Приредио: МЖ
Драгован Лаза Лазаревић, дугогодишњи новинар „Танјуга“, и члан редакције нашег портала „еСтварност“, причом „Окршај фамилија и баксузни Јеремија“ победио је на овогодишњем Трећем фестивалу књижевног стваралаштва на селу и о селу у Србији под називом „Моје село у причама и песмама“.
Манифестацију су организовали Друштво за народно просвећивање „Светионик“ из Крагујевца и Компанија „Mabelbex WBI“ из Београда. Редакција портала „еСтварност“ честита нашем доајену новинарства на значајној награди.
Ево и награђене, победничке, приче новинара Драгована Лазе Лазаревића:
Ђаво је потегнут за реп када је кривоноги Јеремија упустио стадо праменки и цигаја у младо жито код Станића кућа, ненамеран да их изгна на друм ка Милатовици. Ослоњен на млад јасен повушио је „Приђи ближе кревету, подај сису детету“, док су овце таманиле недокласалу пшеницу.
Згранут, Мицко Станић продера се из авлије: “Истерај те буштуре, сатреше ми лебац“. -Шта се дерњаш, пичка ти материна, узврати крезуби Јеремија, накриви шајкачу, опсова му матер и ширу фамилију, иментујући шта ће и где ће да им набије. Мицко плану, зграби рогуље, прескочи врљике и опаучи Јеремију, који, не буди лењ,“одговори“ чворноватим дреноваком. Макљали су се, дерњали и пичкарали, орило се све до Црквина.
У помоћ Мицку допадоше браћа Станићи, њих петорица – Панта, Живојин, Стеван, Стојан и Радоје – и кретоше да воште безобразног, баксузног Јеремију, који је „чачнуо мечку“ тамо где не треба. Али, ни он не беше тиква без корена. Сјатише се и његова браћа, четворица Лазовића – Андрија, Спасоје, Драгутин и Милоје. Умешаше се и жене, да запрже чорбу. Настаде вриска, цика и тарапана. Најгласније је кокодакала Роса Јеремијина: „Нико не сме да бије мојега човека, поготово килави, зрикави Мицко, пијандура, посерем му се на кућевни праг“. (Мицко је три пута проглашаван „Краљем пијанаца“ на Светли понедељак).
Наста жесток окршај (Сицилија у Шумадији), најпре моткама, мотикама, вилама, ашовима, будацима, понајвише секирама. Би и разбијених глава, поломљених носева, ногу, руку и ребара, разваљених губица.
Потом се дохватише пушака. Први су опалили Станићи, а потом ороз повукли Лазовићи. Пушкарало се, махом у ваздух, по врзинама, али и по прстима, кад у неко доба дојури начелник вароши на киселој води с полицијом. Жестоко завађени, разгоропађени, израњављени Станићи и Лазовићи одједном заједно уперише пушке у пандуре. „Ово је само наша ствар!“, упозорише власт.
Начелник нареди повлачење. Поново настаде русвај. Стиже нешто доцније на лице места јачи одред полиције из Крагујевца. Позвао их хитно Љуба, општински деловођа. Станићи и Лазовићи поново, заједно, уперише цеви на окружну полицијску силу. “Ово је само између нас!“, заграјаше углас.
Чим се полиција удаљи, битка се настави. Престала је тек сутрадан близу поднева, а нико се не сети да из младог жита истера овце. Пшеница не дочека жетву, много поломљених, израњављених и окрвављених завршише у болници, доцније и на суду, а неки, богме, и у апсу – у омраженој Јуциној кући.
Најгоре је прошао, што се тиче обијених бубрега, расцопане губице, поломљених зуба, костију, ребара и осталог свеколиког полома и буботака, Јеремија, али и најбоље, јер је Мицко, уз вишемесечно тамновање у Јуциној кући, морао и парама да му надокнади претрпљени физички бол и душевне патње. То Јеремији никако није могао да опрости. Откад је одлежао у затвору, стално је вребао прилику да му се освети.
Указала му се када је Дракче Крстић, чувени хармоникаш из Орашца, запросио лепу Дивну, али му је њени нису дали. Није, веле, прилика за њу. Не вреди и што је најтраженији мајстор на „долапи“ између Космаја и Букуље.
Увређени Дракче реши да је отме на прелу, на раскрсници код Башића куће у Стојнику. Потплатио Гојка Главоњу да угаси ватру на прелу, а да он искористи мрак и „украде“ (иако се она није опирала) Дивну. ’Армуникаш Дракче није стрепео као његови Шумадинци у Карађорђево доба када су отимали девојке. Сурови „ којекуде“ наредио би да се младожења, ако на силу отме девојку, чак и погуби или уштроји, и тешко окује поп који их је венчао, приде обрије и распопи, кум, девер и стари сват шибају док се не усеру, а остали сватови „даривају“ са по педесет батина по голом туру.
Књаз Милош је батином кажњавао и швалерацију. „Решењем суда сербског, блудници Ружици из Селевца ударити педесет камџија, а Марку Јеленићу педесет штапа. Ружица, удовица почившег Момира, са синовцем Марком је, блудно дејствујући, дете родила“.
Црни Ђорђе је „зажмурио“ на драконску казну када је Лазар Арсенијевић-Бата Лака, из Буковика, писац „Историје Првог српског устанка“, који је догурао и до министра, ноћу украо Станку из Јагњила и одмах привео у манастир на венчање .
На прелу на Башића раскрсници неспретни Гојко угаси разгорело трње баш када су младићи, уз фрулу шоравог Миливоја, развили момачко коло. Коловођа и још двојица пребише несрећног Гојка к'о вола у купусу, поломише му руку, шест ребара и избише око. Мицко, који је све то видео, обећа батинашима да их неће одати и да ће их новцем даривати ако обамрлог Главоњу баце у шанац - пред Јеремијину капију.
Пре тога Мицко је разбеснео Главоњину Даринку абровима да је Јеремијина Роса, сокачара, причала по селу и чудила се чиме се Дара храни када јој је онолико дупе - ко ’лебна вуруна, досоливши да се у тој фуруни међ’ рашчепљеним дебелим крацима често „грејао“ и Станко, вуновлачар у вароши на киселој води.
Када Јеремија чу кркљање у шанцу, спази умлаћеног Главоњу, упрти га на кркаче и однесе његовој кући, ту у комшилуку. Даринка кад га угледа онаквог никаквог, стаде да се бије у груди и нариче. Главоњу су дуго крпили у болници под Букуљом. Остао је ћорав на десно око и шантав у леву ногу.
Упитана ко јој је тако „удесио“ човека, Дара је одговарала: „ Онај што га је и донео на леђима и она његова лајава жентурача“.
Баксузни Јеремија после силних рочишта закачи две и по године робије у Забели, због наношења Главоњи тешких телесних повреда, опасних по живот. Наплаћао се адвоката, али је превоз до суда у Крагујевцу био бесплатан.
Двојица пријатеља, Бошко звани Поњава и Чеда Бубац доспеше на суд пошто је Поњавин бик окрњио рог Бупчевом волу у Раденковића ливадама, па нико није хтео да купи говече с фелером. На суд су ишли заједно Поњавиним чезама, а Бубац увек плаћао ручак у кафани „Балкан“ код цркве. Док су ишли на суд у чезама се шверцовао Јеремија. После неколико година они су се насулили – одлучили да одустану и да сваки намири своје трошкове, а Јеремија заглави у бајбоку.
После осам месеци пустише га као невиног, пошто је Мицко пријавио батинаше. Претходно су га они издеветали, јер није исплатио обећану награду. Батинаши свалише кривицу на једног од њих који је био малолетан.
Мицко и Даринка су ликовали: „Омириса и Јеремија бувару!“ „И то у Забели“, кезио се Мицко.
„Језичара Ројда нека и даље лаје о мојим гузицама и швалерима“, 'брабоњала' је Даринка, чији језик не беше краћи од Росиног, Росинантиног, како су је звале унуке, пошто су прочитале Дон Кихота за лектиру.