недеља, 19 мај 2019

ПИСАО ЗА ЧИТАОЦЕ, А НЕ ЗА КОМИТЕТЕ

На вест о смрти и новинара и публицисте Предрага Даче Мирковића

Из новинарског јата „Политике Експрес“,  дневног листа који је 2005. године без ваљаног разлога угашен, чиме је редакцијски састав платио цену велике оданости професији, нацији, историји, традицији и другим вредностима, нестао је Предраг Дача Мирковић.  Писао је до последњег трена за сопствено интернет гласило,  које је имало на хиљаде прегледа, али и књиге за које се може рећи да су од прве до последње све сами бисери српске публицистике. Чак и последњи чин његовог живота истекао је у писању; умро је за рачунаром чему је претходио још један његов велики подухват: обележавање места у местима око Кучева на којима су у далекој прошлости били манастири.


Занимљив је животни пут овог заточника новинарске мисли. Рођен је у Стојачку код Смедеревске Паланке. У том граду је завршио Нижу гимназију, Учитељску школу је започео у Јагодини, а завршио у Пожаревцу, док је диплому Педагошке академије стекао у Сомбору. Новинарску биографију  започео је 1964. године. Радио је у листу „Реч народа“ у граду подно Чачалице да би цео радни век провео у Новом Саду  као стални дописник „Политике Експрес“ из Војводине. Теме његовог новинарског интересовања биле претежно везане за културу, пуне две деценије пратио је рад Стеријиног позоришта, а занимали су га и историографија, археологија, књижевност… Писао је и о деловању Матице српске трудећи се да прикаже врхунска постигнућа те најстарије културне институције у Срба.
Нарочито се ангажовао на истраживању прошлости долине Пека. „Раброво и обе Бреснице“, само је једна у низу књига о пореклу и животу становништва тог краја. Из његовог пера истекла је и вредна књига „Светиње Браничева“, „Србски поменик“, затим „Племе Видојево 1750 – 2002“ . То је заправо хроника о неколико стојачанских фамилија као што су Миленковићи, Видојевићи, Јевђенијевићи, Симићи, Мирковићи и Вучетићи. На пољу публицистике радио је до последњег трена живота.
Радни век је започео као учитељ, најпре у Великој Крсни ( школа у Влајићима ), затим у банатском селу Дубовац и неко време у Корићанима на Влашићу у Босни.  Био је и васпитач у Интернату средњих школа у Смедереву ( 1959/1960 ), где се ангажовао и као глумац у Смедеревском позоришту.  Био је поносан што је играо са Анкицом Миленковић, касније првакињом Народног позоришта у Приштини, са Браниславом  Шакићем, сјајним спикером на радију, са Браном Дамњановићем, добрим глумцем и редитељем и др.
Глумио је и у Пожаревцу. Ту је играо и режирао више представа као што су „Дрвени тањир“, „Сумњиво лице“, „Опасна игра“. У Кино клубу тог града снимио је више кратких филмова од којих је највећи успех постигао онај са насловом „Старци“, приказан на Фестивалу аматерских филмова Југославије 1968. године.  То његово филмско остварење проглашено је  најуспешнијим документарцем Фестивала.
Новинарско гесло Предрага Даче Мирковића гласило је: „Пишимо за читаоце, а не за комитете“. Томе је остао доследан све време новинарске каријере. Написао је више од 5.000  новинских текстова. Разговарао је са истакнутим ствараоцима који су својим радом обележили  време у коме су живели. Саговорници су му били: Бранко Ћопић, Мирослав Антић, Љубомир Симовић, Велимир Лукић, Јован Христић Слободан Селенић, Дејан Мијач, Љубиша Ристић, Слободан Унковски, Пуриша Ђорђевић, Александар Петровић, Мија Алексић, Ружица Сокић, Ненад Спасојевић, Нинослав Радовановић, Радован Бунарџић…
Био је ожењен Станиславом, ћерком Драгета Марјановића, партизанског борца од 1941. године и унуком Стеве Марјановића, командира треће чете четничког одреда Леониде Пљешковића и познатог кучевског трговца.  У браку су добили двоје деце:  Љиљану и Драгана. Љиљана је завршила Факултет примењених уметности, а Драган Саобраћајни факултет. Са својом животном сапутницом Станиславом, угледни новинар, публициста и посленик културе Предраг Дача Мирковић почива на гробљу у Раброву,  где је као пензионер живео и стварао. О његовом акцијашком учинку сведок је и споменик палима у Првом светском рату на  Врањевцу, а о томе ће речито говорити и крстови, којима је започео да обележава    манастиришта у крају у коме је живео и делао.

Драгољуб Јанојлић

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности