Мирослав Живановић
10)
У десетом наставку фељтона о руским избеглицама у Аранђеловцу, на Интернет порталу „еСТВАРНОСТ“ објављујемо други део посвећен др Владимиру Шпрингеру, који је мештанима Бање много помогао.
Према сећању времешног Бањанца Петра Ризнића (90) који је познавао Владимира Шпрингера, др Шпрингер је учествовао и у оснивању домаћичке школе за девојке у селу Бања и пресудно допринео њеном добром раду. Курс је постао популаран и похађао га је велики број омладинки из Бање, Брезовца и Шаторње. По завршеној обуци и проверавању знања, полазнице су добијале уверење и, што је важније, осећале се способније за живот на селу који их очекује. Поред др Шпрингера, који је држао часове о хигијени и здрављу, било је још предавача, махом учитељица сеоских основних школа. Полазнице су стицале знање о улози жена у сеоским домаћинствима и бризи о породици.
Аутор текста испред куће Живомира Дукића у Бањи, у којој је десетак година становао лекар Владимир Шпрингер
Владимирове савете не само лекарске струке мештани су уважавали и примењивали. Тако је, према сећању Петра упућивао људе како да брину и домаћински користе своју имовину, обрађују летину, воде рачуна о стоци. -Мом оцу је саветовао да гледа, ако жели да увећа стадо од двадесетак оваца, да ован буде из другог стада, како би се мешале различите сорте ових домаћих животиња - наводи Ризнић.
Шпрингер је поред својих редовних лекарских обавеза налазио времена и сарађивао и са чувеном Бањанском виноградарском задругом која је била за пример у читавој предратној Југославији. Гајио је пријатељске односе са Бањанцем Ђорђем Дукићем, који је основао и дуго година успешно руководио задругом.
Пријатељство свештеника Јеремије Исаковића и доктора Шпрингера
Посебно поглавље у Шпрингеровом једанаестогодишњем животу и раду у Бањи, представља пријатељство са ондашњим свештеником Јеремијом Исаковићем, од самог доласка Шпрингера у ово шумадијско село. Како и не би кад му је благородни Јеремија био главни сведок најважнијих догађаја од доласка у Србију. При венчању дао му је благослов да узме руку супруге Јелене Кошнарновске 1932. у бањанској цркви. На жалост Јелена је после пет година умрла. Само неколико месеци пре тога Исаковић се преселио на своје имање и у нови дом. Великодушно је оставио сеоску амбуланту, која се налазила у порти бањанске цркве, на располагање Шпрингеру, да у њој почне лекарску службу у Среској здравственој задрузи „Венчац“ и свије своје породично гнездо. Коначно, мада је постојала бојазан да четници најстроже казне оне који буду на сахрани Шпрингеровој, није се уплашио, очитао је опело и опростио се од великог пријатеља.
Касније се држељубиви Шпрингер, преласком да живи у кући Живомира Дукића, зближио са овом породицом, која га је прихватила и својатала као најрођенијег. Међусобно су поклањали велику пажњу и наклоност. Делило се у гладним годинама све што се у кћи нашло, од скромне хране до разговора. Поготово је ћерка Живомирова Душанка уважавала доктора, сачувавши комплетну његову личну документацију, вредне папире, фотографије и стално говорила о њему, православном Немцу из Русије, који се 1932. године оженио православном Рускињом Јеленом Кошнарковском, инжењерком агрономије из Београда, која је такође била избеглица.
Извод из књиге венчаних цркве у Бањи
Од почетка Другог светског рата у селу Бања шпартале су разне војске. Према сећању Бањанке која живи у Београду Данке Плескоњић Игњатијевић, иначе ћерке Душанке Игњатијевић, четници су у пролеће 1943. године водили тешку битку са партизанима у околини и повлачили су се преко села Бање према Брезовцу и Шаторњи. Претрпели су велике губитке, водили и носили не мали број рањеника. Поведу са собом и доктора Шпрингера да им помогне, превије и ако затреба и оперише теже рањенике.
Данки се добро урезало у сећање казивање њене мајке Душанке: “Пре него што је пошао са четницима, доктор Владимир је замолио четничког команданта да мобилисани деда Живомир Дукић остане код куће, да се одмори после исцрпљујућег пешачења. Правдао је то дедином старошћу и потребом да буде уз двоје малолетне деце и своју породицу у тешким данима. Владимирова молба је била добро образложена, убедљива и прихваћена. Четничка колона је наставила ка Брезовцу и Шпрингер се налазио на њеном зачељу. На самом уласку у Брезовац, пред лекаром се створи сељак и уплашен молећиво у једном даху завапи: „Докторе Владимире, дете ми умире од велике температуре. Спасавај!“ Овај му узврати да по наредби четничког команданта иде са њима у Шаторњу, али је забринути отац био упоран: „Нећеш дуго. Ја ћу те запрежним колима повести да их стигнеш.“ Хуманом доктору није требало много да проради савест. Уз одобрење четничког вође, свратио је да помогне тешко болесном детету. У међувремену четници наставе даље. Када су застали испред Шаторње, командант се обрецну око себе питајући где је лекар. Неко од војника је рекао да га нема. Не знајући да је Шпрингер детету дао лек и похитао да стигне четничку колону, одмах је послао тројицу војника да га пронађу и на месту убију. Они га сусретну на ливади на Таборишту и један од њих, не силазећи са коња, испали из пиштоља смртоносне хице."
Бањанци нису презали од великог ризика - достојанствено испратили свога лекара
О убиству доктора Шпрингера Никола Минић, пензионисани трговац из Аранђеловца, има другачије детаље: „После великих борби у околини, неко је пријавио четницима да је доктор Шпрингер тајно превијао неког рањеног партизана. Због тога, и вероватно због великих губитака, они га повлачећи се преко Бање поведу да помогне рањеницима и потом стрељају. Колико је лекар био поштен и наиван потврђује и то што није искористио прилику да побегне и спасе живу главу, када су му четници дозволили да помогне болесном детету у Брезовцу, каже Минић.
Сазнавши за трагедију, Бањанци нису презали од опасности. Исте ноћи Живомир Дукић упрегне коњску запрегу и пребаци докторово тело код своје куће. Ту га опреме и у присуству десетак Бањанаца, сутрадан сахране на сеоском гробљу. Сахрани су присуствовале углавном жене од Дукића, а на фотографији непознатог аутора, види се и Коста Дукић, који је био старешина села. Опело је држао парох Јеремија Исаковић. Неко је очигледно, позвао професионалног фотографа да овековечи овај догађај.
Опело свештеника Јеремије Исаковића (први слева) упокојеном др Владимиру Шпрингеру, у дворишту домаћинства Живомира Дукића
Тако се окончао живот великог хуманисте, човека и лекара, који је професиналану етику и у најтежим ратним околностима доследно примењивао. Зато име др Владимира Шпрингера сељани неколико шумадијских села и данас изговарају са поштовањем и љубављу.
(Следи још један наставак о др Владимиру Шпрингеру)