Текст и фото: Мирослав Живановић
Ово је трећи наставак о аранђеловачким шибицарима - текст о полувековном коцкарском путу Спасоја Живановића Миде (1953), својевремено најмлађег играча –шибицара златних прстију.
Спасоје Живановић, познатији као Мида (од шатровачког: да(ј) ми), први је птић, испиљен у аранђеловачком шибицарском јату, кога ће стално шибати промењиви ветрови коцкарске среће.
Животна судбина је хтела да се Спасоје, петнаестогодишњи жутокљунац, нађе 1968. године пред првом и то судбинском дилемом: да ли да настави школовање (био је при крају осмолетке) или да се препусти изазовима и суровим законима уличне коцкарске игре - шибицарењу.
Спасоје се, заправо, није много разапињао између две могућности. Школу је осећао као сувишан терет, а шибицарење је носило у себи шмек занимљиве игре пуне дечачких снова и изазова који доносе пуне џепове лове. Његову машту распиривала је заводљива прича шибицара о обећаном благу које чека да га неко покупи од цава (на шатровачком преметнути слогани именице овца, уз одређена словна прилагођавања), како су називали лаковерне људе, Богом дане да буду преварени и очерупани. Ношен заносом жутокљунца, прерано се препустио коцкарским ветровима и пратећим животним бурама и олујама.
Обећано благо део породичне атмосфере
На руку му је ишла и породична атмосфера, коју је годинама мукотрпно стварао његов отац Марко. Претворио је свој дом у илегалну кафану, коју су назвали „Европа“, онако светски, као да су били претече данашњег «европског придруживања». Било је то свратиште разноразних проблематичних типова, који су долазили да попију домаћу шљивку из чокања, бело или црвено вино, поједу печење тек скинуто са ражња и задовоље карташке страсти, играјући таблић, ањц, мунте, покер.
Објашњавајући у каквим се околностима определио за шибицарење Мида каже: -Кућу моје породице (отац Марко, родом од Ваљева, мајка Стамена од Поповића из Буковика, сестра Јелена и брат Миодраг) само је улица одвајала од парка Буковичке бање, тако да сам у њему проводио више времена него у своме дому. Када сам осетио магичну првилачност игре над играма - шибицарења, из парка такорећи нисам ни излазио. Такозвано „ваљање“ три поклопца (у којима су паковане трске шибице) и куглице направљене од унутрашњег „златног“ папира кутије цигарета, освојило ме је преко ноћи и везало својим неидљивим нитима. Наравно, морао сам дуго да се својски заложим како бих изборио своје место у шибицарском јату. Прво сам халапљиво упијао сваки потез који су ми преносили Баћан и касније Брнгула. Много тога морао сам и да крадем, упијајући само њима својствене детаље и потезе, којима лаковерним људима узимају новац испред носа. У слободном времену, нисам се одвајао од три празна поклопца од шибица и „мићина“, како смо називали целулоидну лоптицу. Сваки тренутак сам користио да вежбам и до бесвести понављам одређене потезе (муљање) док ме руке и присти не заболе и не заврти ми се у глави. Било је то брушење заната, попут мађионичарског. Уосталом, личило је на препознатљиве речи „абра, кадабра, сад га видиш, сад га не видиш!“ По таквом ритму и мантри појављивала се пред очима и губила из вида лоптица, коју смо крили испод поклопаца од шибица. Лаковерног супарника смо успевали да убедимо да је „мићин“ баш испод празног поклопчића који је, испровоциран нашим „ти не знаш где је“, ликујући добитно згазио ципелом!
Од чувара шибица до мајстора за ваљање „мићина“
Трновит је био пут напредовања међу шибицарима, што Мида подробно објашњава: „Дуго времена сам био део победничког тима, као чувар-стражар ортацима, навлакуша или глумио «случајног» пролазника, онога који погађа где се крије „мићин“. Тако сам храбрио цаве да поверују да је игра поштена и да ,ето, неко у њој губи, а неко добија. Појави ли се неко непожељан или сумњив на шибицарској ливади - попришту «ваљања», викао сам из свег гласа: “Ватра! Ватра!“ Као да стварно нешто гори. На то упозорење, остали ортаци су у трен ока купили реквизите и бежали куд који, да би смо се убрзо окупили на неком другом, унапред договореном месту. Трновит пут сам превалио и заслужено дочекао ватрено крштење, најузбудљивији тренутак мог шибицарења – постао сам «ваљак», онај који «ваља» кутије шибица! Попео сам се на највиши степеник међу ортацима!
Кафанско опуштање са другарима (први сдесна Спасоје Живановић Мида, фотографија из породичног архива Спасоја Живановића Миде)
-Врхунац или златно доба шибицарења се у Аранђеловцу поклапа са смрћу Јосипа Броза 1980. године. Било је то време великих играча, партија које су доносиле уносне добитке, и много људи који су лако окушавали своју (не) срећу упуштајући се у надигравање са нама шибицарима! Осетнији пад долази око 2000. године. За већину шибицара (и коцкара) била је то лабудова песма и растанак од ове коцкарске игре - сећа се Мида.
Шибицари су своје међусобне односе, сводећи их на (не)поштену деобу новчаног плена, релативно корекнто решавали. Према Мидином убеђењу, Брнгула је био најпоштенији међу десетак пајтоса. Од онога што је као «ваљак» избио из џепова лаковерних људи, пола је пресипао у свој, а другом половином пунио је џепове осталих ортака. Кад га је шибица хтела, био је широке руке, па је друштво частио и ићем и пићем. Слично су се, са мањим изузецима, понашали и остали из шибицарског јата.
У којој мери коцкарска (не)срећа може да буде превртљива Мида илуструје на свом примеру: -Једног лета у парк Буковичке бање бане господин у кратким панталонама, бањски гост пун пара. На шибицу му дигнем 500 француских франака! Почастим друштво у кафани и почнем задовољно да трљам руке. Кад, 'оћеш врага. Сутрадан дође милиција по мене. Одведу ме у станицу на салушање. Одмах ме питају да ли сам човеку, кога више никада нисам видео у животу, јуче узео новац. Кажем да јесам. Код другог питања, колико, нисам крио, кажем 500 франака. Милиционер, који ме саслушава не да за право и виче: «600»! На поновљено „колико“, потврдим шта сам рекао. Пуче шамарчина по мом образу. Доведоше и сведока. Мој шибицарски пајтос Павле Циганин потврди да је био очевидац - 600 франака је тачна цифра. Опет се шака, велика као лопата, залепи на мој образ, који забриде од бола. Немадох куд. Признам и оно што нисам зарадио. Направе записник. Убрзо би и суђење, на коме се није појавио губитник, него његов адвокат. Пресудише по кратком поступку да вратим 600 франака. Испоставило се да је тајанствени бањски човек - цава намерно чувао свој идентитет, јер је био јавни тужилац из Плужина код Никшића, који је са оних 100 франака „вишка“ платио адвокату заступање на суду. Плашећи се да не пукне брука у јавности, желео је да се све заврши у највећој тајности.
Шибицари и картароши
После више година шибицарења, Мида је почео да се све чешће виђа и у друштву картароша. -Најчешће сам укрштао копља са са покерашима, Мазом, Бором Ранилцем, Доцом Коњем, Боришом Ђукнићем, који је важио као највећи коцкар. Окупљали смо се по становима, најчешће код Боре Ранилца и Милунке, уз обавезно плаћање „пиксле“. Ређали су се дани и ноћи коцкања. Било је великих партија покера. Од 1.000 до 10.000 евра! Код нас нису важила строга правила када је крај партије. Кад год кажеш, могао си да завршиш партију, губио или добијао. Прећутно смо поштовали правило да сат времена пред завршетак игре неко то најави. Међу нама није било чврстих карактера који су могли да кажу доста и на неки начин контролишу коцкарску страст! Наши џепови нису имали кључеве! Најгоре су пролазили коцкари који су покушавали да се ваде (они који су настављали партију да би вратили изгубљено). Није узалуд међу коцкарима уз карту ишао придев курва. Она игра, а ја покушавам да је слушам и осетим шта хоће! Када те изда, ни кожне гаће ти не помажу - уз смех присећа се Мида минулих дана.
Упркос Мидиним годинама, вештина шибицарења и данас на завидном нивоу
Из свог до сада за јавност скриваног „покерашког багажа“ вади на светлост дана како је у Рудовцима до голе коже скинуо једног радника РБ „Колубара“: - Овај не буде лењ, него ме тужи да сам му на превару покупио силне паре. Узмем адвоката Богдана Павловића и отворено му кажем да му све признајем осим затвора! Прочитавши тужбу, Богдан ми рече да се колико сутра запослим ако хоћу да се спасем затвора! Сетим се мога комшије, познатог политичара утицајног не само у Аранђеловцу, него и Крагујевцу, Миленка Петровића, који је касније догурао до секретара Централног комитета Савеза комуниста Србије. Објасним му о чему се ради и да ми прети затвор. Он ме упути на Мачка, из «Буковичке бање“ и 1975.године одмах ме приме на посао. Понесем на суђење потврду о радном односу, а на питање судије шта у фирми радим, кажем да сам копао и да ћу копати канале. Судија одбаци тужбу и пресуди у моју корист - забележили смо Мидине речи.
Тек на истеку 23. године коцкарског стажа, Мида се ожени. О томе иронично примећује: - Силно време сам посвећивао шибицарењу и коцки, тако да нисам размишљао много да се женим и заснујем породицу. Тек када сам напунио 38. годину, оженим Босанку Марину. Са њом добијем два сина. Никола живи са мном у Аранђеловцу, јер нисам више са његовом мајком у браку, док је Аранђел, по договору, остао са њом. Чујемо се и виђамо – рече нам Мида.
Добио на грос-лутрији 10 хиљада марака
Познат у коцкарским круговима како има способност да предосети какве карте има играч наспрам њега, Мида на време предвиди неке друге догађаје и по први пут озакони коцкарски занат. Окренувши се новој коцкарској игри на нашим просотрима такозваној грос-лутрији, на запрепашћење најближих ортака, поче уредно да плаћа пореске обавезе према држави.О коцкарској новотарији радо прича: -То је коцка рођена за оне који воле да на брзину зараде, не мислећи да могу и да изгубе велике паре. Ту су ми моји дојучерашњи шибицари из аранђеловачког јата Гојко Баошић и Брнгула Поповић доста помогли. Брнгула ме је возио по целој Србији од вашара до вашара. Гојко ме је увео у живот на београдској калдрми, обезбедио простор за игру и интервенисао када наиђу рекеташи. Заузврат није тражио никакве паре, јер је имао разрађене послове и добро зарађивао. Њега су у Београду тих година познавали сви који су се бавили пословима на рубу закона. Кад је требало да некоме помогне, обраћао се „вишој инстанци“ и све завршавао.
-Две-три године у Београду, од око дванаест, колико сам упражњавао грос-лутрију, донело ми је велико искуство. Закупљивао сам тезге по пијацама широм Београда. Уместо крпомпира, паприке и лука, разапињао сам платнену крпу са бројкама и лепо пролазио. У овој коцки сам, под куполом Београдског сајма 1998. године зарадио око 10.000 марака, највећу и најслађу пару у мојој полувековној каријери! Могао сам и више, али сам се уплашио, јер су картонске кутије биле пуне пара, а нигде милиције, да ме евентуално заштити. Срећом падне број 20, што значи и крај игре. Спакујем реквизите и дигнем сидро, остављајући губитника у полутрансу. Требало ми је још три-четири године да некако обезбедим минималну пензију.
-Када бих, којим чудом, могао да бирам данас, никада не бих свој живот посветио коцки! Тачно је да сам 50 година од ње обезбеђивао својој породици и себи колико-толико подношљив живот. Међутим, као коцкар преживео сам страшно доба. Уморили су ме и исцедили као крпу шибицарење, картање, свака коцка. Коцка је стравично губљење времена, живаца и здравља. Када све саберем, много сам више губио, него што сам добијао у сваком погледу. Заправо и када сам добијао на коцки, у суштини сам губио! Од сталне напетости и неизвесности пуцају нерви. Дешавало се да за три дана нон-стоп коцкања попушим бокс цигарета! Данас једва дишем. Да сам барем обезбедио породици и себи какву-такву будућност. И данас, под старост, без пензије и било каквих материјалних примања, морам да се сналазим продајући разне џиџа-биџе на улици. Једва намакнем новац за живот сину Николи и себи - своди биланс свог шибицарског и коцкарског живота Спасоје Живановић Мида.