Милосав Вуксановић Вуксан
Поводом стогодишњице аранђеловачке гимназије (1920-2020) о професорима, чија имена су постала легенда, пише (и црта карикатуре) Милосав Вуксановић Вуксан.
Професор српскохрватског језика у аранђеловачкој гимназији Радован Рашко Јовановић био је изузетно интересантна личност. Подсећао ме је на књижевника, ствараоца великих дела: романа, поезије, новела и других литерарних писанија.
Професор Јовановић је умео да прича лепо, тихо, одмерено. У своје казивање знао је да убаци хумор, а изразом лица и очију да одглуми то што је хтео да каже - театрално. Подсећао ме је на Иву Андрића кога је изузетно ценио и нескривено обожавао, и пре него што је постао нобеловац.
Своју приврженост показивао је такође према Добрици Ћосићу и Бранку Ћопићу. О свима њима имао је занимљиве и надахнуте закључке које нисмо могли да прочитамо књижевној критици.
Професор Рашко знао је да нас мотивише, на себи својствен начин, да се више посветимо књижевности. Тако је од мене тражио да прочитам сваку песму која је захтевала посебно глумачко и изражајно умеће. Упецао сам се на његову тврдњу да боја мога гласа подсећа на глас тада познатог телевизијског спикера Бранислава Сурутке.
Међутим, када сам почео да пушим цигарете легендарни професор Рашко је осетио промене у мом гласу. -Коју пушиш, «мораву» или «драву»? - викнуо је и љутито додао: -Сад си права - сурутка!
Имао сам посебну част и задовољство да сликам портрет професора Рашка, и то код његове куће на Отвореном пољу. Пре него што сам кренуо у ову сликарску авантуру, поставио сам штафелај, учврстио платно и почео да студирам професорове карактеристичне црте и детаље његовог лика. У неко доба Рашко прекиде моје припреме и натера ме да ухватим крупног петла, који се изненада појавио и почео да се шепури насред дворишта. Када ми је после силне јурњаве, пошло за руком да шареног „кукурику заводника“ кока дограбим и донесем пред професора, он тихо рече:
-Баци га преко плота. То је певац адвоката Бујинца. Пун је параграфа!
Професор Јовановић је често говорио да би ђаци требало најпре да се упознају са нашим писцима и њиховим делима. Наводио је њихова имена, овим редоследом: Иво Андрић, Добрица Ћосић, Бранко Ћопић, Борислав Станковић, Радоје Домановић, Лаза Лазаревић и други.
-Када се „поткујеш“ знањем о нашим ствараоцима, онда читаш књижевнике „преко гране“ (странце): Лава Толстоја, Ернеста Хемингвеја, Максима Горког, Ги де Мопасана, Кафку и Сартра - знао је да нас упути професор.
Е, тако је моја генерација (и многе друге, пре и после нас) имала дивног, омиљеног професора, али који није са нама ишао на екскурзије. Мада смо се нерадо мирили са његовим изостанцима са екскуризија, годило нам је његово извињење уз обавезну жељу за лепим расположењем и владањем, на које нас је увек подсећао. Потенцирао је и домаће васпитање. А и што се тиче наших забава, рођендана и прослава, није му одговарала музика која је „трештала“, па смо га једино виђали на часовима српског језика, који су за све гимназијалце којима је професор Рашко предавао били догађај за памћење.