недеља, 21 јул 2019

МИЛОЈЕ Ж. МИЛИЋЕВИЋ ЈЕДАН ОД НАЈУГЛЕДНИЈИХ ГАРАШАНА ОВОГА ВЕКА

МЖ

Истражујући архивску, усмену и писану грађу о Гарашима за непуне две године Љубомир Ивановић, дипломирани инжењер ФОН-а, прикупио је завидну грађу о овом шумадијском селу. Обимну документацију преточио је у рукопис који према коришћеној  методологији има карактер монографије. Обухватајући најважније историјске личности и догађаје из прошлости Гараша, у рукопису који ће се ускоро наћи у штампи, документовано приказује привредни развој, образовање, културу и обичаје овога краја. Аутору је пошло за руком да сабере оргиналне и ретке фотографије, а део новијих су плод његовог умећа руковања фотоапаратом. Захваљујући предусретљивости Ивановића пренећемо на сајту «еСтварност» најинтересантније делове његовог рукописа.

Доктор наука Милоје Ж. Милићевић је завршио два факултета машински – и електро-технички. Са породицом живи у Берлину (Немачка), где има две фирме и непрекидно пружа хуманитарну помоћ српском народу у отаџбини, Републици Српској и Србима у Хрватској. Породица Милићевић је значајан донатор и у области културе.

Пише: Љубомир Ивановић (1. део)

Рођен је у Гарашима 1936. године, у угледној сеоској породици, од оца Живомира (Живка) и мајке Росе, кћи Драгомира и Милице Радивојевић из Јеловика, где се, као и у свакој домаћинској сеоској кући, пуно и са задовољством радило. За време распуста заједно са братом Борисавом и осталим укућанима, обављао је од јутра до мрака све текуће земљорадничке послове. При раду је уживао и често певао.

Као дете преживљава ратне и поратне недаће кулачког сина. Један такав догађај десио се пред њиховом кућом, када су демонстранти из центра села дошли пред њихову кућу узвикујући: „Ком' је мука нека кука“. У принудном откупу кући је разрезана велика обавеза у стоци, па када су дотерали 12 оваца и ставили на вагу, човек који је мерио, питао је Милојевог оца: „Пријатељу, је ли ти остала која код куће?“

Милоје је основну школу завршио у Гарашима, а гимназију у Аранђеловцу. У Љубљани је стекао дипломе два факултета. Прво машински – општи смер 1961, а затим и електро-технички – слаба струја 1965. године. Између дипломских испита, борави и ради 16 месеци у Берлину код АЕГ-а, затим одлази на одслужење војног рока. Докторирао је у Берлину 1971. године одбранивши докторски рад из области техничке кибернетике  највишом оценом.

Прво запослење било му је у ЕИ Ниш, где се задржава само девет месеци, незадовољан како функционише систем рада. Напушта Југославију и запошљава се у АЕГ у Берлину. Током првог боравка у Берлину, Милићевић  се као машински инжењер  бави развојем специјалних електричних генератора са ротирајућим електронским комутатором.

Када је завршио оба факултета, желео је да се бави аутоматизацијом технолошких процеса. Међутим, у међувремену се технологија  битно мења. Настајала је дигитална револуција – микроелектроника и информатика.  Самостално, уз помоћ литературе темељно и убрзано је савладао теоретске основе компјутера – хардвер  и софтвер. У оно доба о томе није било ни речи на факултетима. Скоро читав радни век проводи управо на том модерном подручју као водећи систем-аналитичар у управним структурама одељења за развој алгоритама и технолошког софтвера тј. програма на разним програмским језицима за аутоматизацију великих индустријских постројења. Нека од његових решења имају универзални значај. Објављује више радова, углавном са архивским значајем. Први рад му је објављен док је био студент.

У Нишу упознаје своју будућу супругу докторку Љиљану, са којом се венчао 1967. године. Љиљана је специјализирала гинекологију и акушерство и докторирала  на Слободном универзитету у Берлину.  Као специјалиста са докторатом и самопрегорним залагањем, у клинци је постала заменик шефа, а потом је, до пензије, врло  успешно водила своју приватну гинеколошку ординацију. Др Љиљана је специјализирала и гинеколошку цитологију, на том подручју је и докторирала.  

Породица Милићевић има две фирме: Некретнине Др Милићевић и Управљање некретнинама Др Милићевић. Обе фирме су друштва грађанског права и успешно у Берлину послују.

Поред успешне пословне каријере, Милоје је активан и на други пољима. Доцент је и почасни професор на Техничком универзитету у Берлину, дугогодишњи председник и мецена берлинског друштва „Вук Караџић-Браћа Грим“, хуманиста и донатор у области културе, потпредседник и оснивач Савеза српских удружења у Немачкој, конзул Републике Српске, копредседник Сабора матице и дијаспоре, оснивач и председник Управног одбора удружења „Фонд дијаспора за матицу“.

Брачни пар Милићевић годинама се бавио хуманитарним радом. У 90-тим годинама друштво „Вук Караџић – Браћа Грим“, у организацији породице Милићевић, послало је српским земљама хуманитарну помоћ, пре свих Републици Српској Крајини и Републици Српској,  између осталога:  69 болничких возила, преко 520 кубних метара завоја и лекова, 32 струјна агрегата и друге опреме,  потом хране, постељине, одеће и обуће укупно преко 5000 кубних метара  и око 150.000 евра.

Захваљујући Фонду дијаспора за матицу изграђен је читав низ инфраструктурних објеката које нам је НАТО злотвор порушио. Између осталога,  подигнути су: мост преко Велике Мораве код Варварина, мост преко Западне Мораве код Јасике, санирани  су: мост Варадинска дуга у Новом Саду, болница „Драгиша Мишовић“ у Београду,  болница у Земуну, обновљено је око 120 километара путева у Шумадији и Поморављу … Фонд је помогао поплављене (2015) у Србији са 750.000 евра, а у Републици Српској са 250.000 евра.

Милоје је иницијатор за подизање Централног српског меморијала, Српског дома у Београду и стварању националног канонизованог требника Србослова (Одбор за подизање Централног српског меморијала у Београду, Милићевићи су већ помогли са 5.000 евра).

У тешким годинама  притисака западних сила на Србију, Милоје се супротставља оркестрираној Србофобији – антисрпству. Пише редакцијама водећих масмедија, наступа на разним телевизијским и радио програмима, одржава предавања, организује демонстрације. Оснива и финансира часпоис Наш глас на Немачком.

Фонд расејање за матицу је помогао и болницу у Аранђеловцу са 100.000 евра, а породица Милићевић је придодала болници још својих 10.000 евра.

Милоје не заборавља  своје родно село Гараше. За градњу гарашке цркве (1997-2005) ангажује се на прикупљању средстава, а сам финансира и поклања три звона укупне тежине 590 килограма и крстове на цркви, а новчано помаже и извођење других радова.

За црквену славу Св. Пророк Илија доводи у Гараше значајне личности културног и пословног света из матице и расејања. Они подстичу градњу цркве новчаним прилозима и културним садржајима. Оживљава сећања и значај на знамениту породицу Гарашанин: Милутин, Илија, Милутин – отац син и унук, који су  у три генерације  несебично служили свом Отечеству.  

Милићевићи  подстичу настајање и финансирају издања књига и публикација на немачком и српском језику:

-    Deutsch-serbische Begegnungen, Edition Neue Wege, Berlin 1997, Zoran Konstantinović (Немачко-српски сусрети, проф. Др Зоран Константиновић, академик);
-    Das Lied öffnet die Berge, Goldstein Verlag 2003, Manfred Jähnichen
Eine Anthologie der serbischen Poesie des 20. Jahrhunderts
(Песма отвара брегове, Антологија српске лирике 20 века, саставио проф. Др. Манфред Јенихен, академик;
-    Гарашанин, Сусрети и виђења, зборник 2001, Јефимија Крагујевац;
-    Књига о Начертанију, 2003 Јефимија Крагујевац, проф. Др Радош Љушић;
-    Илија Гарашанин, 2005, Јефимија Крагујевац, проф. Драгослав Страњаковић и
-    Историја немачке културе, 2001 Издавачка књижарница Зоран Стојановић, Сремски Карловци, проф. Др Слободан Грубачић.

Милићевићи су финасирали и штампање књига:

-    МОСТОВИ Дијаспора – Матица, зборник 1999-2002 Српска дијаспора;
-    Савременици о Карађорђу, 2000 Ваљево принт Велибор Берко Савић и
-    Прва хрисовуља манастира Дечани, 2004 Београд, проф. Др Милица Грковић.

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности