четвртак, 20 јун 2019

Блиски сусрет са историјом

Запажени радови др Милорада Ђоковића, новинара и политиколога

Одласком у пензију др Милорад Ђоковић, новинар и уредник листа „Колубара“ из Лазаревца, по основном образовању политиколог, наставио је да се успешно бави научним радом, тако да је минула година за њега била креативно напорна, али и веома успешна. Као доцент друштвено хуманистичких наука ангажован је на Институту за стратешке студије Факултета за дипломатију и безбедност у Београду, као професор, рецензент и учесник научних скупова.
У оквиру Дијалога о статусу Косова и Метохије у пролеће прошле године у оквиру расправе о геополитичким и безбедносним аспектима могућих решења статуса Косова и Метохије у Палати Србија имао је запажено излагање „Угроженост енергетске безбедности Републике Србије у контексту присвајања енергетских ресурса на Косову и Метохији“. Његов оригиналан рад објављен је у часопису „Дипломатија и безбедност“, чији је издавач Факултет за дипломатију и безбедност. За исти часопис усвојен му је рад под насловом „Учење Толстоја о пасивној резистенцији“ поводом обележавања 190. годишњице  од рођења великог руског писца и филозофа Лава Николајевича Толстоја. Његово учење о пасивној резистенцији, као одговор на примену репресивних мера државе имало је утицај на бројне пацифистичке и ненасилне покрете широм света.


На Институту за међународну политику и привреду у Београду 10. октобра 2018. године организована је научна конференција „Енергетска безбедност и енергетска дипломатија Републике Србије“, под покровитељством Министарства рударства и енергетике Републике Србије. На овој конференцији, где су своје излагање имали професори са више београдских факултета, излагање је имао и др Милорад Ђоковић са радом „Стратешки значај Рударског басена Колубара за енергетску безбедност Републике Србије“. Применом студије случаја у раду је први пут урађена SWOT анализа РБ „Колубара“, указивањем на ограничавајуће факторе развоја, снаге и слабости водећег произвођача угља у Србији.
У свечаној сали Дома војске Србије 17. децембра 2018. године одржана је научна конференција „Сто година завршетка Првог светског рата – искуства и поуке“ у организацији Института за стратегијска истраживања Универзитета Министарства одбране и Института за стратешке студије Факултета за дипломатију и безбедност. На овом научном скупу своје излагање је имало тринаест аутора међу којима су били проф. др Мило Ломпар, проф. др Дарко Танасковић, проф. др Бранко Крга, др Бранко Надовеза. Доц др. Милорад Ђоковић је изложио научни рад под називом „Учешће и жртве Хрвата у Првом светском рату“. Ова тема је привукла велику пажњу учесника конференције с обзиром да у српској историографији постоје само ретки радови о учешћу Хрвата у појединим формацијама аустроугарске војске. Иако су били тек десет одсто од броја становника Монархије, степен мобилизације Хрвата је износио око четрнаест одсто. Од последица ратних дејстава на свим фронтовима и разних болести, процена је да је укупно било око 190.000 хрватских војних и цивилних жртава. Аутор прецизно наводи и које су хрватске јединице учествовале у борбама против српске војске на Дрини, Церу и Колубари. Формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца хрватски официрски кадар Монархије, њих око 2.600, постали су део војске новостворене државе. Резултати поменутог истраживања биће саопштени у књизи „Трагедија Србије 1914-1918“.
Поводом обележавања две деценије од НАТО-бомбардовања и сећања на априлски рат 1941. године у Лазаревцу је приказана мултимедијална изложба „Смрт девет авијатичара“, аутора Милорада Ђоковића. Изложба обухвата документарни филм, фото-изложбу и публикацију о непознатом догађају који се односи на бомбардовање Лазаревца и трагику авијатичара 7. априла 1941. За овај пројекат аутор је добио највише признање Удружења војних пилота и падобранаца Србије.
На крају овог текста о раду колеге Ђоковића истичемо да ће до краја године бити објављене три његове књиге: друго, проширено издање „Трагика Петра Кочића“ (Награда „Пера Тодоровић“), „Трагедија Србије 1914-1918“ и репрезентативна монографија „Руска утопија – историја руског и српског анархизма“.


М. Живановић

Имена девет погинулих авијатичара

Према непотпуним подацима на аеродрому у Лазаревцу је била и 201. тренажна група, која је припадала Првој ваздухопловној бригади са командом у Новом Саду, са 601. и 602. тренажном ескадрилом. Ове ескадриле су имале по седам „потеза 25“ и неколико „брега 19“.
После бомбардовања помоћног аеродрома у Лазаревцу, 7. априла 1941. у јутарњим сатима на згаришту је поред уништених авиона типа „бикер“, „бреге 19“ и „потез 25“, о чијем броју постоје различити подаци, погинуло девет припадника авијације Краљевине Југославије. Не постоје подаци о броју повређених. Међу погинулим авијатичарима није било пилота, већ се радило о седам војника и два авиомеханичара, припадника 602. ескадриле.
Опело погинулим авијатичарима обавио је свештеник Чедомир Поповић у Цркви Светог Архангела Гаврила у Шопићу. У књизи Протокол умрлих Српске православне цркве од 7. априла 1941. године уписана су имена девет погинулих авијатичара са непотпуним подацима:


Лазар Штарбегер, војник
Сента Миленковић,војник
Лазар Иванчевић, војник, рођен у Чортановцима (Срем)
Петар Станојевић, војник
Миодраг Ж. Михаиловић, војник
Лабуд Егић, механичар, рођен у Банатском Брестовцу (Панчево), 1914. године
Тихомир Симеуновић, механичар, рођен у Шапцу, стар 30 година
Кројач Станчеловић, војник и
Лука Стојановић, војник, рођен у месту Ђинђуше (Бојник), срез Јабланички, уз чије име стоји напомена да је „пренет и сахрањен у месту рођења“.


Осам авијатичара је сахрањено на лазаревачком гробљу, а на хумкама су војници поставили дрвене крстове са именима погинулих. Данас на овом месту не постоји спомен-обележје.

Прича о бомбардовању аеродрома у Лазаревцу и погибији девет авијатичара – 7. април 1941.

Циљ ове мултимедијалне поставке је да се уместо културе заборава афирмише култура сећања и сачува истина о непознатом догађају из Другог светског рата, када је немачка авијација 7. априла 1941. године бомбардовала небрањени помоћни аеродром код Лазаревца и масакрирала деветорицу авијатичара. О овом догађају не постоји спомен-обележје.
Мукотрпно истраживање овог догађаја започето је 14. априла 1986. године када је објављен први текст у новинама под насловом „Улица чува тајну“, поводом именовања Улице шест авијатичара, поред градског гробља, на основу иницијативе групе грађана две године раније. У архивској грађи и бројним делима написаним о Ваздухопловству Краљевине Југославије нису постојала сазнања о бомбардовању Лазаревца и страдању помоћног аеродрома током напада немачке авијације у краткотрајном Априлском рату 1941. године.
У монографији „Лазаревац и околина“ објављеној 1962. године наводе се погрешни подаци да је другог дана рата град осетио дејство злогласних „штука“, са констатацијом: „Мали помоћни аеродром у непосредној близини Лазаревца био је циљ напада извршеног већ око осам часова изјутра. Но, авиони су били склоњени, страдао је делимично град и његово незаштићено становништво“. Једино што је било неспорно да је приликом бомбардовања тешко оштећена Црква Свети Димитрије са Спомен-костурницом погинулих у Колубарској бици. Десет година касније 1972. у делу „Ваздухопловство у НОР-у 1941 - 1945“, аутора Боже Лазаревића, објављена је бледа слика авиона са потписом „Попаљени авиони код Лазаревца, априла 1941“, али без икаквог описа овог догађаја. Био је то први и једини траг о страдању аеродрома иако је касније објављено тридесетак књига о авијацији Краљевине Југославије и Априлском рату када су пилоти херојски бранили небо Југославије од вишеструко надмоћнијег непријатеља.
Реконструкција овог догађаја трајала је више деценија, анализом релевантних архивских извора  и напором аутора, стручњака и ентузијаста који су имали осећај да се утврди истина о страдању припадника краљевске авијације, о чему се на овој изложби први пут упознаје лазаревачка и шира јавност.
Поред истраживања о судбини аеродрома и страдању авијатичара у Априлском рату 1941. године, први пут се објављују и фотографије Лазаревца под окупацијом о чему је истраживање у току.
На изложби се приказују и последице НАТО-агресије на рударске и енергетске објекте ЕПС-а у рату који је трајао против Југославије од 24. марта до 9. јуна 1999. године.

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности