из Новог Сада, Славко Обадов, нас обрадовао, још како, медаљом. Па мермерни клесачи, различитих боја коже, учесници  симпозијума скулптуре „Бели Венчац“. Укратко, под крошњама прелепе баште хотела "Шумадија", уз мирисе с мангала слушала се најбоља свирка у околини, а глас се проносио посвударски, на далеко.

Сан Ремо се завршио синоћ, сутра увече гости су могли да чују победничку песму у нашем извођењу. Сваког дана смо носили другу униформу, а за Нову годину се пресвлачили по неколико пута.

Било је и смехотреса.

Елем, кад се с конобарима није ишло у астрално освањавање, Малага и ја смо, као трудоноћници, уобичајавали бокалче вињака и литар белог са содом у "Зеленгори". Остале из оркестра то није занимало. Нас двојица срчемо малигане слушајући народњаке. Људи раде за бакшиш. Чувени Рајко Јовичић и екипа. Кад је и ту био фајронт, сви оду, а шеф сале нама остави отшкринут прозор да убацимо амбалажу кад кренемо. Те ноћи смо се, баш, задржали.

Као да је ономад било.

У повратку на мансарду, свратимо до тоалета, на крају ходника, да се олакшамо пред спавање. Малага уђе у један, ја у други. Таман смо завршили работу, кад, преко пута, два спрата ниже, отворен прозор запахњује стењави зној љубавника у трансу. Пресалдумили се у магми страсти. Скорије ће оргазмична прослава. Куцнем њему у окно, онда обојица, лактовима ослоњени на даску, гледамо збивље. Свако из своје одаје. Узгред смо и воду повукли. Због смрада. Одједном, глед ремети урнебесни смеј из свирачких соба. Забаталимо сућутни глед и кренемо да видимо шта то забога наши пајтоси раде? Чему, еј, толики грохот? Врата отворена, а унутра се остатак оркестра колективно ухватио за стомак.  Превијају се. Оћ' да пукну. Једногласно!

Ноћ се убибила у недисању.

Чули они како Малага и ја причамо, док смо се пели уз степенице, па наумили да нас уплаше, сред ноћне тишине. У међувремену старији поспани гост хотела, у пиџами, кренуо пут тоалета. Они чули звук котлића и мислили да ми идемо. А оно, човек пробао једна врата, па друга, замандаљено и кренуо назад, на другу страну ходника. Из замрачене собе џилитне се на њега, уз крик - бааа! и ухвати га за гушу, нико други до најозбиљнији члан екипе. Жућа га наговорио. Кад је Бранко видео непознато лице, шљепнуо га благо по образу и изговорио – извииинитеее, ни... ни... нисам хтео! Човек је избезумљено ушао у своју собу,  затворио врата и два пута окренуо кључ.  Уз зврј из браве  чуо се тихи уздах - ах! Онда је почео смехотрес. Долазимо нас двојица, актери не могу да дођу до даха. Хоће да ис(плети)причају шта се збило, а бре, никако да се ухвате за крај приче.

И звезде су на небесима жмиркале колце-наоколце. Месец се, јој, ујео у срп. Само је Венера својим пуним сјајем инатно пркосила звездарју.

Хотелски гости спавају заслуженим сном праведника. Будни су само љубавници, свирачи и на смрт преплашени гост.

Изјутра се чова жали портиру из ноћне смене, каже, није могао да спава од разуларено-непристојно гласних свирача, чак га један напаствовао. Могао је шлог да га стрефи, ал’ није. Портир, дебели Фута му вели: -Пријатељу, то су толико добро људи, па ако су били мало веселији и гласнији не би требало узимати за зло. Радно време за спавање  траје цео дан.

Веселници с два лица се по ко зна који пут провукоше кроз иглене уши.

Какве ли све разјаснице, још, памти хотел „Шумадија“?

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности