Дејан Комненовић, дипл. економиста
Стварност је то да у животном простору српског народа не постоји отворена и на заслужени пиједестал постављена тема о православној економији Србије коју на овом месту пружамо јавности као дар у Новој 2020. години. На Интернету нећете наћи у претрагама ову тему која је домаћински подједнако важна колико и Косовски завет или Први српски устанак - опис економског кодекса понашања читавог народа.
Као што пише Преп. Јован Лествичник, среброљубље је губитак наде у Бога. Апостол Павле назива среброљубље тајним идолопоклонством (Кол. 3, 5). Православна економија не сме да се потчини страсти среброљубља, а за то у Србији имамо доказ у економској традицији нашег народа као велику благодат у односу на Русе који је немају.
Речи Светог Николаја Велимировића сведоче о значају православне економије српског народа : „Запамтите, Срби, да вам Средњи систем у погледу имовинском и економском краси вашу историју не мање него слава Косовска и слава Карађорђевог Устанка. Зато се равнајте према томе, и не обазирите се лево и десно. Јер ћете се узалуд обзирати. Нећете наћи народа ни на близу ни на далеко, који је разумније уредио био свој живот у сваком погледу, па и у овом материјалном. ”
Руска православна црква је прва у савременом православном свету почела да изграђује кодификовано социјално учење свесна да је тај систем правила далеко од стварности економског живота који се отргао сваком хришћанском поимању врлине, поретка, штетности страсти, греха, прелести и свеприсутног губљења душе.
Српска православна црква и српски народ су благословени да су у својој традицији сачували свој економски код и правила понашања која треба да буду обновљена и поштована у савременој Србији како се не би недомаћински и бесмислено водила Србија као домаћинство јер реч економија управо значи то – управљање домаћинством.
ПРАВОСЛАВНА ЕКОНОМИЈА У РУСИЈИ
Комунистичка владавина у Русији, Србији, Бугарској, Румунији итд је одговорна што православне цркве у тим државама нису раније и ефикасније кренуле у развијање свог социјалног деловања и учења. Први стварни покушај стварања кохерентног система поука и правила за друштвено делање православних верника појавио се 2000. године у Русији под називом „Основе концепције социјалног учења Руске православне цркве”.
Усавршавање и детаљисање кодификовања понашања у сфери рада и економије је настављено.
Документ који се 2004. године појавио под именом „Кодекс моралних принципа и правила у економском животу” је смелије и свеобухватније кодификовао економску сферу деловања православних верника концентришући се на десет заповести о раду и привређивању.
Документ „Основе концепције социјалног учења Руске православне цркве” преведен је на српски језик 2007. године и садржи шесто поглавље које носи наслов „Рад и његови плодови” и седмо поглавље „Својина” која садрже само 12 страна у укупном документу.
Шесто поглавље „Рад и његови плодови” садржи :
1) богословску основу третмана рада - по којој човеково стваралаштво данас бива потиснуто пред борбом за опстанак иако је израз човекове боголикости - подражавања Бога;
2) Богом дефинисани ритам рада за човека и верника - шест дана ради а седми слави Творца, духовно се развијај, дружи се са породицом, помажи ближњима;
3) рад сам по себи није безусловна вредност - два прихватљива мотива за рад су: исхранити себе и помоћи другима (директно се одбацује основна линија протестантизма која читав економски живот гради на подстицању себичности);
4) одбија се хијерархија више или мање вредних занимања и тражи се да се једнако цене и физички и духовни рад (једина подела је на богоугодне и порочне „индустрије”);
5) позивајући се на Свето писмо, писци истичу захтев да се радник праведно награди за свој рад и
6) налаже онима који раде и који су за то способни да брину о онима који нису као што су немоћни, болесни, избеглице, сирочад, удовице, али и дошљаци уопште.
„Основе концепције социјалног учења Руске православне цркве” говоре о обавезама радника према Господу, али не и према предузећу и имовини која му је поверена на управљање, радном времену, условима рада, синдикату, штрајку, дечјем раду, раду на црно итд.
Седмо поглавље „Својина” садржи :
1) својинска права: право поседовања и коришћења, право управљања и стицања добара, право отуђивања, потрошње, промене или уништавања предмета својине, сва добра су од Бога и њему (а не човеку) припада крајње право поседовања и располагања;
2) побија се тврдња да је материјално богатство основ среће из речи апостола Павла да је корен свију зала среброљубље, а живот се не сме свести на непрестану трку за богатствима;
3) Црква признаје постојање многих облика својине: државна, друштвена, корпоративна, приватна и мешовити облици својине, интелектуална својина, задружна и својина манастира и
4) о имовини саме цркве као посебном облику својине где црква тражи да се ова својина не опорезује и не третира као остала својина којом се држава бави, укључујући ослобађање пореза свих облика својине стечене прилозима и поклонима, хуманитарним радом.
Седми светски сабор у Русији са основном темом „Вера и рад: религијске и културне традиције и руска економска будућност” је одржан 2002. године, уз благослов патријарха и уз учешће председника, свештеника, политичара, бизнисмена, научника, лидера синдиката и пословних асоцијација. Одлучено је да се донесе кодекс економских активности човека и верника. Под окриљем цркве основана је радна група са представницима разних економских струја, која је урадила основни нацрт документа.
Осми светски сабор Руса је одржан 2004. године. „Кодекс моралних принципа и правила у економском животу” (Свод нравственных принципов и правил в хозяйствовании) је документ који је донет у облику Декалога - десет заповести које следе десет Божијих заповести. Дакле, није стваран некакав корпоративни кодекс без јасних обала и ван религијског оквира, већ кодекс унутар обала православног начина живљења.
1) У првој заповести се тражи хармонија духовног и материјалног усмеравања човека.
2) У другој заповести се понавља да богатство није само по себи циљ већ је оно пре свега искушење и одговорност. И држава и предузетници се упозоравају да при доношењу економских одлука воде рачуна о принципу правичности. Тврди се да је сиромашан човек који своје способности не користи или их користи само за материјалне циљеве такође неморалан. И сиромаштво је као и богатство - искушење. Православном подвиг јуродивости се из овога изузима. Живот у сиромаштву и просјачењу се не посматра као врлина, већ као генерацијски научена беспомоћност од које се треба удаљити.
3) Трећа заповест истиче значај културе пословних односа, верност датој речи, значај уговора и репутације и пороци који су недопустиви на радном месту: псовање, непристојно понашање према лицима другог пола, насиље, пијанство, фамилијарност и бахато понашање према купцу.
4) Четврта заповест налаже предузетницима да воде рачуна о томе да радник није полуга за непрестано експлоатисање. Указује се на потребе за одмором радника, духовним и физичким развојем, учењем, променама у професионалном развоју, развоју талената и потенцијала појединца. Проблем коришћења слободног времена за раднике је често проклетство: док су се на послу услед обавеза и страха да не изгубе посао понашали пристојно, слободно време би користили за пијанство, коцкање и друге врсте порочних провода због којих би се задуживали, трошили плату на непотребно итд.
5) Пета заповест истиче да су сви дужни да се брину о достојном животу радника. Радник не треба да ради под притиском и лошим радним условима, јер уколико види перспективу пензије, здравствене заштите и сл. може да ради како треба, да планира и да са радошћу обавља своје послове. Послодавцима треба омогућити и подстицати их да се брину о инвалидима и пензионерима, а не само држава како би и у тој активности нашли мотив за социјализацију и подршку радном колективу. Предузетницима се препоручује да отворе могућност радницима да се одговорно укључе у управљање предузећима, да би себе могли да доживљавају као партнере одговорне за судбину предузећа. Проблем је што се најчешће радници не показују довољно одговорним за такав приступ што је психо-социјална карактеристика самог православља и представља искушење у достизању друштвено-економског уређења државе, које би подигло ниво социјалне правде.
6) Шеста заповест истиче да рад не сме да убија и обогаљује човека. Инсистира се да се пословни успех не сме тражити по сваку цену уз угрожавање живота и здравља других.
7) У седмој заповести се тражи одвајање политичке од економске власти. Списку недозвољених „пословних активности”, у односу на „Основе концепције социјалног учења Руске православне цркве”, где се помињу - порочне индустрије додају се и трговина људима, медицинско и духовно шарлатанство, шверц оружја и наркотика и политички и верски екстремизам.
8) У осмој заповести се набрајају поступци којима се крши природни закон и наноси штета и друштву и себи: крађа туђе имовине, немар према заједничком власништву, неплаћање радника, обмањивање партнера, загађење природне средине, које је толико присутно и у Русији као и у Србији опет као последица православног приступа по ком је Бог тај који о свему треба да води рачуна и спасава нас од наше немарности. Неплаћање пореза држави заправо је поступак крађе од сиромашних, старих, инвалида и других немоћних људи.
9) Девета заповест која се односи на конкуренцију и пропаганду. Монополи спречавају напредак и развој заједнице и треба забранити сузбијање конкурената нечасним средствима, лажима и обманама. Рекламе које користе директну обману, експлоатишу сексуалне инстинкте, подстичу човека на пушење и пијанство и користе се душевном незрелошћу деце и тинејџера су неморалне и сами предузетници морају да их осуде. У пропаганди се не смеју вређати верска и национална осећања људи.
10) Десета заповест се односи на својину. Брани се државна и друштвена својина и указује како њено незаконито присвајање значи подривање националне економије и страдање милиона људи - кроз пљачкашке приватизације. Понавља се да приватизација није сама по себи циљ већ да треба да води ка економским побољшањима. Нечасно приватизован капитал заправо не припада власнику и држава је дужна да уведе правичност и исправи овај дуг.
ПРАВОСЛАВНА ЕКОНОМИЈА У СРБИЈИ
Економски живот у крајњој линији зависи од духовног и моралног састава личности које у њему учествују, што значи да традиција и култура односно религија у њиховој дубини јесу темељ за успешан привредни систем.
Од бројности верника у православној држави зависи колико ће овакве кодификације економског понашања ући у праксу и заживети у најширем привредном систему. Руска православна црква није створила праксу да се оглашава поводом актуелних спорова рада и капитала у Русији, нити се бави законодавством које се односи на питања из економског сектора. Српска православна црква се такође не бави овим питањима. У време када су синдикати немоћни, Црква представља ауторитет за бригу о људима и за ублажавање бруталне пословне културе неговане у неолибералном амбијенту који данас влада Србијом.
На жалост Црква у Русији је остварила веће резултате у односу на Цркву у Србији у областима као што су образовање, биоетичка питања, третман породице и забрана промоције хомосексуализма, обнова идентитетске политике, подстицање предузетништва и слично. Црква може постојати у условима патријахалног, монархистичког, сталешког друштва које решава профана и банална питања по свом поретку, док савремено друштво нема поретка и у стању је наопакости и аномије.
Данашње друштво, савремена доминација медија над сва три стуба власти и законодавној и судској и извршној - којима управља... захтева да се Црква брани и труди да кодификује начин владања (понашања) и живљења у тим савременим приликама које су јако далеке од било које и било какве религије.
Православна вера није банална али се њено кодификовање јавља као потреба у условима губљења сваког ослонца и сваке вредности у заједници разваљеној и смушеној деловањем медија као сивом власти над влашћу, која креира постидеолошко време или пак епоху без смисла и идеје.
Враћање традицији српске светосавске саборности подразумева народну а не грађанску, толерантну, солидарну, персонализовану, директну демократију у оквирима хришћанства - грађење Божијег Царства без етатистичке доминације државе над човеком и породицом, са целовитим поштовањем човека и његове духовности, без парцијалног посматрања човека као грађанина (држављанина), пролетера, буржуја, племића, а због припадања територији, класи или крви, јер то након ослобођења од Турака нисмо успоставили у савременој Србији као традицију, затим без гажења људског достојанства, слободе и претварања човека у ствар или робу на тржишту рада - привезану за машину у тајкунској „индустрији”, без вавилонске засене Бога материјалном Вавилонском кулом и владања страхом, а не служењем. Без владања коришћењем медија, а не судске, извршне и законодавне власти чиме се негира и изврће хришћанки поредак смртних грехова и врлина, јер држава да жели да буде Бог у данашњој Србији, да буде власт која се понаша по оној народној „кадија те тужи кадија ти суди”.
У постидеолошкој епоси медиократије преостаје нам одбијање идеја и левице и деснице и сваке стране идеологије уз враћање основном смислу - породици и целовитости појединца, који не живи само о хлебу већ негује духовно и метафизичко, које је главни пут уздизања и унапређења и на личном и на државном нивоу, а не само материјално као у комунизму и неолиберализму који киње Србију заједнички већ 75 година.
Српска држава је она држава која не засењује Бога и која не изврће смртни грех гордости у позитивност побуне против државе, нити изврће врлину кротости у негативност и слабост подаништва, полтронства пред државом. Смртни грех мора да буде смртни грех, а врлина мора да буде врлина у нашој свакодневици, а не да зависи од медија, ЕУ интеграција и манипулација државом од стране прозападних или идеолошки обојених власти.
Држава која служи није држава која глуми Бога и прописује или измишља метафизичке појмове слободе, правде, радости, среће, лепоте или доброте... измишљајући стандарде и поглавља - засењујући Бога и негирајући човекову целовитост, лажно приказујући и негирајући слободу воље и савести.
ОДЛИКЕ И РАЗЛИКЕ РАЗНИХ КОМУНА
(Свети Владика НИКОЛАЈ Жички – СРЕДЊИ СИСТЕМ )
22. Све за душу, душу низашта. Ово хришћанско гесло објашњава постанак оне прве комуне у Јерусалиму, као и постанак и одржање монашких комуна до данашњег времена. Земаљска имовина за чланове тих комуна није била никаква вредност сама по себи, још мање циљ човечијих највиших тежњи и напора, него само помоћно средство за спасење душе и достигнуће царства небескога.
23. Христове речи у оцени душе и имовине имале су пресудан значај кроз све векове и за све искрено верујуће хришћане. А Христос је рекао: Шта помаже човеку да цео свет задобије а душу своју оштети? Или оно што рече богатом младићу: Ако хоћеш савршен бити, иди и продај све што имаш и раздај сиромасима па хајде замном. Или пак оно у Проповеди на гори: Не сабирајте себи блага на земљи, него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари и где лупежи не поткопавају и не краду. Јер гдје је ваше благо, ондје ће бити и срце ваше. Или пак још и оно: Иштите најпре царства Божјега и правде његове и ово ће (то јест све телесно и земаљско) вам се додати. И много још све у овом истом духу и смислу.
24. Визија царства небеснога, вечнога и непролазнога, и помисао на блиску смрт - то су два моћна чиниоца у души правих следбеника Христових, који су одређивали и увек одређују цену свега земаљског блага и земаљског уживања. И та цена је врло ниска. Јер, по речи апостолској, свијет пролази и жеља његова, а који твори вољу Божију остаје до вијека. Онај који се богати земљом а не брине се о души нити помишља на неизбежну смрт, изненадно умире и сви сујетни и глупи планови с њим пропадају. Прочитај причу Христову о безумном богаташу, кога је смрт изненадила усред његових планова о богаћењу и уживању, причу која се завршава овим речима: Тако бива ономе који тече благо, а не богати се Богом.
25. Важно је дакле богатити се Богом, а не земљом и новцем и стоком. Важно је бринути се више о души него о телу. Важно је веровати Христу и од Њега, који је сишао с неба од Оца, сазнати да по смрти тела душа одлази на суд Божији да прими плату према делима својим. Важно је сећати се смрти непрестано и очекивати излазак из овога света. Важно је припремити се сваки дан за достојног житеља и грађанина онога небесног света. Важан је онај свет који остаје а не овај који престаје. Важан је онај живот који не зна за смрт а не овај који смрт сваки дан и сваки час пустоши. Важно је оно што је скупо а не оно што је јевтино. Зато је речено за све оне који презреше благо и уживање овога света, за мученике који ради небесног царства пострадаше - дадоше јевтино за скупо и пролазно за непролазно и смртно за бесмртно.
26. О Теодуле, налазиш ли ти да је тешко било укомунити ону земаљску имовину онима који су сазнали шта је важно, а шта неважно и који су ставили душу изнад тела и царство небесно изнад земаљског? Ни најмање. Не само да им није било тешко укомунити своју имовину, него им није било тешко ни растати се са својим телом, ради спасења душе своје и задобијања вечног живота и царства. Ово последње доказују нам безбројни примери хришћанских мученика који су с песмом ходили на губилишта, под мач, у огањ или пред зверове.
27. Зар је тешко одраслом пилету у љусци прокљувати љуску од јајета очараном светлошћу сунчаном и изаћи из cвоје тесне тамнице? Или зар је тешко развијеном лептиру у гусеницу напустити тескобну гусеницу и излетети? Исто jе тако лако и далеко лакше, свесној и зрелој души човечијој напустити горе која позна боље.
28. Сасвим је друкчије са човеком који нема визију небеснога света и који не помишља на своју блиску смрт. Он је као пиле у зачетку, окружено тамом, или као лептир у гусеници, коме крила још нису порасла. Он је сав погружен у земљу и гледа само што је на земљи. Нити њега мучи избор између царства земаљског и царства небесног. Јер као незрео и неразвијен он није у стању ни да назире царство небесно. Он је сав потопљен грубим и непровидним флуидом историје. За њега је смрт ужас и oн у ужасу гура смрт од себе свом снагом или бежи од ње, наивно верујући да смрт може одгурнути или од ње побећи.
29. Ми смо видели да су иницијативу за остварење комуне или општежића у цркви Јерусалимској узели имућни људи, и то потпуно драговољно и неприсиљено, јер се каже: Колико их год бијаше који имадијаху њиве или куће, продаваху и стављаху новац пред ноге апостолима. Дакле, они који су имали, они су и давали и уопштавали своје имање ради сиромашне браће своје. А да су то чинили драговољно и неприсиљено, доказују речи апостола Петра Ананији: Кад је била (њива) у тебе, не бјеше ли твоја? И кад је продаде не бјеше ли у твојој власти?
30. Запамти дакле, Теодуле, ове две значајне одлике хришћанске комуне или киновије у првим годинама хришћанске историје. Прва је одлика, да су њу створили имућни људи, а друга је да су је они створили драговољно, слободно и неприсиљено. Ово је важно да знаш ради упоређења оне свете комуне са другим комунама којегде по свету, без сакралног обележја, створеним бунтом, крвљу и насиљем.
Запамти још, да се ни најидеалнија комуна не одржава без тешкоћа, без већих или мањих искушења. Видели смо, да се и она прва идеална хришћанска комуна морала борити против две невоље: против себичности и непоштења неких својих чланова и против неповерења и незадовољства других. Те исте две невоље искрсавале су и у манастирским киновијама, искрсавају и данас. Но дух вере и наде у будући живот, дух страха од Бога и љубави према браћи, дух који је трпљењем побеђивао, успевао је да смањи и отклони те невоље. Те две невоље главна су зла у насилно створеним, безверним комунама
- себично непоштење и неповерење с незадовољством. Као два отровна црва они трују и разједају друштвени слој такве комуне. И потпуно ће га отровати и разјести, пошто против та два зла нема лека изван вере. Јер где нема страха Божјега, ни вере и наде у будући живот и Суд, а најмање братске љубави, ту нема ни узде да обузда и сузбије та два зла, нити лека да их излечи.
СРЕДЊИ СИСТЕМ КОД СРБА
32. Питаш, Теодуле, да ли је у току векова икад било покушаја у хришћанском свету, изван манастира, да се обнови првобитна хришћанска комуна из првог столећа? Било је теорија добронамерних људи у западној Европи, али није било практичних покушаја, изузев једног јединог. Од теорија најпознатије су две: једна из Италије, а друга из Енглеске. Италијански философ Кампенеле написао је књигу „Држава сунца“, а енглески мислилац Томас Мор написао је књигу „Утопија“. Обе те теорије, иначе радо читане, остале су само на хартији, без икакве нарочите примене. И, обе су, поред јаке хришћанске тенденције, биле под утицајем паганског философа Платона.
33. Практичан покушај учињен је у Русији XIX века. Учинио га је један руски бојар и велепоседник Н. Непљујев. Загрејан вером у Христа и љубављу према сиромашним људима, он употреби своје велико имање на стварање хришћанских комуна или киновија по Русији. Успео је да створи око 30 таквих „братских комуна“ у својој отаџбини, већином по селима, и неколико опет у иностранству, у Холандији, Белгији и другде. И по устројству и по молитвеном духу, поштењу и одушевљењу, та људска братства највише су личила на ону апостолску комуну у Јерусалиму. Јер она нису била монашка, него породична, мешовита.
34. Покушај Непљујева трајао је неколико година, па је пропао. Нико га није схватио ни помогао, ни царска ни црквена власт. Непљујев је пророчки говорио, да ако његов покушај стварања хришћанског комунизма не успе, доћи ће у Русију неизбежно комунизам безбожни и насилни. То се и догодило. Истрошивши се и материјално и физички - овај племенити хришћанин умро је очајан на рушевинама свога дела 1905. године.
35. Код Срба никада у историји није било ни теорије ни практичног покушаја за стварање општег, народног или државног комунизма. Није никада зато ни било потребе. Од како су прешли у веру Христову, Срби су спонтано, без нарочитих теорија и философија, завели и усвојили и до наших дана одржали Средњи систем у погледу материјалног живота људи у селу и у граду. Благодарећи томе Средњем систему српски народ не зна у својој прошлости за економске и аграрне ратове, који су растрзали Европу кроз векове.
36. Средњи систем код Срба састојао се у томе да постоји лична и колективна имовина. Сваки човек има своју личну имовину било као наслеђе, било као тековину, а уз то користи се и колективна имовина. Колективне имовине постојале су у селу и у граду. То су биле сеоске и градске утрине. По селима постојале су прво фамилијарне или џематске утрине, потом сеоске, па општинске утрине. Један исти човек могао се користити и џематском и сеоском и општинском утрином. Још се могао користити и четвртом колективном својином, а то су биле државне утрине и шуме.
37. Уз то је по селима постојала и кошевска храна. Сеоски кошеви какве смо ми запамтили, били су огромни, много већи него кошеви највећег газде у селу, и било их је не један него неколико. Разрезом скупљана је храна о јесени од свих имућнијих сељака и тиме су кошеви пуњени. Идућег пролећа, јер пролеће је најтеже за сиромашног сељака, из тих кошева узимало се и делило онима који немају храну. Што би претекло с тим се располагало овако: ако би година понела берићетом, претек би се продавао у корист нове кошевске хране, а ако би се видело да ће летина обманути, онда би се жито у кошевима чувало за исхрану оних који немају. То је био српски сеоски систем.
38. По градовима пак били су еснафи. Сваки еснаф је имао своју покретну и непокретну имовину и своје еснафске касе. Приходом од те имовине издржавала се сиротиња дотичног еснафа. Узмимо за пример абаџијски еснаф. Тај еснаф је имао своју непокретну и покретну имовину. Ако би се неки члан тога еснафа разболео или ако би имовно посрнуо, помаган је из еснафског прихода по решењу управе еснафске. Ако би умро у сиромаштини, а оставио децу, еснафска управа је била дужна постарати се да та деца изуче занат, да се одрже и издрже док не дођу до мајсторског права. А кад стигну до мајсторског права, еснаф их је позајмицом помагао да отпочну своју радњу. Ако би еснаф био слаб, да своју сиротињу издржи и одржи, помаган је од градске општине. А уз то још не треба заборавити, да је постојала и градска утрина, где је сваки грађанин могао напасати своје краве или козе, које су чували општи чобани за све. Водили су стоку на пашу и враћали на мужу. Не заборави, Теодуле, да је сваки имућнији еснафлија тестаментом остављао целу имовину, ако није имао деце, или део своје имовине своме еснафу у сврху издржавања сиромашних еснафлија.
39. Овакав економски строј код Срба био је прожет скроз духом хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести, а не по спољашњој сили и притиску. И при таквом строју сваки човек се осећао слободним човеком, а не робом. Јер је постојала индивидуална и колективна својина. Онај ко је изгубио сву личну својину, било због неког свог порока или невештине, ипак је имао ослонца у колективној својини. Није отсецан од људског друштва, нити се осећао беспомоћан и излишан. Помогнут колективном имовином, он је увек живео надом да ће моћи доћи и до личне имовине. За картеле богаташа није се знало, нити за глад сиромаха. Морам ти рећи, да је Србин увек презирао човека који нема ништа, мада га је помагао и хранио. Презирао је онога који није имао ништа, а мрзео је онога ко има исувише. То је српска црта карактера од вајкада.
40. Још ти морам рећи да је пост код Срба био значајан економски фактор. Пост као уздржљивост од јела челичио је карактер и у исто време значио штедњу. А пост је од Бога заповеђен, као услов спасења. Зато је Бог благосиљао народ који је постио. Људи који су запамтили патријархално време код Срба могу посведочити да је у то време народ са мање био ситији и задовољнији него у наше време са много више, али без поста. Храна која је могла бити довољна за тридесет лица кад се постило, данас је једва довољна за десет лица. Ипак су оних тридесет били здравији и снажнији и задовољнији, него ових десет у наше време. Тако је Бог благосиљао наше претке због поста. А с нама који не постимо бива оно што је речено Јеврејима: „Јешћете, али се нећете наситити.“
41. Велике породичне задруге код Срба биле су уствари мале хришћанске комуне. Заједничка је била имовина, заједнички круг, заједничка трпеза, заједнича молитва. Слога и јединство у тим задругама нису се одржавали само крвним сродством. Постојао је још један чинилац, важнији од крви, па кад је овај чинилац ослабио, крв није била у стању да одржи јединство задруге ни да спречи распад тих дивних породичних комуна. То је онај исти чинилац, који је без обзира на крв, држао и ону прву хришћанску комуну у Јерусалиму. Тај моћни чинилац јесте хришћанска вера и хришћанска моралност. Страх од Бога и стид од људи. Визија небеског света и свест о блиској смрти, која је значила не свршетак живота за навек, него почетак једног новог живота. Када је тај чинилац ослабио, онда су се у задругама појавила она два позната зла, која одувек подгризају и руше сваку људску заједницу: непоштење и неповерење. Скоро сто година опирале су се српске породичне задруге - те мале цркве, мале хришћанске комуне - да их она два црва не разоре. Но мало по мало па су подлегле, и остале су у сећању народа као слатка вилинска прича, која се са болом прича и препричава.
О МОГУЋНОСТИ ОБНОВЉЕЊА СРЕДЊЕГ СИСТЕМА
43. Питаш, Теодуле, да ли би се код Срба могао обновити средњи Систем? Камо среће да се обнови! Србија би у том случају била углед осталим земљама. Она је то требало да буде и сада сходно вековној традицији свога Средњег система и сходно својој херојској и хришћанској историји. Али су је уназадили њени рођени синови, школовани по народима екстремних економских теорија и пракса, које су владале у страним народима. А ти екстреми владали су тамо само зато што код тих народа није било Средњег система. То нису схватили српски синови, школовани на страни о зноју или својих родитеља или свога народа, да би му помогли а не одмогли. Међутим, они су при повратку у своју земљу одмогли, а нису помогли, упропастили су а нису сачували.
44. Поништили су веру и морал, то јест оне темеље на којима је народ српски спонтано, без револуција и насиља, изградио био свој економски и материјални систем живота. Да би постигли своје тренутне властољубиве и себичне циљеве они су у партијској заслепљености давали скупо за јевтино и велико за мало и вековне народне творевине упропашћивали такорећи за чанак сочива. Тако су они као главни кривци пред Богом и историјом, примили одговорност за пропаст колективне народне имовине и у селу и у граду, за заузеће и поделу утрина, за пад и пропаст еснафа, за ишчезнуће кошевске хране и за расуло задружног живота код Срба. „Гласај за мене па заузми колико хоћеш утрине“. Или: „Гласај за мене, не слушај старешину задруге.“ Тако су агитовали не марећи за пропаст ни утрине ни задруге.
45. Средњи систем код Срба, опробан вековима и освећен вером и традицијом, бранио је, и до сада одбранио, српски народ од два светска зла: од картелске плутократије и насилног комунизма, а то значи од два ропства - од робовања човека човеку и од робовања човека држави. Од ова два робовања не зна се које је страшније и недостојније човека. Христос се понижава у оба случаја и личност човека гњечи се и уништава у оба случаја. При Српском средњем систему пак плутократија је била немогућа, а насилан комунизам непотребан и безузрочан.
46. Ми као хришћани треба да верујемо у могућност сваког добра, па наравно и у могућност обнављања Средњег система код Срба. Потребна је само добра воља, широкогрудост и љубав према народу. Кад се ово има, лако је наћи начин, да се поред личне имовине сваког појединца установи и колективна имовина у селу и у граду. То може извести и државна власт помоћу општих државних средстава. Али би несравњено боље било кад би то учинили само имућни људи својом иницијативом, слично оним имућним људима у Јерусалиму, који својом иницијативом и добром вољом приложише своја имања и ставише пред ноге апостолима, ради општег добра свих верних.
47. О ти картели богаташки! Картели за стицање и неограниченост стицања личне имовине! Замисли, кад би се они обрнули у картеле за помоћ народу, за давање место узимања, за установљење заједничке имовине, за обнављање Средњег система. Учинили би добро не само своме народу него и себи и народу. Њихов безрадосни живот испунио би се радошћу од давања, од помагања и стварања. Њихова деца не би се развратила још у цвету младости од прекомерног богатства и пропала морално и здравствено, осрамотивши име својих трудољубивих родитеља.
48. До јуче, тако рећи, Срби нису могли замислити човека без личне имовине. Али исто тако нису могли замислити ни једно село или град, или сталеж или еснаф, без заједничке имовине. Код нас су и јавне установе имале своју имовину: и цркве, и школе, и болнице, па чак и касарне. Тим се изражава домаћински дух српскога народа. Код Срба је и јавна установа правна личност, што није случај, рецимо код Американаца. Чим је „личност“ установа треба да има и своју имовину. Тешко је Србину замислити личност без имовине.
49. Ја споменух домаћински дух код Срба. Могу ти рећи да је непокварен Србин најбољи домаћин у свету. Он је конструктиван, домаћинског духа не само у погледу својих кућа и своје имовине - то би било мало, него и у погледу заједничке куће и опште имовине. Тај домаћински дух ми смо наследили од Светога Саве Немањића. Ај, тај наш Свети Сава! Три пута га треба посветити, а не једанпут. Таквога домаћина у свету није било. Домаћински он је уређивао и манастир Хиландар, домаћински помагао Свету Гору, домаћински бринуо се о Бугарској и Руској цркви, домаћински уређивао српску државу, и просветио и село и град, и сваки приватни дом у који је улазио. Легенде о његовој домаћинској делатности свуда по народу, и међу сељацима и у градским еснафима, ни мало нису претеране. Многа села моле му се и сада за стоку, што показује, да је и о стоци мислио. Многи занатски еснафи и до данас славе га као свога заштитника, што сведочи, да је домаћински бринуо и о еснафима.
50. Тај светосавски домаћи дух најсјајнија је карактеристика српскога народа. И у ропству, и у изгнанству, и у сужањству, Србин је умео да покаже и испољи свој домаћински дух и да задиви странце. А тај домаћински дух јесте уствари јеванђелски, дух Христа Спаситеља, најидеалнијег и најреалнијег домаћина за кога зна историја човечанства.
51. С тим домаћинским духом, а с Божјом помоћи, ми Срби ћемо скућити како ваља и своју кућу по нашем традиционалном Српском систему и помоћи и другимa да скуће своју. Никада Србин није волео ни једну крајност, него је од вајкада волео да корача средином улице. Србинов Средњи систем представља мудрост, сигурност и мир. И руски комунисти, у почетку тврдоглави екстремисти, почели су да ублажавају своју крајност и прилазе средини пута. Живот их је научио. Живот је живот. Као бујна река што негде продуби једну обалу а другу оплића, па онда продуби другу обалу а прву оплића - у оба случаја непријатна појава за гледаоца - док најзад не продуби средину корита и не потече нормалним током. Ми ни мало не сумњамо да ће на крају и Руси прихватити Српски Средњи систем као најнормалнији и најцелисходнији. Јер ће увидети да се само при Средњем систему могу мали људи спасти од беде и одржати слобода и светиња личности свакога човека.
52. Средњи систем код Срба моћно је био помогнут српским верским обичајима. Слично агапијама првог хришћанског века. Срби постављају трпезу о крштењу, о венчању, о слави и преслави, о сеоским заветима, о литијама и молитвама, о еснафским и друштвеним славама и када дају многа подушја за умрле. За трпезу се ставља сваки гост, знан или незнан, и сваки се дочекује са поштовањем и угошћује са љубављу. Дају се дарови, дели се милостиња и пуне се торбе оних који су најсиромашнији. А као најсиромашнији важили су углавном Цигани. Постала је узречица: „У Циганке црн образ али пуна торба.“ Никад у Србији ниједан Циганин није умро гладан.
53. Ови стари и прави хришћански обичаји служили су у Српском народу Средњем систему као свежа братска атмосфера, којом су људи дисали и осећали се браћом. То нису неки обичаји случајни и безначајни него су то најлепши изрази најдубљег смисла Христове вере у свима важнијим моментима људског живота, од рођења до смрти, па чак и после смрти. Они који руше и кваре те српске обичаје, равни су онима, који руше и кваре Српски Средњи систем и трују атмосферу братства међу људима. Ови непријатељи српског народа заборављају или никад нису ни знали јединствени феномен у српској историји, наиме да у њој није било ни сељачких ни економских, ни аграрних ратова, нигде и никада. Док су ти ратови сатирали западне народе, који су живели у крајностима и који нису знали за Средњи систем.
54. О, Теодуле, кад би Срби хтели слушати тебе и мене, ми би им могли пружити овај савет и завет: Срби, историја ваша славнија је од историје многих народа бројно већих. Но, та ваша историја није славна само због огромног броја јунака, светитеља и мученика за крст часни и слободу златну, нити је славна једино због многих мегдана у одбрани Балкана, Европе и хришћанства. Не, него је она славна и због многих јединствених одлика правде и човечности у погледу унутарњих односа човека према човеку. Запамтите, Срби, да вам Средњи систем у погледу имовинском и економском краси вашу историју не мање него слава Косовска и слава Карађорђевог устанка. Зато се равнајте према томе, и не обазирите се лево и десно. Јер ћете се узалуд обзирати. Нећете наћи народа ни на близу ни на далеко, који је разумније уредио био свој живот у сваком погледу, па и у овом материјалном. Унеколико си, српски народе, као заваран и обманут одступио од овога сопственог система, од Средњег система. Враћај се што пре дому. Твоја будућност, твој спас и твоја слава међу народима Божјим на земљи, зависи од тога, да ли ћеш се ти у побожном духу својих предака вратити своме Средњем систему. Нека ти је Бог на помоћи, и Свеци твоји које славиш. И нека те Господ Бог благослови.
Крајњи закључак је да православна цивилизација истиче предност духовног над материјалним и полази од тога да људи који нису у духовном смислу узнапредовали и постали бољи људи, не могу напредовати ни материјално. Протестантском патернализму, грамзивости и себичности, у православљу нема места. Ово значи да западна цивилизација, којој Србија и православни не припадају, у својој себичности и материјализму без заједнице и без духовности, срља у пропаст којој Срби не смеју да теже и тај погрешни пут треба што пре да напусте.
Дефиниција геноцида при Уједињеним нацијама из децембра 1948. године, формулисана од стране Рафаела Лемкина полази од „мењања свести народа“ као сржи геноцида. Актуелно крволиптање Србије у виду нестајања народа за преко један одсто годишње није из идеолошких разлога као при нападу фашиста и нациста, већ због подаништва прозападних антинародних елита које владају Србијом од октобра 1944. године до данас.
Што се пре опростимо од Вебера и сличних узора актуелног владара Србије тим боље за нас православне.
Из угла православне економије Србин није владао Србијом задњих 75 година. Задњих 75 година смо на ванзаветном, антисветосавском и антидомаћинском путу у економији. Надајмо се да ће нам ова 2020. година донети враћање Срба себи и Богу макар за један мали корак, уз престанак одрицања од себе и Бога на лажним путевима ка декадентној Европској унији и пропасти.
Извори:
1. Свети Владика НИКОЛАЈ Жички, СРЕДЊИ СИСТЕМ, 1996. „Глас Цркве“ – Ваљево
https://svetosavlje.org/srednji-sistem/4/
2. др Миша Ђурковић, РАД И ЕКОНОМИЈА У СОЦИЈАЛНОМ УЧЕЊУ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, 2014. Институт за европске студије, Београд
3. Николај Данилевски и циклична друштвена теорија, БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА
https://balkanskageopolitika.com/2019/08/13/nikolaj-danilevski-i-ciklicna-drustvena-teorija/
4. Семјуел Хантингтон, СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА, 2000. ЦИД - Бања Лука