Текст и фото: Љ. Стојановић
Баш некако пред проглашење ванредног стања, у новом галеријском простору дворане «Парк» отворена јединствена изложба вајара, керамичара и сликара - професора доскорашње Високе технолошке школе у Аранђеловцу.
Смисаони назив једне мале афише „промени угао гледања“, која је ненаметљиво била расута крај једне скулптуре, одмах нам је привукла пажњу. Протумачили смо је као апел за будуће студенте, који би попунили потребну квоту за опстанак дизајна индустријске и уникатне керамике и обраде камена на катедри за дизајн Академије струковних студија Шумадија - одсек у Аранђеловцу.
Примера на исту тему има и другде и можемо да их сакупљамо од једног до другог случаја и да свагда констатујемо да опада интересовање за уметност. Зато прву заједничку изложбу радова професора уметности доскорашње аранђеловачке Високе школе струковних студија можемо посматрати не само као резултат њиховог задовољства стварања, већ као показни пример шта се све може научити и направити различитим ликовним средствима и материјалима.
„Камен - керамика - слика“ званичан је назив изложбе коју, баш по том редоследу, потписују вајари Владан Мартиновић и Бранко Боловић, керамичар Бранислав Спасојчевић и сликарке Јасна Јелић Обрадовић и Данијела Младеновић, која је била и инспиратор ове изложбе.
Скулптура вајара Владана Мартиновића
О њиховим радовима је сувишно говорити на начин неког ликовног осврта, јер је намера другачије природе. Они се овде, у Савременој градској галерији при дворани „Парк“, приказују као „трговачки путници“, који својим уметничким узорцима нуде младој јавности, будућим студентима, да после многих „не“ при одабиру струке, кажу аранђеловачкој катедри за дизајн макар и стидљиво „да“, па макар само и на основу разгледања дивних узорака који су им стављени на увид.
Притом имају и могућност да размисле о свом индивидуализму као највишем изразу слободе, што уметност и нуди. Зато овде нећемо говорити о „знаковима“ сваког споменутог уметника, који се не могу одвојити од појма личности и оригиналности, већ о томе да се племенита идеја о оваквој изложби ставља у први план, што је подстрек за оне колебљиве (ако их има) шта ће да учине са својим будућим занимањем.
Детаљ са скулптуре Владана Мартиновића
У савременом ликовном ребусу можда је најбесмисленије тражити корисне поруке за опредељење, поготово у ово данашње време политике и само политике и новца и само новца, али ипак има места да се постави питање шта може да се уради за овај мали уметнички врт у пренасељеном образовном систему. Остаје и питање над питањима због чега на изложбу нису позвани бар неки ученици завршних разреда средњих школа, код којих су препознате наклоности или таленат за уметнички израз и који би могли да виде шта то њихови, евентуално будући, професори раде.
То што су изложби присуствовали професори и предавачи бивше Високе школе струковних студија, њихови пријатељи и комшије, заљубљеници и „стални инвентар“ једног такозваног андерграунд клуба у Аранђеловцу се подразумева, али где су будући бруцоши!? Зар њима није упућена она мисао са почетка текста - промени угао гледања - под условом, наравно, да се тај угао сагледа и промисли на лицу места. На самој изложби.