петак, 22 новембар 2019

Пише: проф. др Првослав Јовановић

Супружници из Новог Сада, Нада и Момчило Бабић, крајем октобра ове године били су гости аранђеловачког хотела „Извор“. Када су сазнали од особља Сектора СПА и велнес хотела да могу пешачити стазама здравља и уживати у природним лепотама Букуље, одмах су нас позвали.

Чим смо се 28. октобра ове године упознали у хотелу «Извор» рекли су нам да су велики љубитељи природе и пешачења. Баш као што то моја супруга  Снежана и ја. Од хотела «Извор» смо путовали нашим колима до ресторана „Качара“ на Букуљи, а затим смо пешачили до туристичке осматрачнице на врху планине. По ко зна који пут и ми смо уживали у прелепој панорами. Гости из равне Војводине су били одушевљени призором.

Док смо шетали Букуљом Нада и Момчило су хвалили чист ваздух, али и пејсаж - разне врсте дрвећа, невероватну лепезу јесењих боја њиховог лишћа, одсуство буке, али и пријатно друштво.

Током боравка на туристичкој осматрачници видели су планине - Авалу, Космај и доминантни Рудник, као и брда (висове) - Орловицу, Шутицу, Ваган и познати Опленац. Захваљујући лепом дану и доброј видљивости, као на длану гледали смо Аранђеловац, Младеновац, Смедеревску Паланку и Тополу. Гости су имали јединствену прилику да уживају у погледу на шумадијску златну јесен - терене покривене шумама, плантажама воћа, као и валовите пропланке и пашњаке, оранице и винограде, сеоска насеља и засеоке.

На стази према туристичкој осматрачници на врху Букуље (фото: Снежана Јовановић)

 

Док смо се враћали гости су нам преносили своје импресије о хотелу „Извор“: смештају (веома чистим смештајним јединицама и њиховим садржајима), храни (свежа, укусна и разноврсна), садржајима за опуштање (пливању у базенима са природном минералном водом, саунама, масажи, теретани) и особљу (љубазно, стручно, професионално).

Посебно су похвалили идеју да гости хотела „Извор“ имају и разне садржаје активног одмора, а посебно пешачење стазама које воде према планини Букуља и околини, и то у организацији брачног пара Јовановић, који то чине без икакве материјалне, односносно финансијске накнаде. За своју душу и у корист стварања лепше енергије ради развоја туризма.

На крају дружења и пешачења, гости су се захвалили на традиционалном српском гостопримству, како од стране особља хотела „Извор“, тако и својих домаћина Јовановића, и изразили жељу да поново дођу у «Извор» и упознају се са осталим природним лепотама и културном ризницом Аранђеловца и околине.

Пише: проф. др Првослав М. Јовановић
Фото: Снежана Јовановић и Далибор Делибашић

Буковичка бања је више од два века познато бањско, туристичко место, захваљујући природним богатствима која имамо. Осим минералне воде чист ваздух је наше драгоцено благо, за које је најзаслужнија планина Букуља. С обзиром на искуство са неконтролисаном експлоатацијом мермера на Венчацу, и голетима које нико не пошумљава, желим читаоце портала „еСтварност“ да упознам и са основним информацијама  из пројекта „Букуља - заштићена еколошка зона“.

Приредио: ДТ

Аранђеловчанин Радован Б. Милић, некадашњи (из 90-их година прошлог века) и садашњи сарадник Интернет портала «еСтварност» послао нам је текст који је 2. новембра 2019. објављен и на порталу «Трагови – Следи».

У мејлу достављеном Драгану Тодоровићу, главном и одговорном уреднику Интернет портала «еСтварност» Милић је написао и следеће: «Ево шаљем ти један осврт на појаву у Србији која је очито видна, са циљем да се томе стане на крај, јер ми Срби нисмо никада били фашисти, нити нам је то у крви. Уједно те обавештавам да сам предузео почетне радње око приступа у архив града Беча, а у вези проналажења евентуално постојећих докумената везаних за Павла Бакића. Молба архиву је преведена на немачки и архиву ће бити прослеђена већ у понедељак.»

И овом приликом захваљујемо Радовану Б. Милићу на свему што већ деценијама чини у корист части српства, а поготово захваљујемо на вољи коју је показао ради истраживања и  евентуалног проналажења (што би све чланове и симпатизере Удружења «Павле Бакић» у Аранђеловцу много обрадовало) докумената о Павлу Бакићу у бечким архивима. Иначе, ваља подсетити да ни бечких архива данас не би било да није Павле Бакић, са небројеним Србима, бранио Беч од навале Османлија у првој половини 16. века.

Ево и текста Радована Б. Милића, који је на порталу «Трагови – Следи» објављен под насловом «Фашизам у Србији није мртва реч»:

Која ли би то несрећа смела данас да окупира Србију, надвијајући се над њеним слободарством осим ако није сâм ђаво из пакла у њу дошао?

Која ли би то несрећа смела данас да окупира Србију осим ако у њу нису долетеле маскиране вештице и то баш на празник посвећен Светом апостолу Луки јеванђелисти и Светом Петру Цетињском? Ко је данас тај који би некажњено смео говорити језиком повампиреног фашизма за који се у Србији мислило да не постоји, да је фашизам за Србе омражена мртва и непостојећа реч, осим ако тај неко нема подршку званичне државне политике?

Да ли је и зашто, сваки Србин, који је неистомишљеник елите „просветљених“ добошара западног зла, за њих, „елиту“, типични фашиста и ко је заправо у Србији фашиста?

Наравно да Србин никада није био фашиста, али неретко су се могли наћи појединци, штићеници моћних и то увек онда, када би у Србији власт бивала централизована.

Е, па у том случају није чудо  што је неартикулисано зло спопало Србију уселивши се у њу, па неометано и некажњено, годинама понижава сопствени народ, одговарајући на сваку критику претњом и застрашивањем демонстрирајући чист пример „елитистичке“ фашизације државе преко уцењених и натутканих нерадника, будала и битанги..

Свакодневни дискурс „моћника“али и утренираних  штићеника који ће моћницима кад тад вратити услугу кружићем на гласачкој листи, или урликањем у мегафон испред скупштинског здања, пример је понашања фашиста који би своју улогу доделили народу не би ли се ослободили сопственог баласта сваљујући одговорност на друге.

И док они „велики“ свој бес према народу исказују устима и плаћеничким мозговима привилегованих тв уредника, они други, боранија, бивши криминогени осуђеник, силоватељ председник Удружења убијених и киднапованих на Косову и Метохији, киднапер властите деце, моћницима враћа дуг тако што са мегафоном у руци и уличним реметилачким жаргоном урличе против народа за „скромну“ буџетску плату којом је себи приуштио лагодни живот у Београду и џип „Пајерo“, а да се притом води као социјални случај.

Ослобођен па уцењен је и председник „Српске деснице“ професионални провокатор у служби моћника са задатком обрачуна са свим оним Србима који не мисле онако како мисле моћници или не онако како би они желели да  народ мисли.

И док силоватељ и киднапер, специјални изасланик  и добошар удара по народу и прети малобројно преосталим слободним медијима, овај други, ратни хушкач и кукавица уз пратњу четрнаест џипова обилази српске гласаче у Медвеђи и Бујановцу. Улази им у куће и штале, мази козе и краве, а потом гласаче џиповима вози на бирачка места обећавајући им да ће он лично мобилисати њихову децу за рат на Косову ако не гласају за „десницу“ а можда ће их протерати називајући их наводним Србима.

Овакво екстремно понашање ни најмање није сметало српском министру Ђорђевићу, његовом саветнику и државном секретару да присуствују премијери полусатног филма „Миша“, посвећен  председнику „деснице“ као да је његов, Мишин говор мржње обична шала, и да не производи и не подстиче дискриминацију и непријатељство према Србима који неће у строј тог надувеног фашисте и „бизнисмена“ без дана радног стажа.

У таквом стању какво јесте, није чудо да је у Србији могуће и оно што нигде у ниједној цивилизованој земљи на свету не би било ни замисливо. А управо се то (не)могуће догодило у Новом Саду и то баш на Светог Луку.

Чланови екстремистичко фашистичке организације „Млада Војводина“ плакатом на зиду Српске академије наука и уметности, некажњено, поручују највећем живом песнику и књижевнику, академику Матији Бећковићу; „Да иде кући“.

Мобилизацијом чланова, и дизањем тензија у ноћи вештица, у тренутку Бећковићеве припреме за књижевно вече „100 мојих портрета“ српски радикални фашизам удара на Див човека, који не цитира Макса Вебера, који не пише мемоаре, већ описује своје пријатеље и најупечатљивије догађаје којих се сећа из живота.

Да ли је баш то засметало српским фашистима свих боја који би да учврсте политику и апсолутну владавину једне партије, или су им сметња портрети из књиге који никада нису ни покушали парчати српску земљу, већ су је у ратовима бранили и учвршћивали оружјем, а у миру је чували и оплемењивали речју као што то данас чини Бећковић, или је нешто сасвим друго по среди?

Није ли можда „моћницима“ засметала Бећковићева реч којом је отказао учешће и говор на недавно одржаној свечаности поводом 800 година аутокефалности СПЦ и доделе највиших ордена цркве?

Ипак, ничим изазван, , тај „храбри“ јуришник и „филмски стар“ бивши осуђеник због нелегалног поседовања оружја који би притом да протера народ, на миг са врха пирамиде, а да се народ не досети смицалице, скаче у режирану„осуду“ чина  „Младе Војводине“ уставши у академикову одбрану, као да академику његова одбрана треба.

Неће ли сутра ти и такви „устати“ и у „одбрану“ права ратних ветерана који већ данима протествују испред великог здања малих људи, оправдано захтевајући оно што им као борцима припада?

Боље да не, јер фашизам у Србији мора нестати, на овај или онај начин, као што је одувек и био непознат слободарском српском народу пре наступа владавине тоталитаризма.

Радован Б. Милић - књижевник -
Добровољни учесник рата на српском Космету 1999. године
Припадник 125 МтБ/БГ 2
Беч, 2. 11. 2019.

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности