четвртак, 22 август 2019

Лов на двоглавог орла

Драгован Лазаревић

Предратна вила “Живанчевић”, на почетку безимене улице на улазу у бањски парк “француског стила”, дремала је у послератном мрклом мраку. Чкиљио је само стражњи прозор на мансарди према побрђу Отвореног поља. У целој вароши владао је мук, као да се предосећало да заседа проширени Општински комитет свемоћног Ка - Пе - Јота.
Те ноћи на измаку крмељиве зиме не беше ни звезде намигуше на мутним небесима. Модра Букуља легла на уснулу варош. Тишина начуљила уши.
На железничкој станици писну поноћни “ћира”, зашкрипаше корпе на жичари из предратног Марјановића, сада  мајдана “Опленац”, а у дну вароши мумлао је предратни млин Драгише Симића, новонаденутог имена “Победа”. У оголелој крошњи храста “записа” код Чесмице хукну сова. Испрепадани народ плашио се и јава буљине, верујући да доноси зло и наопако.
Од мучне гласне тишине и “песме” совуљаге најежи се и секретар Комитета Бора, звани Дилингер, предратни шофер јединог камиона у венчачком мермерном мајдану, иако је био убеђен да је раскрстио с религијом и сујеверицом. Сетио се и мајчиног страха од ноћног зова буљине - јејине.


Надао се да ће у овој по добру чувеној, а декретом одузетој (отетој, шапутало се у вароши) вили трговца Јанка Живанчевића који на тераси, уз прву јутарњу кафу, напрасно испусти душу 6. априла 1941, пре налета швапских “штука”, скрајнутој на истеку Кубршнице из сеновитог парка крај Конзорцијума, на миру донети погану, за њега најтежу одлуку, наметнуту од другова “Одозго’’ - уклонити знамења предратног ненародног режима.
Склонио се из “Новог здања” на Гагићевом венцу од очију и ушију реакције (зар и када смо на власти, морамо у илегалу, вајкао се Дилингер) на “резервни положај”, у ово пространо ратно избегличко удомиште. Јанкови голобради синови Сава и Слава несебично скућише сто­тине ратних бескућника, међу њима и породицу проте Микића, Савиног професора у Сремскокарловачкој гимназији.
Судбина је удесила да гимназијалац и професор “измире рачуне”. Сава је провео четири године у “Стефанеуму”, гимназијском интернату у Сремским Карловцима, а професор четири године с фамилијом у његовој гостољубивој кући у којој су делили и добро и зло (ово друго је претезало).
Из ове, две године пре рата, сазидане виле, коју Немци очерупаше чим бануше у варош, Дилингер је не­колико избеглица одвео у шуму. У њој се и загледао у своју садашњу животну и партијску другарицу Данку Партизанку, буљооку, крупносисату, јаких бокова и тврдог дупета.
Пре него што је отворио састанак Комитета у зади­мљеној соби, Дилингера су мориле суморне мисли - како да спроведе директиву другова са врха Партије, а да душу сасвим не огреши.
Лакше му је, чинило му се, било, додуше из позадине преко омаражених, неумољивих “кожних капутлија”, да национализује варошке фабриканте, банкаре “зеленаше”, трговце, кафеџије, млинаре, столаре, абаџије, опанчаре, сараче, клонфере, раскулачи кулаке, обрише амбаре сељака у обавезном “добровољном” откупу и утера их у СЕРЕЗУ - Сељачку радну задругу, него да макне двоглавог мермерног белог орла с врха споменика балканским и солунским ратницима.
А, они “Одозго” запели, па хоће баш то - за почетак.
Чинило му се да га покојни отац, надничар Станко, звани Качерац, стреља очима из гроба на Зејтинлику у Солуну и опомиње да му не преврће кости.
Срећа је што ми и мајка Олга ово не дочека. Не би ме опрала ни сва кисела вода са “Талпаре” и “Ђуларе”, стресе се ознојени Дилингер, а мисли му намах одлуташе.
Тог, ведрог 30. априла 1925. чврсто је стезао руку мајке Олге, узбуђен на великој свечаности откривања споменика изгинулим ратницима од 1912. до 1918. године.
После двочасовног опела у цркви на Јешовцу и окре­пљења куваном ракијом у порти, кренула је велика литија кроз варош. На челу дуге колоне свирала је војна музика. За њом је ступао почасни вод војника с дуговратим пу­шкама. Потом су газили преживели солунци, резервни официри, Соколи, с професором гимнастике легендарним Словенцем - Шумадинцем Јосипом Грушовником на челу, ђаци, председник општине и друге узванице. На крају колоне били су скоро сви варошани и многи сељаци, који се узгред прикључиваше свечаној поворци.
Пред спомеником, прекривеним белим платном, дочека их изасланик Круне и министра војног, ђенерал Јован Ђорђевић. Започеше парастос и освештање споменика. Чинодејствовали су многобројни свештеници у свечаним одорама, а на њихова јектенија “одговарао” је женски варошки хор пригодним песмама.
Варошко дилетантско позориште “Зора”, које основа професорка у гимназији Милица Јаковљевић, доцније позната књижевница Мир Јам, извело је, на одушевљење окупљених, популарног “Ђиду” Јанка Веселиновића.
Прота Александар Лазаревић одржа дирљив говор, ода пошту изгинулим ратницима и натера сузе окупљеном свету. Јецао је и слинави Бора.
Када краљев изасланик, уз помоћ упарађеног офи­цира, повуче канап да смакне платно са закриљеног споменика, деси се малер. Платно се поцепа уздуж. Један део остаде на двоглавом орлу раширених крила, а други у њиховим рукама. Борина мајка промуца да ово неће испасти на добро.
Један спретан младић се брзо снађе, пропе се и ски­де преостали део платна са споменика. Запрашташе плотуни почасног вода и варошке прангије.
У свој лепоти бљесну споменик, исклесан од белог мермера, према нацрту Италијана Дориа, инжењера у мајдану на Венчацу.
На врху високог стуба шепурио се двоглави орао ра­ширених крила, а на постаменту је масним словима писало: ‚‚Браниоцима домовине, вере и слободе од 1912. до 1918. године - творцима националног уједињења. Захвални варошани.”
На све четири стране уредно су уклесана имена 112 погинулих ратника. Међу њима Божа прочита и име свог оца Станка Качерца и заједно с мајком поново зарида.
- Пуста сећања, враг их однео, стресе се Дилингер на мансарди виле “Живанчевић”. Учини му се да, уз сову, на храсту “запису” закликта и орао крсташ, чума га однела.
- Зар си и тада, мајко, морала да будеш у праву са твојим наслућивањем малера, а ти оче опрости. Морам да скинем орла са споменика, нећу више да будем гологузија која кад је питају шта је ручала одговара - ништа, а шта је вечерала - оно што је остало од ручка. Нећу да ме више зајебавају што сам камионом ударио у краву и погано певуше: “Кад Борину спазе “татру”, јадне краве да се сатру, беже с пута као мачке, натрашке и наглавачке!”
- Натртили вам камени споменик, мисле да вам је то доста. А, што су неки солунци просили по вароши, тадашње оне “Одозго” није било ни срамота, преломи Дилингер и отвори састанак проширеног Општинског комитета.
- Другарице и другови, време је да рашчистимо и са знамењем прошлости, последњим остацима гуликожа ра­дничке класе, сеоске сиротиње и поштене интелигенције. Другови из Београда изричито траже да се курталишемо старих грбова, што ће рећи да ће двоглави орлови раширених крила морати да одлете, а за остало ћемо видети, прекрати Дилингер, трудећи се да остане прибран и предухитри плитке умове и рушилачке страсти подрепаша, слепих послушника, доушника, скутоноша и других пузаваца.
Стрепео је од њихове изопачене свести и рушилачког доказивања оданости Партији. Увек су предњачиле “ко­митетлије” с мрљом у биографији и на савести.
- Шта, да расцопамо само пишљиву орлушину? Немојмо се зајебавати. Морамо полупати све што подсећа на мрског краља крвопију и трули режим труле Југославије, семе јој се затрло, скочи к’о опарен Тихомир звани Тика Ботаника, јер због ње утече из школе, и Ништак, пошто је по вароши беспосличио и дангубио, по бањском парку шибицарио и у Муловкином куплерају “терао сојке”, а своје њиве прдолеснице давно напустио, већину продао и пропио.
На ономе што је од земље остало, гуравила се њего­ва мучна мајка Вида. Рано је остала удовица. Човек јој Ти­мотије умре млад од јевтике. Од сина нерадника (из цуга се одрекао плуга) и варошке глуваре, који не саста­ви ни недељу дана на физичком послу у Хуговој фабрици боја на Баљковици, давно је дигла руке, проклињући злу судбину.
- Кад макнемо орлушину, срушићемо спомен школу “Први српски устанак” у Орашцу, минирати две највеће буржујске гробнице на Рисовачи, Спомен костурницу изгинулих Срба и Шваба у Колубарској кланици и на крају - за посластицу - ону краљеву цркветину на Опленцу, дерњао се зајапурени Ништак.
Дилингер позелене, умало се не прекрсти и левом и десном, због предлога успаљеног  Ништака - лудака.
- Полако Ботанико, куд си навро, терај се у очин. Не изувај се пре потока. То нам нико и не тражи. Заборављаш да смо ми народна власт, а не вандали и варвари који руше своју историју и традицију, темеље на којима почивамо, сми­ривао га је Дилингер, а најрадије би ту уштву шутнуо у гу­зицу и страпао у лудницу.
- Посерем се на такве труле, смрдљиве темеље, узврати Ништак и бесно тресну руком о астал, а Дилингеру прекипе.
- Зачепи, смрдљиви творе, спљескаћу те ко таксену марку!. Немој да те вежем и стрпам у бувару у “Јуциној кући”. Мислиш, погани, да ћеш се опрати за сва непочинства и кукавичлук. “Поранио” си у партизане на крају рата, када су сви видели ко ће да победи. И још си се курчио и к’о стршљен салетао комесара Свету да ти одмах да митраљез да косиш, како си се пувао, Швабе и домаћу поган, а у првој борби на Пресеци си, сероњо, чим је запуцало, утекао, а митраљез бацио у врзину. Једва смо те, после три дана, нашли, кукавицо. Умало те Швабе не шчепаше и к’о олињало псето не умлатише у Врбљаку, док си бежао све петама у дупе, “јуначино”, истресе му Дилингер.
 - А, у Срему си, на првој стражи на месечини напунио гаће и дао лажну узбуну, припуцавши, преплашен и уне­ређен, на гомиле стајског ђубрета на оближњој њиви, дерњајући се, тако грлат, да Швабе надиру у колонама. Умало те не стрељаше к’о сеоску џукелу, јер си открио наше положаје, па изгинуше млади необучени људи, а ти говнару оста да нам и после рата загорчаваш живот и “доказујеш” се на прљавим пословима, делећи “своју правду” од које многи осташе обијених бубаца. Време је да ти сабијемо рогове у ту празну тинтару, сунце ли ти калајисано, викао је секретар Бора.
- Истресаш се на немоћнима, а пред моћнима пузиш, тресеш се и савијаш к’о прут младе врбовине, увлачиш се у гузицу до пупка и када ти не траже. Осакатио си, стоко пијана, бедног музиканта Циганина Срећка Цаки­ћа, званог Кулага, само зато што је свирао и певао и онима пре рата. А, шта је друго и умео да ради?
- Док си бекријао у “Заветрини”, није ти се свидела Кулагина песма: “Свирао сам Недићу, Љотићу, Калабићу и Дражи, а сад свирам Титу к’о што сам и Дражи, коме свирка треба - нека ме потражи”. Геометар из Ваљева, Калабић је  пре рата био Кулагина муштерија широке руке, док је земљу у општини премеравао и катастар сређивао. Највише је волео и Кулагу терао да му и у некој од 54 биртије у вароши, са једва две хиљаде душа, по ко зна колико пута пева, богато га частећи: “У шта си се мала загледала, дал’ у моја кола и волове? Нит’ у твоја кола, нити вола, већ у тебе Калабић Никола!”. Никако не могу да докучим како се од онаквог геометарског стручњака, весељака и каваљера преобрази у онаквог злотвора, чудио се у себи Дилингер.
- Везао си кукавног Циганина за реп његовог кљусета, одвукао га у Хајдучки поток и пребио к’о мачку бескућницу. Зато ти његови Циганчићи, с правом, пљују по поганим траговима. Утуви у ту твоју главурду без божјег ушура да смо ми народна власт, а не зликовци и разбојници, сиктао је Дилингер.
Ништак запрети да ће се жалити друговима “Горе”, а када му Дилингер одбруси да може да се жали капетану с Баљковице, попишмани се и понуди да мацолом пред свануће одвали мрску орлушину на споменику. Жељу му радо услишише, уз строго упозорење да га неко ни случајно не примети и да се сутрадан не распрди по вароши...
Ујутру споменик  освану без двоглавог орла раширених крила. У вароши завлада тишина, тежа од клетве и летње оморине. Варошани уздишу, криомице се крсте, куну у себи нове силнике и питају се који се зликовац дрзнуо на светињу? Али, варош има очи и на дупету.
Још не беше зазорило када је предратни бакалин, со­лунац без десне руке, Благоје, звани Трошаринац, а после конфискације имовине, рабаџија на железничком перону, устао да назоби коња Велибора, дубоко у авлији, изнад предратног хотела “Кубуровић”, а сада “Београд”, укосо преко пута споменика.
Одједном чу како нешто пуче и сурва се. Пропе се Тро­шаринац на лотре и угледа блесавог сестрића Тику Ништака како с мацолом на рамену и мермерним орлом под мишком замаче иза “Новог здања” ка бањском парку.
Трошаринцу се смрче пред очима, обли га девет ‘ладних знојева, умало не омаче с мердевина и завапи: “У шта си се изродио изроде, скоте бездушни?”
Касније се прочуло да су у парку разбијене бисте књаза Милоша, краља Петра Првог Карађорђевића, испред “Старог здања” у коме Мишић, упарађен у униформу артиљерца, на балу кнегиње Наталије, упозна своју Лујзу Крикнер, унуку неимара Готвига Шулца, градитеља тог отменог здања. Пардонирао ју је, пошто се претходно уписао за танц са њом.
Предвече се ујак Благоје мал’ не судари с погани од сестрића, како је говорио, на прагу “Заветрине”.
- Срам те било од дупета, пропалице, несоју, зликовче. Шта ти је сметао споменик, тантузу, марво, пиздо шклопава? Где ће ти душа, безбожниче? Ни Бога не јебете ни за суву шљиву и кад га не псујете, помињете га само у оној народној: “Ако Бог да здравља, узећу боловање!” - просикта бесно Благоје.
- Баш ме и то заболе, ујаче, бивша буржујчино. Да видиш и ти једноруки како је бити сирома’ док таљигаш са перона. Не бој се, ујкице, наша народна власт највише брине о сиротињи. Донела је равноправност и слободу, дромбуљао је Ништак.
- Од када настаде ваша слобода, народ носи потковане опанке. Довели сте нас до липсаћа, донећете нам слободу на Куково лето, узврати ујак Блажа. “Није свако човек ко гаће носи, нужниче пољски - смрдљиви. Што ти имаш у глави, мени је у гузици, блентавко каракушљиви, к’о да су те тупом секиром тесали”.
- Слажем се и с комунистима да је боље једну сузу сиротињску утрти, него цркву сазидати. У ком аветњском гнезду одлучисте да и солунце опоганите, ниткови. Мора да се у гробу преврће и честити, храбри Коста, звани Комуна, који на вешалима понизи Швабе. Кад му намакоше омчу, Комуна смаче чакшире, окрете голу гузицу и “услика” зликовце. Шта би вам рекао и стари комуниста учитељ Гагић који на швапским вешалима замени сина жутокљунца? - питао је Трошаринац. За кога су гинули, за вас злотворе, гори сте и од оних вашљивих брадатих гибаничара.
- Заборавио си, скоте, колико си ме пута док си био дериште молио да ти понављам стихове: “Ко год не зна шта су муке тешке, нека пређе Албанију пешке!”. А, сад си се посро на гробове солунаца. Како ћеш преживелим ратницима погледати у очи, трагови ти се утрли, праскао је кочијаш Трошарина
- Ко их, бре, јебе. Ко им је крив што су гинули ко будале да би гуликоже народа зграбиле власт? Кукаван је миш, ујаче, који две рупе нема, да у њу стругне кад загусти. Дође и мојих пет минута. Наша народна власт води рачуна да сви буду једнаки, да једни не оскудевају, док другима претиче. Наша народна власт има душу, ујаче једноруки, унесе му се Ништак у лице.
- Чуј, курче! Не излази душа из црвена шупка. Поново су испливала говна, па дрмају они који до јуче беше без куће и кућишта, без авлије и капије. Мислите да сте прстом небеса уболи, а једино сте ђавола оженили, иако је ђаво све радио у животу, али једино није хтео да буде шегрт и да се жени,  бандо црвена, не издржа Благоје.
- Пази, ујаче, шта брабоњаш, да не заглавиш у прдекани у “Јуциној кући”, запрети Ништак.
- Апси, несрећниче. Боље пуцај у чело. Од таквих ништака  ништа се боље и не надам, битанго белосветска, галамио је Трошаринац, а Ништак умаче у “Заветрину.“
Ништаку нико ништа више није говорио. Само су за њим пљували. Не издржа дуго, затражи премештај негде у бестрагију. Нове власти радо га послушаше. Варошани душом дануше. Кад пуче “братска тиква” и разортачисмо се с Русима, пронесе се глас да је Ништак заглавио на “мрамору”. “Летује Ништак на Голишавом отоку”, спрдао се Лала берберин, дођош из Црепаје.
Проминуше године. У вароши заборавише Ништака, многи и смакнутог двоглавог орла с раширеним крилима.
Тек 1992, на великом Видовданском (“Вуковом”) сабору, на челу дугачке колоне која је клицала: “Доле, бандо црвена”, “Хоћемо краља” и “Без краља не ваља”, варошани на телевизији угледаше, у први мах га не препознаше, к’о овца оседелог Тику Ништака. Јуришао је, уздигнутих руку у којима је млатарао белим двоглавим мермерним орлом с раширеним крилима и дерњао се: “Црвендаћи, спремљен вам је глогов колац, јебали сте јежа у леђа!”.
- Нађе, опет, Ништак другу рупу, обавести шустер Блокеја комшију Лалу и завали се у његову берберску столицу.

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности