Мирослав Живановић
(2)
Међу аранђеловачким великанима спелеолог др Раденко Лазаревић се котира високо на лествици оних који имају изузетно изражен дамар за науку.
Глад за истином наметнула је да непрекидно трага и потврђује се у више научних области остављајући иза себе врхунске домете и блистава интелектуална достигнућа.
Раденка Лазаревића отац Бошко и мајка Ангелина добили су 28. августа 1924. године у Стојнику код Аранђеловца.
Родитељи Раденка Лазаревића, отац Бошко и мајка Ангелина
Утицај деде Лазара, учесника Првог светског рата, имао је пресудан утицај на формирање унукових најважнијих животних опредељења. Раденко је завршио основну школу у Стојнику, а остало његово неспелеолошко пењање стрмим успонима образовања везано је за Београд.
Раденко Лазаревић у винограду са дедом Лазаром
Први већи успех у школовању Лазаревић бележи 1950. године, када је дипломирао на Природно-математичком факултету (Географски одсек, специјалност геоморфологија) с просечном оценом 9,72. Висок просек Раденку је на почетку научне каријере улио самопоуздање да је на правом путу. После девет година докторирао је на истом факултету одбранивши дисекртацију «Азањска фосилна долина».
У борачкој књижици пише да је Лазаревић учествовао у НОБ од септембра 1944, а демобилисан је 1946. године.
Добри познаваоци његове каријере бележе да је током студија прво био запослен у Централном већу Народне омладине Југославије, затим у Географском институту Српске академије наука и уметности као приправник-асистент за геоморфологију. У Савезној комисији за водопривреду крајем 1957. већ носи звање геоморфолог. После шест година обрео се у Савезном секретаријату за пољопривреду и шумарство, а од 1966. године налази се у Институту за шумарство и дрвну индустрију (Одељење за ерозију и мелиорације у Београду, и то прво у звању научног сарадника). Руководилац Одељења за ерозију и мелиорације био је од 1968. до 1973. године.
Наредна година остаће упамћена по томе што је Лазаревић до октобра 1974. био ВД управника Завода за ерозију, искоришћавање шума и прераду дрвета, а у истој установи од 1975. године ради у својству научног саветника. У звање доцента за геоморфологију са хидрогеологијом на Одсеку за ерозију и мелиорације Шумарског факултета у Београду изабран је 1962. године, за ванредног професора четири године касније, где је остао до октобра 1975. године. У звању научног саветника радио је до августа 1989. када је пензионисан. Лазаревић је био уредник Стручно-информативног билетна „Ерозија" и организовао 12 међународних студијских путовања бујичара (стручњаци за регулацију и заштиту од бујичних поплава и заштиту становништва, инфраструктуре и добара) из некадашње Југославије.
Први научни рад "Граховско поље" као студент публиковао је 1949. у Гласнику Српског географског друштва, а 1950. године је објављен његов други рад из студентског периода, под насловом "Рељеф Никшићког поља", чиме се већ определио за геоморфологију. Током својих наредних истраживања указао је на потребе и могућности примене геоморфолошких, хидролошких и других физичко-географских проучавања у пракси. Истраживања водне ерозије подигао је на светски ниво, а по његовим сугестијама и будним оком основано је десетак експерименталних станица за мерење интензитета водне ерозије у природним условима. На бази добијених резултата Институт за шумарство и дрвну индустрију у Београду, израдио је карте ерозије земљишта у СР Србији у размеру 1:100.000. По завршетку овог посла, 1983. године, објављена је "Карта ерозије СР Србије 1:500.000". To је била прва карта те врсте у нашој земљи, која се и данас користи и представља основу свих водопривредних истраживања. Након ове карте, урадио је и Карту ерозије Босне и Херцеговине 1986. коју је 2010. године са др Радиславом Тошићем делом обновио и иновирао, те анализирао промене интензитета ерозије у Републици Српској.
У монографијама под називом "Ерозија у Србији" и "Ерозија у Босни и Херцеговини", које су публиковане 2009. и 2010 године, приказао је промене интензитета ерозије од израде наведених карата, па до публиковања монографија. Учествовао је у изради водопривредних основа за уређење сливова Велике Мораве, Колубаре, Босне, Врбаса, Купе, Крке, Саве и других мањих токова, као и на студијама заштите земљишта од ерозије у општинама Ивањица, Ариље, Пожега, Косјерић, Мионица, Љиг, Велика Кладуша, као и у решавању низа других проблема из домена примењене геоморфологије и хидрологије. Доктор Лазаревић један од малобројних у Србији који су својим радом толико допринели афирмацији географије као науке и струке. Септембра 1969. године, покренуо је издавање Стручно-информативног билтена "Ерозија".
Захваљујући Раденку Лазаревићу, први слева, пећина Рисовача истражена и уређена за туристичке посете
Раденко Лазаревић је дао огроман допринос развоју спелеологије и спелеотуризма, а о томе најбоље говори податак да је од 1972. до 2007. године са Младим истраживачима проучио више од 1.000 пећина и јама. Према његовим пројектима и под његовим непосредним надзором омогућене су туристичке посете пећинама: Рајкова (Мајданпек), Лазарева и Верњикица (Злот), Церемошња и Равништарка (Кучево), Рисовача (Аранђеловац). Потпећка (Ужице), Петничка (Ваљево), Леденица и Чађава (Босанско Грахово), Стопића (Златибор), Боговинска пећина. У нашој земљи нема примера да је један човек био иницијатор и реализатор уређења толиког броја пећина и омогућио посете туриста. О свакој, од до сада отворених туристичких пећина, објавио је посебну монографију.
Професор Раденко Лазаревић је штампао универзитетски уџбеник из геоморфологије и допунио га са др Радиславом Тошићем, задржавши тежиште на геоморфолошким процесима и њиховом квантитативном исказивању. Осим уџбеника, до сада је објавио 31 научну и стручну монографију, 108 научних радова из геоморфологије и спелеологије, девет радова из хидрографије и хидрологије, 38 стручно-информативних радова. Руководио је и учествовао у изради више од 60 научно-истраживачких пројеката, студија и елабората.
Раденко Лазаревић је дао немерљив допринос у развијању интересовања младих сарадника, географа, према тематици проучавања механичке водне ерозије и развијању сарадње са инжењерском струком која се бави проучавањем ове проблематике.
Због свеобухватног и истовремено специјалистичког прилаза областима интересовања Раденко Лазаревић спада у ретке српске научнике „широког спектра“. Великан који хода.
Цртеж Раденка Лазаревића, непознатог аутора, из 1960. године
Најзначајнији научни радови Раденка Лазаревића
Геоморфологија:
• Грахофско поље, Гласник Српског географског друштва, св. 29, 2,с. 143-146, Београд 1949.
• Рељеф Никшићког поља, Зборник студентских радова Природно-математичког факултета, бр. 2, Београд 1950.
• Рељеф непосредног слива Дунава између Гроцке и Смедерева, Зборник радова Географског института САНУ, књ. 13, с. 165-190, Београд 1957.
• Слив Језаве, Раље и Коњске реке, Зборник радова Географског института САНУ, књ. 13, с.95-164, Београд 1957.
• Азањска фосилна долина, Посебна издања Српског географског друштва, св, 18, с. 151-172, Нови Сад 1960.
Спелеологија:
• Пећина у селу Потпеће, Зборник радова Географског института САНУ, књ. 14, с. 103-135, Београд 1959.
• Пећина Топла пећ, Гласник Српског географског друштва, св. 64, бр. 1, с. 67-69, Београд 1964.
• Уређење пећина у туристичке сврхе, Осми југословенски спелеолошки конгрес (Борско језеро 1980.), с. 147-154, Београд 1981.
• Заштита пећине Верњикице, Осми југословенски спелеолошки конгрес (Борско језеро1980.), с. 179-183, Београд 1981.
• Карактеристике и потенцијали пећина уређених за туристичке посете у СР Србији, Саветовање о изградњи склоништа, с. 1-12, Крагујевац 1981.
Хидрографија и хидрологија:
• Јадранско-црноморска вододелница у Динарској крашкој области, Зборник радова Института за шумарство и дрвну индустрију, књ. VIII, с. 127-175, Београд 1968.
• Ретензија и прерасподела вода у сливу Јасенице, на основу експерименталних истраживања, Ерозија, бр. 6, с. 29-42, Београд 1975.
• Watershed betwen the Adriatic and the Black Sea in the Dinaric karst region, Memoris of Serbian Geographical Society, v. 13, s. 53-57, Belgrade 1976.
• Подземне хидрографске везе на Дубашници (источни Кучај), Одбор за крас и спелеологију САНУ, књ. II, с. 37-54, Београд 1986.
Уџбеници – монографије
• Геоморфологија (универзитетски уџбеник), с. 1-484, Београд 1975.
• Рајкова пећина, с. 1-115, Мајданпек 1975. (I издање), Београд 1988. (II издање), Београд 1983. (III издање)
• Потпећка пећина, с. 1-72, Ваљево 1988.
• Кучевска потајница, Београд 1991.
• Ледено Доба у Југославији и свету (рукопис)