Насловна страна репринт издања најпопуларнијег стрипа Бране Николића ВАМПИРИ СА РИСОВАЧЕ, коју је редизајнирао Радован Д. Арсенијевић 2015. године
Мирослав Живановић
По сопственим речима Бране Николића ово је последњи разговор за медије прослављеног писца и цртача познатих популарних цртаних штива. Бранели открива бројне мало познате детаље из детињства, младости и најсрећнијих година свог стваралаштва. Пун духа и полета, на крају разговора готово је ускликнуо: -Стрип ми је био живот, брига ме за године живота!
Када се буде писала историја југословенског и српског послератног стрипа, име Бране Николића Бранелија стајаће раме уз раме са малим бројем аутора који су прошли тегобан пут развоја и пресудно допринели несумњивој популараности и квалитету цртаних романа. Зато га данас добри познаваоци историје стрипа сврставају међу великане стрипа. Мада је могао много лакше да обезбеди свој и живот породице зарадом од пикања лопте, као музичар или сликар, Бранели се определио на „пут преко трња до звезда” у којем је, на срећу, налазио и скривене нити свих својих љубави - музике, цртежа, боја и „фудбалка”!
Брани Николићу, једном од најпознатијих аутора српског цртаног стрипа било је суђено да стане у ред највећих писаца-цртача на овим просторима. Када су његови таленат и воља за цртањем добили три потпорна стуба: подршку мајке, сестре и другара, заљубљеника у његове стрип-јунаке, по чијим су се именима међусобно препознавали и ословљавли, Брана се отиснуо у омамљујући свет стрип-чаролије!
О томе како се рађао, сазревао и винуо у тај само њему схватљив очаравајући свет, Брана Николић специјално за „еСтварност”, каже да су му многе околности ишле на руку. Са две године знао је да пише, чита и црта! Ипак, прво је духовито објаснио годину свога рођења и како је прихваћен у окриље породице:
-Рођен сам 193... (баш да не кажем до краја!) у Аранђеловцу и као једанаесто дете у породици изазвао и изненађење и задовољство. Знам да је сестра Олга тада рекла: „Само нам је он фалио”. На срећу, сестра Олга је касније била тако добра, племенита, моја обожаватељка да се то граничило са дивном будалаштином!
Родитељи су се звали Радојка, мајка, и Јаћим, отац. Радојка је била земаљски анђео. Бескрајна доброта. Бескрајно пожртвовање. Имала је смисла за све. И око соколово. Често, док сам цртао она баци поглед - умела је да нађе сасвим опипљиву замерку коју сам одмах усвајао. Децу је углавном лечила по Пелагићу. У то време само је кинин био антибиотик. Мајку сам грлио и на јави и у сновима. Годинама. Да се могло - и вековима...
Једна од ретких, првих фотографија породице Николић, седе: мајка Радојка, домаћица и отац Јаћим, абаџија; у горњем реду: Предраг - Драган, Олга, Миодраг - Миле, Мила и Стеван; доле: Десанка - Деса, Станимир - Сташа, Душан - Дуле, Даринка - Бела и уз мајчин скут Бранислав - Брана (фото: документација еСтварност)
Занимљиво је да нам кажете нешто и о многобројној браћи и сестрама . Како су се звали?
Браћа су ми се звала, по старештву: Миодраг, Предраг, Стеван (погинуо на Сремском фронту) Душан, Станимир... и ја. Од сестара Олга, Мила, Десанка и Даринка. И сви су ме напустили...
Да се вратимо Вашој учености и поласку у школу
Тачно је да сам са две и по године знао да читам, пишем и цртам. У први разред сам ушао малтене као мали матурант. Али нисам се правио важан. Ни тад, ни касније. Био сам нормалан, лепо васпитан и своју надареност нисам злоупотребљавао.
Старији Аранђеловчани кажу да су Вам као беби прво дали стрипове због којих сте одбили цуцулу?
То да су ми као беби прво дали стрипове због којих сам одбио цуцлу – симпатичан је трач. Чињеница је да сам био болешљив и да су ми браћа (поготову брат Дуле) куповали стрипове да их прелиставам и заувек запамтим. То су били Мика Миш, Микијево царство, Црвени забавник... И касније сам читао, али и скупљао нове стрипове, ипак ова „тројка” била је запечаћена у мојим успоменама...
Када су прошле године за „лако стрип-штиво“, окренули сте се „озбиљнијој стрип литератури“. Прочитавши повелику стрип-библиотеку, већ као школарац морали сте да направите своје прве стрип-кораке. Како су изгледали ти кораци?
Прве стрипове радио сам у школским свескама, тушем, исписујући руком слова и правећи сценарија. Сећам се једног наслова: „Ђаво у Чикагу”. Стрип бих изложио у излог очеве абаџијске радње и - купили га! Урадио сам их још неколико све док нису дошли неки људи у мантилима и рекли оцу да су стрипови непријатељска литература и да их више не излажем пред светом! И би тако. Шта се могло? Прве стрипове, карикатуре и цртеже потписивао сам са „Брана шериф”! Заљубљен и у каубојске стрипове и јунаке смислио сам такав потпис. Једно време су ме уместо „Брано”, поздрављали и ословљавали са "Шерифе"! Уосталом, боље што сам сам себи дао надимак него да ме други оките нечим ружним. За моје Аранђеловчане тако сам био „Шериф” све до одласка у ЈНА. У Ваљеву, где сам у листу „Напред” радио као новинар, карикатуриста, репортер и илустратор - „крстио” сам се са Бранели. И данас тако.
Како сте проводили тинејџерске дане у Аранђеловцу, са ким, како се то одразило на стрип?
У такозваним тинејџерским данима дружио сам се са Гижом, Жижом, Мирком, Глибом... Кад би нам досадио парк и клупе у њему, одлазили бисмо на Рисовачу. Носили бисмо са собом флашу ракије. Како су пекаре биле недостижне и скупе, узимали смо од куће шта стигнемо. Једном смо, сећам се, носили хладне сарме! И поседали поред гроба и споменика неке Баба Параскеве. Рисовача је била тихо, мирно место, па смо на травнатим падинама према западу простирали ћебад и зближавали се са девојкама...
Како се једно брдо и гробље, које је носило назив по брду у Аранђеловцу, пробило у први план и прочуло широм Југославије по Вашим стриповима? Ту, у окриљу Рисоваче, рађа се и главни јунак Мија Силеџија. Зашто баш име Мија и презиме Силеџија? Ко је заправо он и кога је требало да представља?
Па, није ни чудно што се уз Рисовачу помиње и стрип-јунак Мија Силеџија. Оно „силеџија” било је пола због риме са именом, пола што је био вешт, окретан, на страни правде али у суштини добар и душу дао за другарство. Многи школарци давали су себи име по Мији. Касније се појавио и нови јунак, Бенџо Коста. Није се мерио са Мијом, али је имао својих светлих тренутака и особина. Ови јунаци излазили су у Дечјим новинама на стотинама страница, а ја сам их неуморно и са задовољством, упућивао у нове пустоловине и нова друштва и амбијенте...
Стрип о Мији Силеџији појавио се у горњомилановачким "Дечијим новинама". Колико сте сарађивали са овом издавачком кућом и шта сте уз њихову помоћ објавили?
Сарадња са "Дечијим новинама" из Горњег Милановца била је у знаку њеног главног уредника Срећка Јовановића. Био је то и уредник и човек који се ретко рађа. Знао је свој посао а осећао је и таленат којим сам располагао. Десетину година радио сам за ту кућу, уређивао стрип-ревије (Екс алманах, Караван, Бомбаш, Еурека). Захваљујући Срећку Јовановићу обилазио сам сајмове књига у Франкфурту, лепо живео од хонорара. Ређали су се стрип-јунаци, нове епизоде, сликовнице, бојанке... Ја наравно не бих био Аранђеловчанин да кроз стрипове нисам „провлачио“ и нека имена са аранђеловачког „буњишта”. Поменути су били и Букуља, и Венчац, и Јешовац и село Врбица... а у стриповима са фудбалским темама нашли су се Пеца Башинац, Милош Лојара, Власта Гука, Шваба Андрић, голман Грчић... Себе нисам спомињао, иако сам био голман у ФК „Шамот”, а касније и у ФК „Шумадија”. Не дуго, наравно.
Како је Мија Силеџија без пасоша и шенгенске визе прешао границу и ускочио у ЕУ?
Срећко Јовановић је мене и колегу Славишу Ћировића из Краљева „убацио” у контакт са немачким издавачем Јозефом Вајнфелдом, који је радио серијал „Плаве очи Супер звазда”. Тада смо много путовали, много лепих дана провели као његови гости и пословни сарадници, лепо зарађивали па смо од хонорара као „помахнитали” путовали по Немачкој, Италији, Аустрији, а ја са супругом и двоје деце. Урадили смо десетак великих албума а онда, како то на Западу бива, нешто је „пукло” и издавач се удаљио у неким својим проблемима.
Оркестар "Метроном" у Аранђеловцу (наступали у хотелима "Старо здање" и "Шумадија", на тераси изнад "Аркада"...), с лева: Брана Николић, бубњар (солиста шлагера и забавне музике), Сташа Николић (виртуоз на хавајској гитари), Драган Јанаћковић Цики (за клавиром), Милан Јовановић Гуштер (певач славујског гласа), Алојз Хочевар - Лојзи (класична хармоника) и Живан Сарамандић (гитариста чаробног оперског гласа) - фото: документација: еСтварност
Поред цртања стрипа, радо сте лупали у бубњеве на незаборавним игранкама са својим пријатељима Живаном Сарамандићем, Ацом Рељићем, Микицом Анићем, Сташом Николићем, Драганом Јанаћковићем и Миланом Гуштером. Где су одржаване те чувене игранке о којима се и данас прича у аранђеловачкој чаршији?
Стрип, фудбал... а што не и музика? Сви, али баш сви у мојој породици били су одлични певачи. Наравно, и ја, само што сам се ја боље експонирао: певао сам на забавама и вечерима у „Старом здању”, „Шумадији”, на тераси аранђеловачког базена, једном смо гостовали у Ваљеву, као група "Метроном". Састав је углавном био исти. Милан Јовановић - Гуштер и ја као солисти, опет ја и као бубњар, Сташа Николић са чаробним звуцима хавајске гитаре, хармонику је „цепао” Алојз Хочевар - Лојзи, Живан Сарамандић је често гостовао са гитаром и својим непревазиђеним оперским гласом. Драган Јанаћковић - Цики свирао је клавир, певао је Аца Раљић, а Микица Анић за клавиром, боемски и са чашом вискија на горњем делу дочаравао је биг-бенд из најбољих филмских барова...
На ред су дошли и вестерни, па сте се опробали и као ротo-писац. Са којом издавачком кућом сте сарађивали и које романе објавили. Кажу они који познају Ваш стрип да сте тих година директно куцали писаћом машином по 150 шлајфни месечно. Ко су били главни јунаци-каубоји?
Да, да. Стрип, фудбал, музика... а онда рото-романи! Новосадски „Форум” издавао је вестерн-серијал Док Холидеј. Одлично је пролазио, али... Страни издавач је прекинуо откуп ауторских права па је уредник Форума Дуда Милосављавић питао Срећка Јовановића да ли има неког ко би могао да настави писање вестерна. Срећко је одмах „понудио” мене. И тако сам постао Френк Ларами. Написао сам дведесетак наслова. Сваког месеца по 150 шлајфни! Директно у машину. Из „малог мозга”. Често сам неке јунаке цртао да их имам крај себе, да им не „омашим” ликове и карактере. После Френка Ларамија, прешао сам на нове јунаке и нове псеудониме: Брандон Ник, Лени Конорс, Реј Колинс, Нико Бранели, Дерек Финеган. Писао сам и нинџа-романе, али то је све био у „фамилији Дечјих новина”.
Да ли се може рећи да је Ваш живот – стрип или сте живели стриповани живот? Шта Вам је стрип донео а шта узео од живота?
Могу рећи да ми је стрип био живот. Нешто што се воли, у шта се верује, са чиме се живи. Без задршке. И данас, када се осврнем уназад - налетим на стрип. На Принца Валијанта. На Флаша Гордона. На Џима из Џунгле. На Џони Хазарда...
Брана Николић, замишљен - како би овакав интервју изгледао некада!?
Да ли се и данас у овим годинама латите оловке и почнете да цртате-своје стрип јунаке?
Као да су ми Мија, Бенџо Коста и остали и даље уз узглавље. Они, ја... и велика табла А/3. Чека... Баш ме брига за године.