понедељак, 27 јануар 2020

Трагична судбинa родитеља проте Константина Новосиљцева

М. Живановић
7)

Констатинова породица је доживела трагичну судбину  за време рата 1944. године у Миличиници код Ваљева, где су тада живели његови родитељи. Изненада бану четници у кућу код деде Данила и бабе Александре. Ту затекну њихову кћерку Клавдију, коју су са сином Венедиктом, добили по доласку у Србију. У гостима је био и рођак Николај Севјастанович. Константиновој ћерки Тамари Виденовић остао је урезан у памћење сваки детаљ овог догађаја, који никада неће заборавити: -Неколико четника изведу из куће Александру и Клавдију, а са дедом Данилом и Николајем остане друга група да пије ракију.

У оближњем шумарку четници су силовали Александру и Клавдију. Потом су задавили Александру, а шеснастогодишњу Клавдији усмртили са 35 убода ножем. Осетивши да се спрема зло, Данило и  Николај  покушавају, поред пијаних четника, да дођу до скривене пушке у кући. Међутим, четници их предухитре и побију.

Константин, Цвета и троје деце су у то време становали у суседном селу шабачком Црњиљеву, у црквеном дому, неколико километара даље од Миличинице, тако да нису ни слутили о свирепом злочину њихови најближих. 

Констатинову породицу дошао је да обиђе његов најмлађи брат Всеволод, кога су Немци мобилисали. Био је у друштву неколико есесовских војника. У паници која је настала, јер се у међувремену кроз село пронео глас о покољу у Даниловој кући, неко дојави Константину црне вести које круже Милиничицом. Тата са својим братом, који је носио војну униформу, и са неколико немачких војника крене ка кући својих родитеља. Када су их четници угледали, поплаше се и почну да беже. У повлачењу испале на њих рафалну паљбу. Када су четници отишли, Константин, долази до куће. Дубоко потрешен Константин схвати да су црне слутње постале сурова стварност, каже Тамара. Константин је смогао снаге да како доликује православном пароху сахарани своје родитеље, сестру и рођака.

Слева седе: прота Константин Новосиљцев и супруга Цвета; слева стоје: Тамара (ћерка), Радиша (зет) и Татјана (друга ћерка); чучи: син Душан (снимљено у Вреоцима 1953-54. године, архива «еСтварност»)

 

Зоран Јефтић, недавно замонашени Аранђеловчанин у православном манастиру Тумане   код Голупца, познавао је Констатина, јер су се његови родитељи  дружили са породицом Константина Новосиљцева. Према његовом сећању, после Константиновог одласка у пензију створени су услови за испуњавање обећања од пре више од четири деценије: -Четири велика пријатеља и верска духовника: Константин Новосиљцев, Антоније Пинчетић, Крста Степанов и Драгољуб Момировић су у младости дали реч једни другима да ће, када оду у пензију, да се доселе и скуће у Аранђеловцу и ту наставе да негују велико пријатељство! На њихову велику срећу испунили су обећање. Као дете сам са породицом одлазио на славу код Антонија Пинчетића, Србина, који је живео на острву Вису. Његова породица има дугу свештеничку традицију која траје још од времена Марије Терезије. Добро се сећам као ученик осмогодишње и средње школе на Пинчетићевој слави њих четврица - свештеника певали су славске тропаре и богомољачке песме Светог Николаја Велимировића што је ретко где могло да се чује. То је била елита свештеничка. Колико се сећам неке од њих рукоположили су Николај Велимировић и патријарх Дожић – рекао нам је Јефтић.

Свештеник у пензији Рајко Стефановић живи у Аранђеловцу и био је близак породици Новосиљцев, сећа се како му је једна од његове две ћерке причала да је последње тренутке свог живота Константин провео у чудесном разговору са својим  сурово убијеним родитељима: -Испод данашње посластичарнице «Зелена јабука» у Аранђеловцу, у главној улици, Константин је купио кућу. Ту је са породицом славио Св. Василија. Ћерке су долазиле из Лазаревца и Београда да спремају славу. Док су оне са мајком радиле, Коста је у одвојеној соби гледао телевизор. Једна ћерка га затекне како у чудном заносу, у полусну, прича на руском језику. Схватила је да разговара са мајком и оцем. Шапатом је рекла мајци да отац разговара са његовим оцем и мајком на руском! После десетак дана Коста је издахнуо од последица можданог удара, 1984. године, на прагу осме деценије живота.

На сахрани Косте, како га Стефановић зове од милоште, припала му је тужна улога и част да одржи опело овом племенитом човеку. Супруга Костина Цвета се упокојила 1990. напунивши 80 година. Обоје су сахрањени на гробљу Рисовача у Аранђеловцу. Великоцрљеначки парох Томислав Гајић је добро познавао свог духовног брата Константина, зато његове речи имају посебну тежину: „Коста никада није добро савладао српски језик, а био је у свему другоме изузетан – права душа од човека!“

Деца Константина и Цвете Новосиљцев доживала су дубоку старост. Тамара (87) живи у Опову, Татјана (85) у  Америци и Душан (83) у Немачкој.

(Наставиће се)

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности