петак, 10 април 2020

Две трећине породице Марешчук страдало у избеглиштву

Мирослав Живановић
8)
Породица Митра Марешчука једна је од ретких, која је из царске Русије избегла на подручје Европе после такозване “Фебруарске 1905“, 12 година пре Октобарске револуције.

Митар се као трогодишњак са породицом имућних сељака нашао у избегличкој колони која је бројала педесетак чланова многобројне фамилије Марешчук. У страху за своју судбину, оставили су заувек сеоска домаћинства смештена на око 8о-так километара од Кијева. Подробнија архивска документација о овој фамилији Марешчук не постоји, а усмено сазнање о животу и преживљавању у избеглиштву је веома штуро.

На основу јединог сачуваног писаног документа које се налази у приватној документацији и казивања Аранђеловчанина Мирослава Марешчука, унука Митровог, зна се да су његови преци преко Бугарске стигли на просторe бивше Аустроугарске монархије, тачније садашње Босне и Херцеговине, где је срспки народ био већински. Било је то у време када се у Краљевини Србији учвршћивао на власти Петар Карађорђевић .

Митар пешачио у избегличкој колони више хиљада километара
-После неколико хиљада километара пешачења, пут их је довео у Деветину код Бања Луке, где су се и населили. Међу избеглицама је био и мој деда Митар Марешчук , који је рођен 1902. године. Родитељи Митрови у Украјини били су сељаци и бавили су се пољопривредом. Тамо су их убрајали у имућније породице. Имали су имање и обрађивали га као и већина њихових сународника, да би прехранили вишечлану породицу. Из Царске Русије пошло им је за руком да дотерају и машину за прављење катрана, што је у то време било велико богатство. Плашећи се да би фебруарски револуционарни талас могао да уништи породицу, одлучили су да спас потраже бежећи што даље од кућног прага, сећа се Мирослав казивања Василија Марешчука.

Loading...


Факсимил Обитељске известнице о стању душа из матица крштених, венчаних и умрлих... издата 1952. у Старој Пазови

Испоставиће се да је Обитељска известница о стању душа из матица крштених, венчаних и умрлих...(нека врста потврде о члановима породице) једини преостали документ који тачно бележи ко су чланови породице Митра Маришчука и његове супруге Марије. У њему пише да је Митар са собом повео супругу Марију Нахри (рођену 1911) са којом се венчао 1932. године. У међувремену њих двоје су добили шесторо деце: Михалина (рођена 1933), Петар (1935), Јустина (1941), Павао (1937 -1940), Евгеније (1939 -1940) и Ана (1943 - 1943). Сви су били грко-католичке вере. Како се уочава у овом документу, последње троје деце кратко су живели.

Дописано је да су ту била и три сина из првог брака Митровог, са првом супругом Нахруниј Катарином, која је умрла 1931. године: Михаило (рођен 1926), Васиљ (1928) и Мирослав (1931). Овај документ је оверио Срески суд Старе Пазове 1952. а састављен је на основу изворног документа у Деветини 1945. године.

Над породицом Митра Марешчука црни облаци надвијају се за време Другог светског рата. О томе Мирослав каже: -Када је била офанзива Немаца на Козари 1942. године, усташе су покупиле комплетну породицу деда Митра и сместиле у логоре широм ондашње НДХ. Највише Марешчука нашло се у злогласном Јасеновцу, што је наговештавало њихову трагичну судбину. Од преосталих девет чланова породице Марешчук, логорску тортуру, преживело је њих троје. Пуким случајем, међу живима је био Василије и његове две сестре.

Породица Марешчук доселила се у Аранђеловац уочи Резолуције ИБ
После Другог светског рата Василије Марешчук је прешао да живи у Нови Сад, а потом у Аранђеловац у најнезгодније време, 1947 - 48. године уочи Резолуције ИБ. Зато је морао да искаже своју лојалност према југословенској власти. Прво се сместио у Колонију, радничко насеље на периферији Аранђеловца. Становао је у једној од такозваних самачких зграда, где је живео две године. Онда се оженио са Јозом, са којом је добио Мирослава (1954) и Веру (1959). Јоза има 85 година и дели исти кров са мојом породицом.

Василије Марешчук

У Аранђеловцу Василије је радио од 1960. године као столар у својој радионици која се налазила преко пута „Синтелона“ у Циганмали. После пресели радионицу у Радничку улицу и ту је радио до 1993. Када је почео да реже и стакло, што је била моја специјалност, придружим му се и ја, каже Мирослав и додаје да је имао непријатних искустава у граду под Букуљом: -Због наручивања у кафани тада непожељних српских песама, (Српска се труба с Косова чује и Тамо далеко) одлежао сам два дана у затвору.

Мирослав се после каквог-таквог рада неко време, запослио у предузећу „Пештан“ у Буковику 1994, где је радио до одласка у пензију марта 2019. године.
У међувремену потомак Марешчука је заволео стрељаштво и такмичио се прво као члан екипе „Електропорцелан“, а потом аранђеловачког стрељачког клуба. Више од 30 година то му је био најомиљенији хоби. Био је регионални првак у малокалибарској и ваздушној пушци неколико година. Са њим у тиму били су: Драгољуб Ђукановић, Светислав Милутиновић Сема, Милорад Пантелић Бебинац и Зоран Николић.

Мирослав са супругом Марином има ћерку Данку (рођена 1983) и сина Василија (1988).

Мада је Мирослав дуго покушавао да сазна нешто више о судбини својих предака у Јасеновцу, о деди и осталим члановима породице Митра Марешчука, није успео да пронађе никакве материјалне доказе, како су и када побијени у Јасеновцу.

О свом оцу Василију прича да се релативно добро привикао на ову средину. О Србима је увек лепо говорио. Као изузетно радозналог и интелигентног човека интересовала га је и политика. Није се устручавао да јавно изнесе своје мишљење. Мирославу је општинско руководство, у време увођења вишепартијског система, замерало на политичким убеђењима. Због тога су, тврди, столарску радионицу у њиховом власништву дали другима да се њоме служе, мада судски поступак још није окончан.

-Ни отац ни ја нисмо волели да причамо о Русији и превише се интересујемо шта су наши преци радили тамо и како су живели, јер је време учинило своје. Недавно нас је убеђивао овдашњи адвокат Драган Кочмарук (преминуо 2019. године), иначе, потомак руског избеглице Алексе, да идемо заједно у Украјину, јер су нам близу места одакле су потекли наши преци. Нисмо имали превелику жељу за тим. Питање је да ли би некога од наше ближе родбине уопште тамо нашли - рекао нам је Марешчук.
(Наставиће се)

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности