среда, 13 новембар 2019

Верка Вулићевић самује у Гарашима у 92-ој години

Приредио: МЖ

У засеоку Старо село у Јеловику самује деведесетдвогодишња Верка Вулићевић пореклом из Гараша. Живот се са овом времешном женом горко поиграва наметнувши јој претешко бреме да живи далеко од других људи и породице.

Случајном пролазнику до њене куће, ураслој у шикару, немогуће је доћи без помоћи неког мештана. Са пута се Веркин дом не примећује. До дворишта се силази разлоканим колским путем. Када се дође до дворишта, указује се нестварна слика од пре  сто педесет година. Улазна колска капија састављена је од полутрулих летава. Кућа чатмара само што се не сруши. Лево од ње грађевина у распадању, вероватно остаци магазе. 

Очигледно изненађена да је неко покуцао на врата њеног дома, из чатмаре, поштапајући се, излази мршава старица уског лица прошараног безбројним борама. Поглед јој живахан. Седамо под липу у дворишту. Запиткујем је о прецима. Памет је служи, бистро мисли,  јасно одговара. Прича какав јој је био живот, како данас живи: „Први пут сам се удала, али ме је муж малтретирао па сам се развела. За другог човека сам пошла у Лекиће у Јеловику. Тај није хтео да се венчамо. Он умре, ја оста' сама, без ичега. Ништа немам, сем овог живота, а он је никакав! Кућа празна, ни леба немам! Дође ми да се обесим о ову липу, муке да прекратим “!

У њеним речима нема љутње. Претња да прекрати живот, више звучи као упозорење некоме да је озбиљније схвате, да јој се нађу. Липа под којој седимо разграната, прве гране високо. Како претња о вешању не звучи озбиљно, кажем јој, мало да разбијем горчину која је испуњава: „Ма немате Ви снаге за то, гране су високо“. Она ће кочоперно, мало шеретски: „Вала за толико ћу да скупим снагу“. Осмех јој прелети лицем.

„Како се храним? Никако. Син повремено долази, донесе ми хлеб. Каже: „Ево ти за неколико дана.“ Па нисам је коњ да једем тврд хлеб. Долазио неки човек из села. Понуди да ми нешто купи. Донесе ми хлеб, флашу зејтина и још неку ситницу. Рече: „Ево ти и баци ми кусур - двадесет динара, а ја му дала хиљадарку. Зашта бре хиљадарка? Само да га видим! Ево иде хладно време, а ја немам дрвцета у кући. Син рече да дође и одсече ону стару осушену крушку. Нема га. То је недовољно за целу зиму. А онај кер навадио се па ми све раскопава по дворишту, не могу с њим да се изборим. Ни двориште не могу да почистим“.    

Поменула је да јој повремено и комшије (којих нема много) доносе храну, али то је мало. Поздрављам се са Верком, бодрим гласом ми захваљује на посети, видим да јој је мило, значи јој. Пита ме за неке њене познанике, па како их знам, рече да их поздравим.

(Ово је испричао приређивачу текста Љубомир Ивановић, крајем септембра ове године. Љиљана Дамњановић, такође пореклом из Гараша, одвела је Љубомира до Верке Вулићевић, која му је дала податке за Монографију о Гарашима, чије делове објављујемо на Интернет порталу „еСтварност“).

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности