петак, 03 април 2020

Кисело вино

 

Драгован Лазаревић

Е мој, не могу да ти кажем ни господине, ни друже, деспоте презимењаче, иако смо, што би се рекло, идеолошки неистомишљеници и противници, изгледа да ћемо скончати на истом месту, овде у црквеној порти. Тебе напрасно уби срчана капља док си ловио на Космају, а мене склепташе брадати прљави зликовци. Код тебе је, ипак, ишло по некаквом реду, иако си имао тек 50 година - у Кораћици си још корачао, у Пружатовцу ти је позлило, па си се опружио, а овде у Црквинама изусти “Стој” и с душом се растави.
У судњем часу ниси, као ја, био сам, а и на месту смрти подигоше ти обелиск, и у манастиру Копорину, твојој задужбини, сахранише. Наше село доби име по ономе твом “Стој”, а ја ћу завршити пререзаног гркљана, препуштен “еровима скитарама у јарузи крај Милатовице, немо је с деспотом Стефаном Лазаревићем разговарао Лука, звани Сингер, предратни београдски агент за продају шиваћих машина “сингерица”.

Морам ти признати, деспоте, био си храбар ратник и вођа, мудар владар и за оно доба вешт политичар. Тешка срца си, с мајком Милицом, после косовске калварије, сестру Оливеру предао Бајазиту и доцније је вешто избавио из његовог харема. Невољно си се Угарима приклонио и док је било вајде са њима шуровао, али си државу проширио и Београд обновио, изградио и престоницом учинио.

Био си “Витез змајевог реда”, ктитор и Мансије и мецена уметности, у моравску Србију многе учене главе си довео, писао песме и прелепу поему “Слово љубве” брату Вуку, помирења ради, посветио. Био си ратник по дужности, витешки обучен и вешт у командовању, а у души песник, свестраног знања и образовања. Имао си богату библиотеку, а у њој, поред словенских поучних списа, било је и филозофских, историјских и књига поезије на старословенском, грчком и латинском.

Манастир Манасија у Ресави био је уметничко стециште сликара, песника, писаца и преписивача са чувеном Ресавском преписивачком школом, а ти веома поштован и уважаван међу европском властелом. За све то ти чест и част, али, витеже и фамилијо, био си деспот и кугом “чврсте руке” чак и ове данашње битанге, после пет векова, заразио. Ваљда ће и њима, после овог рата, доћи “црни петак”, али страх ме је и од ових нових и њихове диктатуре пролетаријата, ако превагну. Целог века, после Трговачке академије, борио сам се против силника, пљачкаша и диктатора - за правду, социјалну, пре свега. Коса ми се јежи од сваке диктатуре, али, да не кажем срећом, то нећу доживети. Од данас ћу ти правити друштво овде у порти цркве Светог Пророка Илије, полемисао је с деспотовим спомеником Сингер, један од оснивача Туцовићеве Српске социјалдемократске странке, везан зарђалом жицом за дебелу липу у црквеној порти.

Око њега је нестрпљиво облетао четнички кољач Голуб, облизујући ножаку којом ће га, чим војвода Радојко намигне, преклати к’о певца голошијана. Мог поштеног брата, солунског борца Љубомира, данас на једвите јаде спасих од ових “мојих” (и они су лаки на орозу), а мене нема ко да спаси од ових чупавих изрода. Дошао ми је судњи дан, опраштао се Сингер са животом.

Љуба због брзог језика и курчевите нарави умало данас, на Лазаревића преславу Спасовдан, два пута не изгуби главу. Најпре бануше ове вашљиве брадоње, накркаше се печења, али моју веселу снаху Босиљку замало не “предвостручише” по туру са сувим дреноваком због, за њих, посне гибанице. “Ова твоја гибаница слободно може да се једе и на Велики петак, а да се човек не омрси”, галамио је војвода Радојко и нареди батинашу Калакурдији да је обали, али се намах предомисли. Не рече зашто.

Кад затражише вино, Љуба им изнесе једино које је имао у подруму. -Фуј, јебем ти последње колено, што нам чича донесе ово кисело вино? Нама дајеш ово сирће, а “црвенима” чуваш оно боље, згрануше се гибаничари. Радојко му на лицу места одреза “25 по туру”, али кад сазнаде да је Љуба солунац, невољно одуста. Срећа што нисам био ту, прогутала би ме помрчина пре подне.

Таман завршисмо ручак, кад ето и партизана. Почеше с вареном ракијом и заложише се печењем с ражња, ал’ и они траже вина да га залију. Брат изнесе поново оно исто, једино које је имао. -Ауууу, чича, па ово ти вино кисело к’о врисак. Па да, нама борцима за слободу и правду, кисело, а оним баксузима, крвницима, кољачима, издајницима и набигузицама чуваш оно боље вино, изрезили га комесар Здравко, звани Манифест (сељаци су га у потаји звали Гусан). -Ма, гоните се сви у три лепе материне. То ми је једино вино које имам и нормално је да у пролеће буде накисело, незналице. Сви сте ви исти. Поделили сте и закрвили и успандрчили те пушчетине, па још и кињите овај несрећни гурави народ, прекипе мом брату солунцу, а за асталом се сви скаменисмо.

-Ко, бре, исти, стоко кулачка. Док ми крваримо, ви роварите. Јебем вам панаију, ватраљ и олтар реакционарни, цикну Манифест, а Љубу везаше за дуд јаловац, као ови овде мене за липу. Гусан репетира пиштољ. -Стани, друже Здравко, па није баш тако мислио. Он је сељак, па не уме најбоље да се изрази. Омакло му се, тешка су времена, свашта је пропатио - на њиви огуравио, Албанију препешачио, тифус прележао, отац нам Миленко на гробљу у Солуну остао... Добро је Љуба и жив. А, знаш да сам и ја ваш истомишљеник и саборац, иако сам социјалдемократа. Пусти га, за моју љубав. Обећавам ти да неће више лајати, преклињао сам Гусана, а он ни да чује.

Прискочи и наш синовац Филип, звани Капитал, Манифестов познаник. Фићу је Манифест, као и друге сеоске младиће, врбовао у “црвене”. Давао им, полуписменима, да проуче Марксов “Комунистички манифест” и “Капитал”, а ни он их није прочитао, а ако јесте, сигуран сам да ништа није разумео. Убеђујемо га и Фића и ја. Шта, бре, убеђујемо, молимо и кумимо, до земље се савијамо, а Гусан не попушта, мада је пиштољ спустио.

-Ма, шта, омакло му се. Омакло му се, до мојега. Он тако и мисли. Није му први пут, јебем ли му панаију и ситно жито гагричаво, праскао је Манифест. “Што не укоках скота прошле јесени, много је и тада баљезгао. Био је најгрлатији и јеб’о нам је све по списку”. -Кад је жито доспело за жетву, Комитет је донео исправну одлуку да се жетва и вршидба одложе - да Швабе не покупе летину. Жњело се тек у октобру, а сељачине су брабоњале да смо гори и од Шваба, јер, поред слободе, једнакости, братства и јединства, пропагирамо глад и не дамо им ни хлеб кад је стигао до уста. Овај, овде, највише је торокао како је жито иструлило, убуђало се, проникло, па ни стока неће да га окуси и да је боље да смо га запалили. Ма, глодаћете ви мени и младу врбу, мајку вам курвину - контрашку, претио је Гусан.

-Чуо сам да је срао како смо ми партизани убили ону џукелу Врљина из освете зато што је он пре рата ликвидирао с леђа злогласног хајдука Кореју, у Ћировића ливади, иако му је Врљин био најповерљивији јатак. Истина је да је хајдуков син сада са нама у шуми. Не морају деца да испаштају грехе очева и тај младић нема ама баш никакве везе с убиством Врљина. Ту стрвину смо умлатили зато што је био цинкарош код војводе Радојка, јајара и црноберзијанац, говно остаје говно, сиктао је Гусан. -Баљезгао је твој буразер Љуба, препричавајући шта је чуо од Врањанаца на Цветковој пијаци у Београду, како се комуниста хвали: “Своје недам - туђе дизам, то се зове комунизам!”. -Све ми знамо, твој брат Љубомир највише се спрдао и са нашом забраном сељанкама да фарбају ускршња јаја варзилом у црвено. Хтели смо само да заштитимо нашу црвену фарбу од злоупотреба у религиозне сврхе. Реакција је чак протурала и причу како се наводно неки партизан хвалио да је Исус Христос, по свом учењу о правди, истини, љубави, једнакости и безгрешном животу, био први и највећи комуниста. Није, него! И зато смо забранили фарбање васкршњих јаја у црвено. А, што баш мора у црвено, имају и друге фарбе. Нека их фарбају у плаво, зелено, жуто, најбоље у луковини и копривама. Када дођемо на власт, а долазимо сигурно, начисто ћемо одјебати те назадне верске глупости које и овај овде везани назадњак брани и протежира. Ма, јебаћу и њему и поповима све што им се залегло, поново је беснео Гусан, а ми заваписмо: -Стани друже Здравко. То није истина, оклеветали су га доушници на правди Бога (овде се уједосмо за језик, што поменусмо Саваота), Љуба је вредан, поштен и душеван човек. Ниси, ваљда, већ заборавио како вам је послао малог Бранка у Гајеве да вам јави да се склоните, када су му четници упали у авлију, тражећи вас, па кад вас не нађоше, онако бесни ишамараше тек задевојчену Јовану само зато што је носила црвену блузу.

Хвалећи Љубину част и поштење и кудећи његову брзу језичину, некако омекшасмо Манифеста. -Пустићу га, теби чича Сингеру и Фићи за љубав, иако ти Лука Сингеру и ја нисмо баш истомишљеници, а поготово саборци, јер сте ви Туцовићевци некако, брате, много меки, плишани и метиљави, много дробите о еволуцији, ненасиљу и социјалној правди. Немате, као ми комунисти, револуционарну и идеолошку чврстину, не јуришате на небо, гадите се на диктатуру пролетаријата. Много сте, бре, пекмезасти - к’о неке сека Персе. Јебали бисте се, али да вам не уђе, а то не може, шиштао је Гусан, предратни каменорезац. -Ако чујем да ти је брат још једном нешто лануо, ишчупаћу му погану језичину и задавићу га голим рукама, запрети комесар Гусан и нареди покрет у Саревац.

Предвече сам се заобилазницама прикрадао ка прузи у Грабовцу, да се докопам воза и некако вратим у Београд, кад ме у Андрића ливадама, надомак цркве, шчепаше ови Радојкови зликовци. Сад ми остаје само да се молим Богу, ал’ то ми не пада на памет, јер са њим сам давно раскусурао рачуне. Док Сингер прочешљава свој претходни живот, на трему попа Благоја, спасовдански гости вечерају. Попов шурак Марко из Београда, брат попадије Цане, звани Ладолеж, несвршени марвени доктор, уступио место у челу астала војводи Радојку - нешто из поштовања, више због страха, иако су стари знанци.

“Даве” се масном гибаницом и младом прасетином од сисанчета и заливају густим црним вином из црквеног винограда на Липару. Разлеже се и песма: “Од Тополе, од Тополе, па до метрополе...!” и “Краљу Перо, дете наше, далеко те отераше, кад се наше време врати, поново ћеш краљевати...!” -Вратиће се, мало морген, на Куково лето, кад на курцу никне нокат, гунђао је везани Сингер.

Сит и поднапит, Ладолеж се, кад попадија послужи кафу испратницу, некако окуражи: -Пусти, војводо, чичу Сингера. Он је безопасан, иако зна да много паламуди. Већ је и матор, а и социјалдемократе нису исто што и комунисти интернационалисти, јебали их и Лењин и Тито. Сећаш се да Туцовић није био сероња. Иако је у Скупштини гласао против ратних кредита, када смо нападнути у Првом рату, одмах се одазвао у војску и храбро погинуо на Врапчем брду. -Све су то иста говна, мој Марко. Није шија, него врат. Знаш ли ти да ово ђубре има чланску карту број девет у Туцовићевој партији. Мора да је био неко велико мудо, а сада ми глуми јагње у курјачкој кожи. Ма, јебали га и Жујовић и Марковић и Туцовић. Нема му спаса. Дуго сам га вребао. Једино може да бира да ли да га Голуб прекоље камом или да му саспем шаржер у чело, није попуштао Радојко.

-Није, Радојко, баш тако. Знам га к’о стару пару, безопасан је и само меље к’о празна воденица. Сингер је занесењак и замлата (прећутах да му је први надимак био Комуна) и рад је да помогне сиротињи, па не жали ни наследство од богатог стрица, трговца Радојице Раје Лазаревића с двоспратницом, украшеном лила плочицама на фасади, у центру Младеновца, имањем у Стојнику, виноградима у Кораћици под Космајем, кућама у Чешкој...

Нисам му избијао из куће у Страхињића бана улици. Његов старији син Павле, звани Малиган, ми је школски нераздвојни друг. Малиган је чудесно свирао трубу. Прашили смо на игранкама у “Дорћолцу”, “Централу”, код трамвајских шупа и понекад у Официрском дому на Цветном тргу и на Калемегдану испред “Цвијете Зузорић”, што нам је посебно импоновало.

Малиган је, војводо, “наш човек”. Са оцем се никада политички није слагао, прекоревао га је да се окани младалачких социјалдемократских заблуда и “Маркових конака”. Добровољно се на почетку рата пријавио у четничко-партизански Космајски одред и у њему био све док се убрзо није распао. Паја Малиган је одан вину, краљу и отаџбини. Веома је спретан и сналажљив и добро би нам дошао да, заједно са мном, ровари и шпијунира “црвендаће” у Београду, а то је и до сада често чинио, лагао је Ладолеж.

Учини му се да Радојко мало попусти, па навали: -Колико је Малиган спретан, нећеш веровати. Да нисам видео својим очима, не бих ни ја. Одвели и њега, када је војска капитулирала, транспортом у заробљеништво у Немачку. Не прођоше ни два месеца, кад ето ти њега у Београду. Упицањен к'о предратни министар и - није дошао сам. Довео, Бог га нејебо, званичну мис Дојчланда за 1940. годину. Ми сви забалавили, а она, Хелга, не зна се дал’ је лепша, згоднија ил’ јебозовнија. Како је утекао и Хелге се докопао, враг ће га знати, а одувек је био лола, лелемедуд и кицош, па су девојке трчале за њим к’о омађијане кад ђаволски добро дуне у трубу или са трамбулине скочи у Саву на старом купалишту на Ади Циганлији или у Дунав код електричне централе, распричао се Ладолеж, а загорели четници се за асталом претворили у уво.

-Неко га брзо откуца, па Павла Малигана Швабе стрпаше у подрум на Обилићевом венцу, а лепотицу Хелгу нуларицом ошишаше и, с гадном препоруком, отпремише тамо одакле је заблудела и дошла. Малиганова мајка Софија ишчупа га, дукатима од мираза, из лагума. Чим се сутра вратим у Београд, преузимам га да и даље ради за нас, а ти да пустиш чичу Сингера, упорно ће Марко Ладолеж. Пидружише му се и поп Благоје и попова мајка Ружица која Радојка позва и на Свевишњег са небеса, Светосавље и хришћанско праштање и милосрђе. -Добро, Марко, пристајем, ал’ немој да не буде овако како си обећао. Друкчије ћемо разговарати. Најебаћете обојица - ружно, припрети војвода Радојко. -Хвала ти војводо. Имаш моју реч, узврати Ладолеж и следи се, сетивши се прича, додуше непроверених, да се ветропир и пиздолиз Малиган одметнуо на Космај код “црвених ђавола”.

Ближила се поноћ када војвода Радојко, с корбачем у рукама, приђе везаном Сингеру, око којег је кољач Голуб и даље обигравао као кобац, претећи му клањем непрестано. Војвода збуњеном Голубу нареди да одреши Сингера, а попова мајка Ружица, много старија од Сингера, посаветова га: “Моли се Богу и војводи, синко, што ти спасише живот”. -Нисам му се, госпођо, молио ни досад, па нећу ни одсад, просера се бандоглави Сингер. Радојко плану, маши се најпре за футролу пиштоља, па кад виде да је празна (малопре је шенлучио за столом), распали га корбачем по ћелавој глави коју обли крв и бесно га ногом шутну у тур.

 

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности