ДТ
После 13 година рада у Погону „Врбица“ , некадашње Холдинг корпорације „Шамот“, која је запошљавала око 4.500 људи, Саша је 15. августа 2005. добио отказ уговора о раду. Због неисплаћених зарада од 113.744,89 динара настао је обиман предмет.
Срећом те је од оца Милорада, родом из Лебана, који је у Аранђеловац дошао пре више од пола века, научио обућарски занат, те је после добијања отказа у једином руднику глине на подручју аранђеловачке општине, када се „Шамот“ налазио у поступку реструктурирања, имао од чега да живи. -Наследио сам оца на рударским пословима у Врбици, где сам почео да радим 1992. године у јами дубокој стотинак метара, гурао сам на почетку колица са рудом, а најдуже сам радио као јамски електричар – рече нам четрдесетшестогодишњи Саша у једном даху, док је пенџетирао изношене ципеле сталне муштерије из комшилука.
Нема врата неког државног надлештва на која Саша у протеклих 15 година није покуцао и правду потражио. Све судске пресуде, решења у управним споровима, поднеске европским и међународним судовима брижљиво архивира у своја оригинална „сабрана дела“. После листања неколико стотина разноразних докумената, са више хиљада страна (писаних руком, писаћом машином, а у новије време и на рачунару) постају јасније Сашине опоре поруке, пуне срџбе и једа, како на фејсбуку, тако и у обраћањима надлежнима.
Многа писма Саша је овако завршавао, а често се потписивао и као „роб“ (активан је у аранђеловачком удружењу „Радник није роб“), „опљачкани“, „жртва репресије и државног терора“...
Маљ приватизације најпре је погодио и запослене шамотере, који нису имали много избора, па је и Саша 27. септембра 2005. године прихватио решење о отказу уговора о раду, заједно са изјавом о исплати износа од 241.460,00 динара на име отпремнине (једнака 10 просечних зарада у Србији) и Споразум о међусобним правима и обавезама, којим је прецизирана исплата заосталих пет зарада у укупном износу од 113.744,89 динара. Зараде је, према том споразуму требало да буду исплаћене у пет једанаких месечних рата од по 22.748,38 динара.
Документација поводом отказа уговора о раду Саше Стошића, од 27. септембра 2005. године
Шест година је трајало очекивање и надање да ће бити исплаћене заостале зараде, чије номиналне износе је обезвређивала инфлација, а тањило се и стрпљење радника „Шамота“. Када су схватили да ни синдикална заштита нема никаквог утицаја на исплату дугујућих плата, покренути су судски поступци принудне наплате. Тако је и Саша Стошић добио решење о извршењу аранђеловачког Основног суда 14. маја 2012. године.
Међутим, никакве вајде није било од тог решења, јер је судија Основног суда у Аранђеловцу Милан Бабић обуставио извршни поступак решењем Ив. бр. 4379/12, од 7. маја 2015. године, дакле тек после три године! То је преломни документ за почетак спирале Сашине борбе за његово право на исплату зараде и доказивање незаконитог рада суда.
Решење о извршењу Основног суда у Аранђеловцу, од 14. маја 2012. године, и решење Вишег суда у Крагујевцу, од 9. децембра 2015. године
Решењем Вишег суда у Крагујевцу, од 9. децембра 2015. године, утврђено је да суд није испоштовао хитност извршног поступка, који је требало да буде завршен највише за годину дана, а не да буде „обустављен“ после три године. Због тога је Виши суд одлучио да Република Србија исплати Саши Стошићу „за повреду права на суђење у разумном року“ износ од 27.000,00 динара, а није прихваћено Сашино тражење исплате 300.000,00 динара.
У међувремену је за „Шамот“ уведен стечајни поступак, Сашини адвокати нису у прописаном року поднели пријаву потраживања, па исплате заосталих зарада и данас нису ни на видику. Саша је поднео стотине кривичних пријава, ишао на бројна судска рочишта, давао изјаве пред надлежним органима, где је саслушаван у вези бројних сумњи за почињена кривична дела од директора рудника „Врбица“ до највиших представника Републике Србије.
Службена белешка о обавештењу примљеном од грађана, сачињена у Полицијској станици у Аранђеловцу 21. априла 2017. године
На простору некадашњег рудника ватросталне глине, изузетно квалитетне сировине за производњу шамотних опека, данас случајни пролазник може видети само депонију ђубрета, разваљене зграде лампаре, котларнице, чете за спасавање и друге, као и рупу од некадашњег шахта дубине стотину метара, изнад које се некад налазио челични торањ висине 16 метара, добијен као ратна репарација после Првог светског рата...
Шлем са копчом за рударску никл-кадмијумску лампу сведок старих, добрих времена (фото: Саша Стошић, 2013)
-Душа ме боли што је све уништено, исечено и будзашто продато у старо гвожђе локалним откупљивачима секундарних сировина, а могли смо да направимо јединствени музеј рударства – сетно прича Сале обућар.
У протеклих пет година, после одлуке Вишег суда да Основни суд у Аранђеловцу није испоштовао хитност извршног поступка, нема тужилаштва, суда, државне установе, али ни представника међународних организација у Србији, а да им се Саша није обратио.
Допис Основног јавног тужилаштва у Аранђеловцу поводом кривичне пријаве Саше Стошића против Међународног монетарног фонда у Србији, од 13. марта 2018. године
И док у бројним поднесцима, формално-правно сасвим солидно сроченим, „кити“ своју писанију оригиналним „језичким украсима“, попут: „И, наравно, дај Боже, ћераћемо се још“, „Ваш допис враћам назад и слободно га окачите мачку о реп“ – не заборавља ни „мале ствари које живот значе“, попут жарког упињања за асфалтирање улице у којој живи, Јанићија Ђурића у Буковику. И то упркос обавештењима општине Аранђеловац да је улица у приватној својини, те да „после решења имовинских односа ствара се могућност за изградњу“.
Решење Уставног суда, од 24. маја 2019. године, о одбацивању уставне жалбе Саше Стошића
И док Европски суд за људска права у Стразбуру, као и Међународни суд правде у Хагу разматрају Сашине поднеске, о чему ће наш портал тек извештавати, овај краћи извод из подебелог „досијеа борбе за правду“ завршавамо Сашином изјавом:
Саша Стошић за тезгом у обућарској радњи
-Колики је рок да држава измири обавезе према мени? Кад умрем? А да, и то се може десити настанком епидемије пандемије коронавируса, па није искључена ни та могућност да држава сачека да ја пре времена напустим овај свет, а онда она или неко из државе ужива моју имовину!?
Не дај, Боже, да тако и буде.