недеља, 21 јул 2019

У „МИЛОЈ СТАРОСТИ“ НАПИСАО КЊИГУ

Савез удружења потомака ратника Србије од 1912. до 1920. године, а поводом стогодишњице Великог рата,  издао је  занимљиву књигу чији је аутор Божидар С. Радовановић,  учесник балканских и Првог светског рата из Милошевца. За штампу су је приредили  његови потомци и тако оставили драгоцено сведочанство о великом страдању српског народа у ратовима током друге деценије 20. века.


Божидар Радовановић је рукопис завршио  још марта 1949. кад му је било 70 година. На самом почетку књиге наводи како је у „милој старости“ добио жељу да свом потомству остави „успомену и поуку из које треба, читајући, да виде шта све може један човек кроз свој кратки животни век да издржи.“ Истовремено ће сазнати да се све  тегобе и несреће могу победити „ако се има здравља, морала, удушевљења и воље“ којим се свако зло добром побеђује.
„Имам жељу да напишем како сам сиротињу победио и из своје авлије је истерао, како сам се туко са онима који су насртали да мој зној  и моју мучну тековину отму“ – написао је стари ратник. „Све то беше тешка борба  за мене још недораслог, а када сам на пуној снаги стао, ја се школе нисам бојо, само бога, његове правде и  казне. Пред  богом сам своју славу, Свете враче Кузмана и Дамњана, славио и кад год сам у авлији био њима сам се молио, а они су ми помагали и нигде ме нису оставили.“
Један од његових  потомака, дипломирани инжењер и један од некадашњих директора у „Гоши“ Радомир Рајко Радовановић, у предговору напомиње како је његов предак  водио дневник на почетку Првог балканског рата, али је после пробоја Солунског фронта, пошто је пао у бугарско ропство, морао да га  уништи.
„Кад је већ зашао у старост, почео је да се присећа свог осмогодишњег учешћа у ратовима и да своје доживљаје записује“ – наводи Радомир Рајко Радовановић. „С обзиром да сам био његов најстарији унук, повремено ми је лично причао о свом ратовању. Кад је ушао у седамдесету годину изразио је жељу да своје белешке среди и унесе у нову свеску. Кад сам се 1964. године вратио са студија, деда ми је, пошто је већ био оболео, предао свеске и наредио укућанима , пошто сам био на школовању у Љубљани, да ме обавезно позову на његову сахрану. Дедина жеља је испуњена и ја сам се пригодним говором од њега опростио и заветовао се да ћу његове белешке сачувати. Књига, чије је странице он брижљиво исписивао, објављена је 50 година после његове смрти.“
Божидаров живот се угасио 7. марта 1964.  године. Само две године раније коначно је завршио  свој рукопис насловивши га „Живот и рад Божидара С. Радовановића из Милошевца“.  Иза њега је остало бројно потомство.

Д. Јанојлић

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности