недеља, 15 децембар 2019

Приче из аранђеловачког ФЕП-а

Приредила: Љ. Стојановић

У овом наставку фељтона - Прича из аранђеловачког ФЕП-а (Фабрике електропорцелана), односно ИЕП-а (Индустрије електропорцелана) објављујемо шест прича: Алергија, Цимер колега, Јарбол, Лицитирање, Струк и Стемаг – цртице.

Пише: Ружа Николић

А Л Е Р Г И Ј А

Пре неколико година приликом припрема за операцију карцинома, пита ме докторка анестезиолог да ли сам на нешто алергична, а ја кажем – алергична сам на директоре. Она се слатко насмеја.

Морам да објасним да нисам алергична на све директоре, већ само на оне који су ме кочили узбрдо у истраживањима у области техничке керамике, на бази домаћих сировина.То је иначе био мој радни задатак од доласка у фабрику 1958.

Директори развоја приликом својих службених путовања или буквалним преписивањем нечијих рецептура, одједном би добили генијалну идеју да уведу неку светску технологију, обавезно са што већим процентом увозних сировина. Тако су покушали да уведу у производњу „светску“ технологију стеатита, базирану на 85% увозног талка, док 15% чини глина и топитељ. Занимљиво је да су у свих пет покушаја поступали на исти начин. Одмах би набавили сировине, пронашли поузданог сарадника, одузимали би ми техничаре и онемогућавали мој рад на све могуће начине, јер је спровођење њихове концепције било „хитно“.

У тој њиховој „светској“ технологији постојало је једно велико АЛИ! Нису се предходно обавестили о тешким проблемима у раду са 85% талка у рецептури, а могли су, јер сам превела са осам страних језика стотину публикација о стеатиту. Нажалост, то нису читали, иако су стручни радови стајали у библиотеци.

Да би решили технолошке проблеме, мењали су састав оних сиротих 15%, па би улетели у област спонтаног распадања стеатита или у област губљења интеервала печеног стања, што је резултирало огромним шкартом. Тако ни један од тих директора није успео да по „светској“ технологији направи употребљив производ.

Како сам управо ја, са својим тимом, успела да решим технолошке проблеме синтетичког стеатита са 55 – 100% домаћих сировина, свако може да се информише ако погледа мој патент YU – 40556, који је био признат у Пољској и Немачкој, где те проблеме нису успели да реше.

Ево имена тих особа које су посебно заслужне за пропаст «Електропорцелана»:

 

Директори Помоћници Период
Инг Војислав Стојановић Драгиња Гица Миливојевић, хемичар 1962-1963
Војкан, дир. развоја    
Инг Милан Протић Пуша, дир. развоја Драгиња Гица Миливојевић, хемичар 1963-1965
Инг. Златко Ставрић, дир. развоја Инг Јелена Грабовац 1970-1971
Инг Војислав Стојановић Инг Милован Мијатовић Мијат 1973-1977
Војкан, (други пут), заменик ген. директора    и даље, док нису побегли због неуспеха
Инг Мирко Тодоровић, дир. развоја    
Петар Милекић Пера, економиста, генерални директор     стечај 2017.

 

Ц И М Е Р  К О Л Е Г А

Почетком 1976. искористила сам преостали део годишњег одмора од предходне године. Враћам се на посао 14. јануара. Мијат седи за својим столом, а на мом столу раширени неки папири. Гледам одлуке Радничког савета и фамозну тачку 6. у којој пише: „Сектор развоја је дужан да за шест месеци уведе у производњу стеатитну масу са аустралијским шпекштајном“. А онда је кренуо дијалог:

- Мијате, по каквој то рецептури?
- Па по оној што је Војкан преписао код „Штетнера“ у Немачкој.
- Ти знаш да та технологија није ни боља, ни јефтинија од наше, само се непотребно повећава увоз сировина.
- Ово је наређење, мора се извршити!
- Ја на томе нећу да радим.
- Ја морам да извршим наређење, признајем да сам кукавица, не могу сви да  буду храбри...
- Па и фашисти су само извршавали наређења.
- Па шта, нису могли сви да буду кажњени!

Прихватио је то наређење, иако ни један дан није радио у области технологије припреме шликера, атомизирања и сувог пресовања стеатита. Као послушник, очекивао је напредак у каријери, нарочито лансирањем једне погрешно интерпретиране реченице на свим могућим састанцима: „У Немачкој за време доручка она (Ружа) је изјавила да може да уведе немачку технологију, али да неће, и да хоће да докаже да може да се ради по њеној технологији“. А за „нећу“ – марш напоље! И тако ме је мој цимер колега избацио и из партије и из фабрике. А у новој фабрици „светска“ технологија није успела, што је показало време.

Кад сам чула да Мијат, као пензионер, у својој родној Босути на Букуљи чува козе, гласно сам се насмејала: „Па није ни требало да силази с Букуље, да упропасти „Електропоцелан“ с том 'светском' технологијом“!

А ја, у својој 86 години, 42 године после тих искључења, производим сваког дана техничку и уметничку керамику...

J A Р Б О Л

У она срећна времена за „Електропорцелан“, када су се милионске серије стеатитних NH – патрона производиле и извозиле у Румунију и Пољску за зелене доларе, изненада се појавио неки необичан шкарт. У неколико вагона велике тунелске пећи на печеним стеатитним патронима јавиле су се широке сиве мрље. Одмах је сазван састанак важних људи по том питању. Мене, по обичају, нису позвали. Главну реч је имао Инг Миладин Бошковић Боле, шеф одељења пећи. Како ми касније рече један од тамо присутних, Боле је рекао да Ружа Николић треба да докаже да по њеној технологији може да се ради. Ако не докаже, треба је обесити и он ће први да је веша на онај јарбол код портирнице!

Тај шкарт је настао баш у његовом сектору због поремећаја редоследа или интензитета оксидације и редукције у тунелској пећи. Тај шкарт је брзо нестао.

Мирко Тодоровић, директор сектора развоја је онда решио да поправи те шарене патроне тако што ће их глазирати сопственом белом покривајућом глазуром. За то му је била потребна нижа температура, тачније 900 степени. На његов захтев, снижена је температура мале тунелске пећи са 1300 на 900 степени, с тим да се поново врати на 1300. Нисам видела те глазиране патроне, али сам видела да је због тог експеримента, због тих шокова, пећ испуцала и морала да се руши. То је успорило моја истраживања, јер сам из мале пећи добијала резултате проба сутрадан, а из велике после два дана.

Било је још директорских експеримената који су имали за последицу велику штету. Сектор развоја постоји да се свака промена технологије брижљиво испита, почевши од проба са млинчићима од око три килограма масе или глазуре, затим са 100 кг, па се тек после комплетне провере особина иде у производњу.

Пример игнорисања уобичајене процедуре је наређење Ставрића да се у порцеланској маси глина „Црна долина“ замени глином „Рудовци“ у истом проценту. Приликом печења, велики изолатори су пуцали, па је он мислио да је у питању саботажа. Организовао је дежурство стручњака у три смене, али то није помогло. Када је Душан Извонар, физикохемичар, испитао понашање тих глина при печењу, закључио је да се врло различито понашају. Код „Црне долине“ (илитска глина) кристална вода излази пре скупљања, а код „Рудоваца“ после јачег скупљања, што код великих изолатора, због напона паре, доводи до експлозије. На основу тог сазнања Ставрић је написао реферат, а фабрика му је платила путовање у иностранство да га презентује на стручном састанку.

Ево још једног случаја шкарта. Инг Анка Луковић, по налогу Тодоровића, уноси у порцеланску масу за велике изолаторе глину „Блатуша“ из Хрватске, уместо „Црне долине“. Десило се да су, приликом сушења код великих изолатора, отпадала „крила“ и шкарт је био 100%. Питала сам Анку да ли је пипнула глину „Блатуша“, а она је рекла да није. Та глина је недовољно пластична и не може да замени „Црну долину“, а она се правдала тиме да је радила по Тодоровићевим налозима.

И за овај велики шкарт, као и за предходно споменут, никоме не запретише ј а р б о л о м!

Л И Ц И Т И Р А Њ Е

У време мог кажњавања за одбијање да радим на штету фабрике, на Радничком савету у лето 1976. директори су лицитирали колико година као инжењер не радим ништа. Мирко каже: -Ружа шест месеци не ради ништа! (Практично ми је одмах одузео техничара, па сам радила пробе сопственим рукама).

Генерални директор Милетић, економиста, процењује: -Ружа годину дана не ради ништа! (економиста изненада постаде и стручњак за технологију).

Заменик ген.директора Војкан јавља се громогласно: -Другови, она шест година не ради ништа! (а он је дошао у фабрику три године пре тог догађаја, јула 1973).

А они седели, па гледали, како ја не радим ништа!

Од 1970. године, упоредо са побољшањем технологије сувог пресовања стеатита, радила сам и следеће:

-    Освајање поступка влажног пресовања, ливења и екструзије форстерита, керамичког материјала за изолацију ултравиолетских фреквенција (необјављено)
-    Испитивање утицаја цинк оксида на особине стеатита. Добијена изванредна јачина са 4% цинк оксида (необјављено)
-    Синтеза магнезијум – баријум – силиката ради елеминисања отровности стеатитне масе. За нову фабрику предвидела сам уређај за млевење тврдих сировина (необјављено)
-    Начин за повећање механичке јачине порцелана коришћењем преко 20% алуминијум оксида у маси (нееобјављено)
-    О кристализацији стакласта фазе стеатита (објављено 1972. на Српском хемијском друштву)
-    Утицај промена односа магнезијум силиката према силицијум диоксиду на неке особине стеатита (реферисано на конгресу у Риминију, у Италији 1975).

Документација о свим радовима налази се код мене.

С Т Р У К

Октобра месеца 1975. године фирма «Вистра», познати произвођач пећи, омогућила нам је да испробамо печење наших стеатитних производа у потисној пећи која се користи у фабрици «Сименс – Редвиц» у Немачкој. На пут смо пошли Инг Никола Ковачевић, Бошковић и ја, као председник комисије Радничког савета за израду идејног пројекта за нову фабрику стеатита, који је управо завршен. Понела сам десетак килограма сирових патрона ради проба.

Примио нас је директор развоја у погону пресовања и печења. Наши NH –патрони су били исте величине као њихови које су баш паковали у пећ, само је била разлика у броју рупа с навојем. Директор је разгледао наше узорке, а ја сам му дала свој џепни микроскоп да боље види. Приметио је да на површини има црних тачкица, па је рекао да је вероватно гвожђе у питању. Такође је запазио да има пора. Казала сам да ћемо видети после печења.

Сутрадан смо се окупили да видимо резултат печења. Опет пружим микроскоп да директор погледа. Није било црних тачкица, нити пора. Онда ја извадим из ташне мањи лењир, прислоним га уз наш патрон и уз њихов. Разлика је била очигледна.. Наш патрон нема „струк“ на средини, а њихов има. Одмах је схватио да је разлика у квалитету израде. Позвао је шефа контроле да сиђе из кабине са средине погона да му каже само једну реченицу:

„Струк је добар само код жена, а не код патрона“!

То је био највећи комплимент за моју технологију.

Директор развоја ми се после тога жалио да им «Стемаг» више не испоручује свој шпекштајн, па су покушали да реше проблем са другим талковима. Помињао је све талкове са којима је пробао, али није ишло. Ти исти талкови су у «Електропрцелану» коришћени у мојој SP – 1 маси за суво пресовање, без икакавих проблема. Колега Бошковић је само разгледао погон, пошто није знао немачки, али Ковачевић је одлично знао немачки и могао је да прати разговор, па ми није јасно зашто је у свом посебном извештају написао да су наши патрони после печења били порозни.

С Т Е М А Г - цртице

На почетку керамичарске каријере фантастични комерцијални називи „калит“, „фреквента“, „френквентит“, били су за мене појам недостижног квалитета, а фирма Стемаг, била је једна од најстаријих фабрика која је производила керамички изолациони материјал за струје високе фреквенције, с којима је и наш Тесла експериментисао. Порцелан је био неупотребљив, јер је због садржаја алкалија долазило до загревања изолатора или експлозије и тако је почетком 20. века створен нови изолациони материјал – стеатит.

Између два светска рата немачки произвођачи стеатита су углавном користили као основну сировину талк из рудника Гепферзгрин, чији је власник био „Стемаг“. Извозили су производе за радиотехнику читавом свету. Почетком Другог светског рата Американци нису могли да добију стеатит из Немачке и у паници су започели истраживања проблема из области технологије стеатита и форстерита, што се види и по чланцима, објављених ратних година.

О фирми «Стемаг» сам постепено и некако успут сазнавала по нешто интересантно.

У Зонебергу у Источној Немачкој била сам 1967. године на петнаестодневној специјализацији у фабрици електропорцелана и стеатита. Упознала сам се са старијим машинским инжењером, господином Кобургером. Интересовала сам се за проблем спонтаног распадања стеатита. На питање да ли је Стемаг имао тај проблем, одговорио ми је потврдно. Они су држали готове производе у сандуцима неко време, након чега су морали да пробирају оне производе који се нису распали. Ја сам доста брзо практично решила тај проблем, а Немци су на десетине стручних публикација посветили том феномену, који су назвали „Лагерпорозитет“.

Једном, на повратку из Немачке, свратим у вагенресторан да попијем кафу. Преко пута старији господин ме пита одакле сам. Кажем из Аранђеловца и да радим као инжењер у „Електропорцелану“. «Ја сам Томо Ликичић из Загреба», вели он, и пита ме да сам нешто чула о стеатиту. Одговорим му да управо радим на стеатиту, а он одговори: „ Ја сам трговац и тоне и тоне стеатита сам увозио од Стемага. Само да знате, Стемаг као највећу тајну чува режим хлађења при печењу стеатита“. Одговорим му да сам успела да направим такву стеатитну масу, која није осетљива на режим печења. Притом он спомену  да се одлично познаје с њиховим комерцијалним директором, господином Симоном. Ја га тада замолих да ми, уколико је могуће, набави њихов интерни часопис „Стемаг нахрихтен“. После неког времена стигне ми из Загреба јубиларни број тог часописа, посвећен стогодишњици шпекштајна „Гепферзгрин“ и његовој примени у керамичкој индустрији. Нажалост, ништа није писало о технологији. Само рекламе њихових производа.

У немачкој фирми  «Дорст» обавила сам три пробе атомизирања стеатитних маса у периоду 1967 – 1969. У погонској лабораторији био је и дневник проба које су извршиле многе фирме из разних земаља. Највише проба урадио је Стемаг. Изгледа да су се много мучили користећи и неке егзотичне препарате да би добили особине атомизираног гранулата, који би одговарао за велики број алата који су коришћени за класични поступак припреме. Моја трећа проба била је врло успешна, па је у «Електропрцелану» уведен поступак атомизирања. Стручњаци из «Стемага» остали су после мене да раде пробе, а како сам обавештена, годину и по дана после нас они су увели атомизирање. Велики број проба је показао да ће «Стемаг» у будућности морати да користи и обичне талкове.

После неких почетничких проблема са атомизирањем и пресовањем NH – патрона већ прве, 1970. године, произведено је 400 тона, следеће 800, наредне 1200 тона. Наше патроне је испитао  Енергоинвест – Обилић. Били су бољи од «Стемагових», а скоро двоструко бољи од вредности по DIN нормама.

Група директора, укључујући некадашњег техничког директора инг. Чеду Пешића и електроничара Светозара Прокића Цвелета, посетила је «Стемаг» 1972. године. Замолила сам Цвелета да ми донесе кесу «Стемаговог» талка (Гепферзгрин). Кад сам га самлела, то је била фантастично пластична сировина, какве нема нигде у свету. То је био прави шпекштајн, без оријентације структуре коју имају обични талкови.

Пешић ми је испричао да су у једној већој просторији видели једну траку преко које је стизала јаловина од експлоатације њиховог рудника шпекштајна, а лево и десно жене су бирале комаде и стављале их у одговарајуће сандуке, према боји. Тек 1973. године сам схватила зашто то раде.

Циљ ове посете «Стемагу» био је да Електропорцелан производи NH – патроне за њих, са њиховим печатом. Ја сам се томе супротставила зато што су наши патрони били осетно бољи од «Стемагових». Исте године, директори «Стемага» долазе у узвратну посету. Ја их водим у погон стеатита и ту су схватили да ми, користећи обичне бетонске мешалице испод силоса, повећавамо насипну тежину гранулата (моја идеја). Приликом посете Стемагу 1975. године у једној просторији испод силоса видела сам читаву батерију бетонских мешалица. Изгледа да им је то помогло да реше своје проблеме.

У једном европском часопису 1973. године прочитала сам један чланчић – информацију да је одржан стручни састанак у вези даљег коришћења шпекштајна из «Стемаговог» рудника Гепферзгрин и да је закључено да при садашњем обиму коришћења њега има само за следећих 14 година.

Значи, зато је прорадила трака!

Значи, зато тако велики број проба код «Дорста»!

Значи, зато је била потребна наша сарадња са «Стемагом»!

У јесен 1975. године отпутовала сам у Немачку са колегама Ковачевићем и Бошковићем ради пробе печења наших NH – патрона у «Сименсовој« потисној пећи, марке „Вистра“. Пробе су биле успешне. Тада сам из разговора са директором фабрике стеатита у Редвицу сазнала да «Стемаг« више не испоручује другим немачким произвођачима стеатита свој талк и да зато «Сименс» има велике проблеме. Испробали су све могуће талкове, али проблеме нису могли да реше. У мојој маси за суво пресовање у периоду од 1970. до 1977. године промењено је осам талкова у количининама по минимум 20 тона и нико није приметио да се нешто мења у производњи или да има неких проблема. Маса SP -1 је успешно радила са индијским, италијанским, француским, севернокорејским, америчким са две локације и аустралијским талковима. Ту масу су директори наредбодавци избацили из производње да би увели „светску“ технологију.

Двадесетак година касније од господина Александровића, власника трговачке фирме из Београда (Веле Негринове бр.1), сазнала сам да је «Сименс» затворио ту фабрику. Исто се десило и са фирмом Штетнер, у којој је Војкан на складишту сировина преписао рецептуру стеатита, па наредио да је уведем, а ја три пута одбила наређење. Нова фабрика стеатита, како је познато, такође је пропала са том „светском“ технологијом...

Крајем 1975. године посетила сам «Стемаг» и приметила да користе бетонске мешалице за сабијање гранулата, што су видели код нас, да користе монореј систем транспорта у старој фабрици, који сам ја предвидела за нову фабрику Електропорцелана (а новопечени пројектанти су то одбацили) и да се припремљена маса држи у затвореним бурадима. Свако буре имало је картонски „пасош“ где су били записани датум атомизирања, датум одређивања влаге и потпис, и датум одређивања насипне тежине и потпис.

Моја маса SP -1 је могла да стоји и неколико месеци - и да буде употребљива!

Оног дана када су ме на Радничком савету избацивали из фирме, ја рекох: „Швапска технологија је можда добра за Швабе, а наша за нас – Балканце“!

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности