петак, 10 април 2020

Петар у 87-oj вози и ради са еланом

М. Живановић

Петар Ризнић, осамдесетседмогодишњи Бањанац, један је од најстаријих возача (са уредно овереном возачком дозволом) и пољопривредника аранђеловачке општине.

Затичемо га у дворишту своје куће, како као прави домаћин убира плодове берићетне јесени, пече ракију-шљивовицу у казану. На нашу опаску да не желимо да га ометамо у послу и да одмах обавимо разговор о руским избеглицама у селу Бањи за које су нам га препоручили мештани, показује смисао за хумор и шаљиво каже да за посао, који нигде не може да побегне, има увек времена. Открива и другу особину да ужива у послу и да ради са лакоћом и младалачким еланом. Онда нам потврђује старо правило да се у домаћинску кућу лако и уз добродошлицу улази, али не излази брзо и без послужења уз бунарску воду у хладовини наткривене терасе.

О томе како се као прекаљени виноградар везао за четвороточкаше, Петар има једноставно објашњење, коме увек дода шаљиву досетку: -Када сам пре 53 године купио првог „фићу“, на тај корак ме није натерала мода него потреба да ми буде од помоћи и олакша живот пољопривредника. Првих година сам грожђе возио до својих купаца у Обреновцу и Београду. Петнаест година сам обезбеђивао квалитетно грожђе сталним муштеријама који су били задовољни оним што нудим. Не могу да се пожалим, лепо сам пролазио и нисам имао потребе да мењам пијацу. У међувремену сам променио неколико тада популарних „фића“. Тренутно имам боље возило, него пре пола века, али оно стоји неискоришћено, нажалост, немам виноград. Зато, када ме унуци питају да им дам «голфа», кажем им да га терају, јер када стоји паркиран нема никакве вајде! Годину дана после „фиће“, купио сам трактор „фергусон“ да бих себи олакшао послове око одржавања винограда. У селу Бања тада је било свега два-три трактора и неколико задружних. Међутим, тек кад сам почео да користим трактор за прскање винограда више ме је то замарало, него када сам раније то радио ручном прскалицом – исприча Петар у једном даху.

На питање да ли су га саобраћајци некада казнили, Петар се загонетно смешка: -Пре 15-так година зауставе ме полицајци код бањанске школе. Питају ме: «Чича, што си пожурио?» Ја им шеретски кажем: -Шта имам да журим, ту ми је кућа! Видим ваде неке блокове. Хоће да баратају неким рачунима. Па ми кликер брзо проради и снађем се. Из џепа извадим дењак управо примљених нових новчаница од 20 динара и кажем: -Ево вам, децо, пошто нисам све потрошио! Кад изненађени видеше подебео штос нових  папирних  двадесетица, они савише шије, склопише блокове и превалише преко језика: «Вози, чича, и довиђења!» -Истина имам једну казну, али не ради моје лоше вожње, него што ми појас није био довољно добро затегнут и гуме нису имале дубоке крампоне.  Казне ме симболично, вероватно водећи рачуна о мојим годинама. Иначе, често су ме заустављали поготово када сам путовао за Обреновац. Два пута сам морао да дувам у кесу да провере да ли сам пио. Једном у Вреоцима, а други пут на путу око Авале. Једном им лепо, пристојно кажем, да не троше џабе материјал, јер нисам пио ни јуче ни данас. Не повероваше. Ипак сам дувао. Наравно, нису ништа нашли. Џаба потрошише кесе! – рекао нам је Петар.

Петар Ризнић се, као искусан возач који је променио осам аутомобила од 1966. године, најчешће служи у пракси провереним правилом:
«Никада саобраћајном полицајцу не кажи да није у праву!

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности