недеља, 22 септембар 2019

Текст, фото и видео: ДТ

Кад дође Панта из Америке (живи и ради у Лос Анђелесу, од 1975) буде то прави повод за „Старо друштво 1970“ да организују ново заједничко дружење. Учинили су то 31. августа на старом месту, у „Ловачком рају“.

На почетку новог сусрета другара, који већ 49 година деле све радости и недаће живота, Милан Зарић је уручио куму Александру Аци Петковићу урамљену „Плакету за грађанску хаброст“ (јер је увек показивао кураж и храброст за опште добро), а у одсуству Ацине супруге Љиље и Повељу за толеранцију (јер је према члановима „Старог друштва 1970“ увек била толерантна и пуна разумевања за којешта). Тако је испуњена одлука са претходног окупљања 20. јуна ове године, а прибележене су идеје о начину обележавања пола века дружења 2020. године. Коначна одлука о програму великог јубилеја 30-ак чланова „Старог друштва 1970“ (кажу да их са децом и унуцима има више од стотину, а можда ће се догодине сви заједно и окупити) биће усвојена до дочека Нове 2020.

Пре него што је, пре око два месеца, кренуо у родни Аранђеловац Бранко Пантелић Панта је послао Олги Флеш једну од фотографија из свог момачког албума, снимљену баш 1975, у години када је кренуо „преко велике баре“ у далеку Америку – по свој део америчког сна.

С лева: Мики Десивојевић, Милан Зарић Зајка, Милосав Миловановић Рики, Светлана Прековић и Бранко Пантелић Панта

 

Желећи да провере да ли је „време учинило своје“ после 44 године начињена је репер-фотографија, у одсуству Светлане Прековић. Момци са времешног снимка су коментарисали да се баш ни мало нису променили, док су лепше половине добацивале како је само распоред стајања за фотографисање остао исти.

С лева: Мики Десивојевић, Милан Зарић Зајка, Милосав Миловановић Рики и Бранко Пантелић Панта

 

Чланови неформалне асоцијације „Старо друштво 1970“ увелико прикупљају старе фотографије, како би следеће године, поводом 50 година дружења, објавили и своју књигу успомена, како из младалачких, тако и каснијих дана. Раздвајао их је посао и место и темпо живота, али су се сваком приликом радо сусретали, у пуном или окрњеном саставу, као што је то било и последњег овогодишњег августовског дана.

С лева, седе: Драган Спасојевић Спале, Елла Флеш (Монтреал, Канада), Биљана Петровић. Стамен Илијев Цале, Мики Десивојевић, стоје: Дана Миловановић, Драган Тодоровић, Милосав Миловановић Рики, Милијана Тодоровић, Бранко Пантелић Панта, Љиљана Јованкић, Мирјана Зарић и Олга Флеш

 

Попут свих досадашњих веселих окупљања, све су зачинили Милош Стевановић (хармоника) и Дуле Хочевар (гитара). Делић атмосфере дочараће Вам и следећи видео-запис, који је одмах привукао пажњу јутјубера. Баш их је интересовало како изгледа журка људи који се друже пола века, па погледајте то и Ви.

 

 

 

 

 

 

Пише: Драгован Лаза Лазаревић
Карикатура: Недељко Убовић Уб

У црној ноћи усред црне Африке бљештао је хотел «Хилтон» у елитном делу Најробија. У расхлађеној «Кристалној дворани» врило је као у пчелињаку деде Миленка на Липару. Биране госте у стајаћим оделима и даме, обнажених леђа, у дугим хаљинама, дочекивали су кенијски министар енергетике господин Обинга и инжењер Братислав, Бата, звани Бетон, шеф градилишта београдског «Хидропројекта», утегнут у изнајмљеном смокингу, преплануо на градилишту у џунгли, мало светлији од домаћина.

Прелепе црнкиње «веслају» дугим белим тоалетама. Док их посматра к'обајаги крајичком ока, Бата Бетон се чежњиво сети своје Драгане, Гаге, коју комшије назваше Пенелопа, због њега, вечитог  теренца. Црни ливрејисани конобари клизе с послужавницима, нудећи непрестано госте отменим пићем, шампањцем понајпре и понајвише. У позадини се чула пријатна, тиха музика. Дуги столови препуни пробраних специјалитета.

Гости нахрупили на свечани пријем у част завршетка изградње огромне бране Киамбере, градитељског чуда у овом делу Африке. Домаћини једва стижу да их све уљудно поздраве. Окупио се крем црне Африке, а «кафени» су прошарани ретким белцима из наше и белосветских амбасада.

Кад се сирома' жени, сви му дођу на свадбу – и кусо и репато, сети се Бетон речи деда Миленка и убоге сиротиње у чаробној дивљини Африке, где је подизао бране. Док је министар Обинга поздрављао госте и усхићено говорио о капиталном подухвату и његовом значају за будућност Кеније и читаве Африке, хвалећи на сва уста неимаре «Хидропројекта» из пријатељске несврстане Југославије, Бати Бетону беше мило, ал' помало и досадно - дојадили му џунгла, дивље реке, крокодили, црне мамбе и «црне удовице», амебе, маларија, але и вране, страх од окрутних племенских ратника, лавова, пума и болештина, сува храна, куплераји, самоћа и чамотиња - зајебан живот теренца.

Једва је чекао да се врати кући, изгрли синове и ноћима кидише на добро очувану, усамљену, ватрену Гагу. Док су гости славили, само то му је било на памети. Страст за кроћењем дивљих вода, која га је држала од малена, смиривала се укорак с његовим смиривањем бесних река. Ни дан данас му није јасно како га је и опхрвала, јер је рођен у питомини, крај килаве Милатовице, Мисаче и Буковаче, која је лети имала воде само у вировима у којима су се ројиле ситне рибе пљуцкавице.

Можда је баш због тога силно желео да зауздава немирне воде, к'о деда Миленко пастува Бећара, па је после гимназије у вароши на киселој води, у коју је одлазио уском пругом преко Баљковице, отишао на Грађевински факултет и «Студењак» у Новом Београду.

Своју Гагу,  које је «остао гладан» и за којом је стално страсно чезнуо на градилиштима широм света, упознао је на игранци на Малом Калемегдану. Одвео га старији брат од стрица Љуба Труба, који је тамо свирао на смену са Милетом Лојпуром. Труба се удварао Гагиној омаленој, прекрасно грађеној, к'о пуслица, цимерки Снешки из женског студентског дома «Вера Благојевић». Први састанак Гаги, студенткињи историје, заносној црнки, јаких бедара и росног дупета (Жена без добре задњице је к'о сеоска школа без учитељице, говорио је деда Миленко), заказао је доцније – на игранци у «Лазарцу».

Више се нису раздвајали, к'о Божић и Бадњи дан, био је стално уз њу , к'о шипка уз бубањ. Чим су дипломирали, венчали су се, најпре у општини Вождовац, а доцније, помало криомице, у цркви Светог пророка Илије у Црквинама. Срећом, брзо се и запослише - он као инжењер у већ чувеном «Хидропројекту», а она као професор у школи на Булбудеру.

Знао је шта га чека, али се није надао да ће тако брзо на терен, у разне ломоврате и губикозја, на градилишта брана хидроелектрана. Низали су се Кокин Брод, Бистрица, Перућац, Зворник ... У кућу је навраћао као гост, више у пролазу. Синове су направили у паузи, када је накратко долазио у стан на Пашином брду. Деца порастоше без њега. Када је једном бануо, млађи син Павле упита Гагу: »Мама, ко је овај чика?» То га је страшно погодило и заболело. Први пут је помислио да се мане градилишта и терена и врати кући и неком мирнијем послу.

Али, било је дибидус доцкан. Већ се прочуо и доказао као врстан стручњак и градитељ и заразио неизлечивим вирусима H2О и Кwh. Пришише му и надимак Бетон. Наређаше се и градилишта у свету, Бетону западе Африка. Волео је Бетон изазове, а и лепо се зарађивало, и то у девизама.  Презирао је скоројевиће и потрошачко лудило, али је доплатио за велики, модеран стан  у Новом Београду, подигао викендицу код виле «Караџић» у вароши на киселој води.

Али, шта ће ми све то, размишљао је те ноћи у Најробију, када сам најбоље године страћио, ломатајући се у дивљини где слон оштри курац, а носорог му окреће тоцило. Носталгија и дозлогрђени живот и чамотиња вечитог теренца рвале су се у коштац. Како је време одмицало, ова прва је нагињала ка победи. У Кенији му је било чак и лепо, право освежење у тој лепотици вреле Африке, после суровог живота у Судану, а поготово на изградњи бране Иола у џунгли североисточне Нигерије. Ту је начисто најебао, али је дивља река, коју су форсирали балванима, била савладана. То га је и препоручило за Киамбере у Кенији, чији завршетак вечерас прослављају.

- Враћам се кући - и то заувек. Мораћу после три месеца поново у Кенију, да проверим да ли је све у реду, па одмах назад. Тражићу да ме сместе у Пројектни биро. Нека се млађи мало јебавају по џунглама и саванама, већ сам пресвирао педесету. Руководећа места и самоуправљање никада ме нису занимали. Да смо на градилиштима у дивљини самоуправљали, никада ништа не би ни изградили. Упозоравали су ме на то из дирекције, али сам их 'ладно одјебао, позивајући се лукаво на законе земаља домаћина, присећао се Бетон. -Кад се вратим, сваког петка предвече, Гага и ја ћемо у варош на киселој води или у деда Миленкову воденицу на Буковачи. Обновићу је, као и његов пчелињак на Липару, и појачати  јаз испуштањем воде из Тутавуриног изворца. Барем се у то разумем. Па да нас Бог види. Покушаћемо Гага и ја да надокнадимо све што смо пропустили, ако је икако могуће.

Дуготрајни аплауз испрати министров говор и прену Бату Бетона који се беше дубоко замислио и до Шумадије одлутао. Запљеска и он, више реда ради, и намах опази у несносној гужви крај улаза необичног господина, белца. Зачуди се  како га није приметио, поздрављајући се са званицама. За главу виши од свих гостију, продорним погледом гађао га је право у очи, наочит времешни господин беле косе и дугих бркова исте боје, у отменом смокингу с лептир машном, ослоњен на штап с дршком од слоноваче. Крај загонетног господина стајала је од њега много, много млађа, још изазовна црнкиња у дугој хаљини боје банане, са дубоким изрезом кроз који је заносно извиривала бутина чоколадне пути.

-Што ли овај маркантни старац пиљи у мене, када га први пут у животу видим ? – питао се Бетон, а до уха му допре глас на чистом српском:»Господине, опростите, молим вас...» Бетон се окрете, али не виде никог у близини из своје амбасаде и «Хидропројекта». Не опази ни увек искеженог доброћудног кувара на градилишту, црнца кога су прозвали Гојко, ни свог оданог шофера кога назваше Вита, који га је помало и нервирао стално му се обраћајући са «маса». «Какав сам ти па ја, Вито, газда, не зајебавај», корио га је Бетон. Гојко и Вита су натуцали српски. Кад подиже поглед, Бата Бетон угледа пред собом кршног седог господина који га је малопре упорно посматрао.

-Извините господине, одакле сте? - упита га незнанац.

Бата се пренерази. Старац је добро говорио српски, а личио му је на Енглеза мисионара. Збуњен, некако изусти :»Из Југославије, господине».

-Знам да сте из Југославије, али из које републике ? - поново ће старац.

-Из Србије, одговори Бетон.

-Из ког сте места, пријатељу? - питао је даље непознати.

-Из вароши на киселој води, узврати Бата.

-Из ког си, бре, села, брате мили? - упорно ће седи господин, прешавши на ти.

Бату нешто лецну. Откуд овај господин у овој пизди материни зна чак и села у Шумадији.

-Из Буковаче, одговори забезекнути Бата.

Када га незнанац запита од које је фамилије, Бетон се начисто изгуби и завеза к'о «завезак» пројиног брашна у деда Миленковој воденици.

-Од Пантића фамилије, једва изговори Бата.

-Шта су ти Миленко и Дара ? - запита загонетни мистер, а Бетон, збуњен к'о тазе удавача, некако процеди: »Деда и баба, покој им души».

-Драго ми је, ја сам од Поповића, чак смо и рођаци. Дођем ти стриц, Дара ми је тетка, изговори стари господин Поповић и чврсто загрли пренераженог Бетона.

-Боже, што је овај велики јебени свет мали, да не поверујеш, помисли Бетон. Присети се невероватне приче колеге Мише Николића из Шапца,  када му се покварио ауто у ноћи у селу Суливан надомак Пеорије у Америци. Онако изгубљен и уплашен, укочио се Миша, као и Бата сада, када је наишао полицајац и најпре почео да псује к'о Турчин на беспрекорном српском, а када је Миша запањен изустио – земљаче, сам те Бог послао - полицајац се обрадова к'о роду најрођенијем и представи се као Миладин Васић из Липолиста у Мачви.

-Да ли си некада чуо, синовче, за неког «шашавог» пилота Мију ? – упита Бату старац, Шумадинац – Африканац и представи му своју привлачну супругу у тоалети банана боје.

-Стриче, ова лепотица би више пристајала мени, него теби, али свака ти част. Боже опрости, она ми је стрина, иако је можда неку годину и млађа од мене, помисли, али не изговори Бетон.

-Јел' то онај, намерно не изговори «шашави», пилот Мија што је на почетку рата одвезао неке министре побегуље, а пре тога , када је надлетао варош на киселој води, из авиона бацао љубавна писма лепотици Јелици, ћерки предратног абаџије Чеде Антерије ? – запита Бетон.

-Тај сам, не либи се због оног «шашави», тако су ме звали, јер сам авионом непрестано терао зајебанцију, одговори Мија, а Бата се сети баба Дарине приче о њеном братанцу «блесавом» војном пилоту кога од ражаловања спаси само што је био најбољи у класи.

-Кад год је надлетао варош на киселој води, Мија се, у знак поздрава, спуштао ниско, изводио разне акробације и вратоломије и избацивао љубавне поруке варошким лепотицама. Писмо за лепу, од Мије поприлично млађу, Јелицу, пронашао је, када је увелико мирисало на рат, код млина Боже Маринковића Циганчић Папило из Јелинца и однео га на написану адресу. Нико није знао шта је «луди» Миодраг Мија написао својој изабраници. Нико није ни сумњао да је нешто љубавно, причала је баба Дара.

-Сећам се, синовче, до речи шта сам јој написао, прозбори Мија: » И када сам овако високо под небом, у мислима и срцу сам доле на земљи – са тобом. С љубављу и особитим уважавањем и обожавањем, искрено Мија».

-Никада Јелицу нисам преболео. Не брини, ова моја црнкиња лепотица ништа не разуме шта брабоњам, а и не интересује је, занима је моја имовина. Знам, нисам будала, није се ваљда заљубила у старкељу, мада ме пази. Због Јелице се нисам ни женио, све док ме године не притискоше, нисам више могао сам, морао сам на неког да се ослоним, а ова моја «кафена» ме пази, понекад и мази,  сетно ће Мија.

-Јелица је остала уседелица, вероватно, због Вас, гланцао је помало Бата Мијину сујету.

-Зајеба нас проклети рат, ко га желео, у кући му био, вајкао се Мија.

-Док Јелицу нисам срео, мислио сам да никада нећу преболети прсату охолу Италијанку Лукрецију, кћи инжењера Дориа,  директора мајдана мермера на Венчацу, оног што је и краљев маузолеј на Опленцу украшавао. И њој сам  се удварао с небеса и из авиона бацао љубавне поруке, ал' удаде се за мог школског друга Ику Аполона. Сада ми и није жао. Аполон је био права прилика и курчевито није дао да му скину српски барјак са крова виле под Букуљом, све док и њему «црвени» не запржише чорбу. Због комуниста нисам ни смео, а ни пожелео да се вратим, ни оцу, ни мајци на сахрани нисам био, што ме највише боли, распричао се Мија.

-Чим сам одвезао оне сероње из усране владе до Атине, пријавио сам се у британски РАФ. Летео сам к'о будала и борио се највише на Блиском Истоку, изнад Амана и Абукира код Александрије. Летео сам чак и у Босну, исповедао се «шашави» матори пилот.

-После рата, напустио сам РАФ. Нисам више хтео да летим за Енглезе, поново нас и тада прејебаше и помогоше црвеним пробисветима да се докопају власти. Прешао сам у цивилно ваздухопловство, доцније у инструкторе, стално смишљајући како да Јелици добацим писмо с брачном понудом. Али, до мојега, малаксало ће Мија.

-Пошто ме никада није држало место, тумарао сам и брљао по животу к'о свиња по трапу с кромпиром, ротквом и сточном репом, док ми наједном не прдну у главу да одем у Кенију – да развозим доконе туристе на сафари. Купио сам авионче «пајпер» са пет седишта и крај Националног парка отворио фирму. Офис ми је најпре био у мом раздрнданом «шевролету». Посао крете. Туристе сам развозио до и из Националног парка, а касније сам га све чешће надлетао, јер су желели и панорамске летове и фото сафари и из ваздуха, шкљоцајући к'о суманути фото апаратима на дивље звери. Ширио сам флоту, а када почеше градилишта у џунгли, развих велики бизнис. Формирао сам чартер компанију с двадесетак авиона, запослио људе, развозио раднике и материјал до градилишта по разним афричким «Пичковцима». Пара је било к'о плеве, ал' ја и даље некако празан и сам к'о пањ у нашем Дебљаку.

-Сигурно си и ти, не знајући, летео мојим авионима. Материјал и људе превозио сам и до Киамбере. Зато сам и вечерас на овом пријему, иако се ваш усукани амбасадор, пас му матер говнарску, бунио против присуства бившег краљевског пилота и официра. Срећом, његова није последња, зато сам мало закаснио. Зар је могуће да се они још плаше и оваквих олињалих старкеља као што сам ја ? – питао је Мија.

-Мислио сам да оне црвене распикуће знају само да продају Маркове конаке, лапрдају, лажу и обећавају чак и да ће Америка и  Канада бити земље удруженог рада. Баљезгали су и да ће краве давати одмах кисело млеко чим се напоје киселом водом. Цврц. Држ' да набијем. Нисам веровао да умеју нешто и да створе, док нисам видео ово чудо од Киамбере. Беше ми помало криво, ал' у дубини душе мило, синовче, ал' далеко им лепа кућа, тртљао је Мија, а Бетон није могао да дође до речи.

-Ништа ми није жао, осим Јелице, киселе воде, варене ракије - шумадијског чаја и мириса липа из Спасојевог лаза. Да ми је још једном да га осетим, па да умрем у туђој земљи, макар ме бацили и лавовима, распекмезио се Мија.

-И ја сам се ужелео, а камоли ти, стриче. Пођи сутра са мном, позва га Бата Бетон.

-Где да пођем, па они би ме одмах овако одртавелог у'апсили, можда и ликвидирали. Чуо си шта је покушао овај шмокљави амбасадор. Такви код мене не би могли ни хангар да чисте, одговори Мија.

-Скентали би ме к'о мог школског друга сликара Дракчета, званог Акварел, оног што је Ликовну академију, о стричевом трошку, свршио у Италији, а после био професор Уметничке академије и цртао карикатуре у «Времену» и «Ошишаном јежу». Умлатише га, ни гроб му се не зна, само зато што је жврљао карикатуре током рата у «Новом времену» и, замисли греха, цртао плакате којима је «избегличка мајка» Тома Максимовић позивао народ да помогне несрећним избеглицама.

-Неће, стриче, прошло је много времена, не наседај емигрантској пропаганди, пођи слободно, храбрио га је Бетон, присетивши се приче о злој судбини Аквареловој, кога је «откуцао» колега подрепаш, доцније познати академик, да је нацртао како двојица Шиптара тестером кладаром одсецају Косово и Метохију на мапи нове Југославије.

Ту карикатуру Акварел јесте нацртао, слутећи шта може да испадне, али му на памет није падало да је негде објави. Није био толико луд, али наиван јесте, када је колеги показао цртеж који је чувао иза девет брава.

-Доцкан је исувише, рођаче, ово је тело зрело за опело, клонуло ће Мија.

-Долазим сутра да те испратим и једино те молим да понесеш писмо Јелици Чедомировој. Земан је да се опростимо, замоли га Мија.

-Хеј, синовче, донеси, кад се вратиш, балон киселе воде, али оне праве, са «Талпаре». Kњажевског имена, добаци Мија на растанку.

Текст и фото: Драгован Лаза Лазаревић
Карикатура: Недељко Убовић Уб

Крепки седамдесетпетогодишњак Танјуг, иако су га сколиле и ала и врана с намером да га угасе, не оскудева ни у професионалним, ни у друштвеним признањима, али  једно, необично, помало скривено, налази се подно шумовите Букуље, где се протеже улица коју многи Аранђеловчани и данас зову Танјуговом.

Од пре коју годину, као и многе друге улице шумадијске вароши, улица је добила ново име - Војводе Путника. Војвода је давно заслужио улицу, али неку “отменију” (и булевар, када би га било у  вароши на киселој води) од ове која се “шуња” кроз шуму, а народ ће је и даље, и по навици, звати Танјуговом и таквом памтити као и чувену љубавну “вест” из књиге Милована Витезовића и филма “Лајање на звезде” - “Како јавља Танјуг, ја те волим”, као и радосну вест из породилишта „Друже Танјуже, добили сте сина!“. 

Дуго безимена, затурена улица у густим крошњама, изнад цветног и увек "подшишаног" парка "Буковичке бање", протеже се поред Центра дечјих летовалишта и опоравилишта (ИНО), одакле је с мансарде тадашње виле, 20. октобра 1944. године, Танјуг одаслао у свет вест: "Београд је данас ослобођен", због чега је и званично крштена у Танјугову. 

Радосну вест о ослобођењу Београда јавио је Танјугу у Аранђеловац ратни репортер са места догађаја Владимир Дедијер, а у свет је одаслао радиотелеграфиста Иван Шегедин. На путу са Виса ка Београду, средином октобра 1944, на аеродром у Дивцима код Ваљева "слетео" је и Танјуг. Танјуговци су се привремено задржали у тек ослобођеном Аранђеловцу, изузев Дедијера који је као ратни репортер отишао на фронт у Београд, и Чеде  Миндеровића који је извештавао са фронта око Крагујевца.

Поред "флеша" о ослобођењу Београда, Дедијер је сажето, у 22 реда, срочио комплетну информацију о жестоким борбама руске и наше армије од поноћи до јутра 20. октобра 1944, када се, у осам сати, завијорила тробојка на палати "Албанија" - знак да је Београд ослобођен. На Калемегдану су се загрлили ослободиоци - команданти Жуков и Пеко Дапчевић, док су војници хрлили преко моста, надирући ка Земуну. 

Вест о ослобођењу Београда Шегедин је поновио неколико пута, дрхтећи, како је својевремено записао, од узбуђења. "То ми је до тада била најдража вест, јер сам знао да ће ускоро бити крај фашизму", записао је у сећањима Шегедин који је, вели, знао да се нешто значајно збило чим је у даљини угледао курира Бранка како трчи с папиром у руци.

Убрзо је и Танјуг "умарширао" у ослобођени, разрушени Београд и привремено се скућио на Дедињу, у улици Леди Каудри 14. После два дана, уселио се Танјуг у данашњу зграду Удружења новинара Србије - тада Београдске секције Југословенског новинарског удружења где је пре рата била и новинска агенција "Авала" - а од краја шездесетих налази се на данашњој адреси, на  Обилићевом венцу 2, који је, мада се тако званично не зове, Танјугова улица.

Из те улице, са телепринтерске, а доцније компјутерске траке, иако хоће да га ликвидирају сваког дана излазе информације од којих се може штампати књига од око 400 страна.

Текст: ДТ                                                                                                                                                                                                                                                                     

Фото: Синиша Живковић

Двочлано сестринство манастира Вољавче Рудничке половином ове године на оригиналан начин употпунило понуду ове светиње, ручном производњом првих количина ликера, изузетног укуса, од различитог воћа, поврћа и аутохтоног биља.

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности