четвртак, 28 март 2024

Стеван Михаиловић Стевица таленат за репрезентативни дрес

Стеван Михаиловић Стевица таленат за репрезентативни дрес

Мирослав Живановић

Стевица је као ретко који од аранђеловачких асова могао да бира дрес Црвене звезде или Партизана, али је увек превагнула љубав према Шумадији. Како је рођен један од највећих тандема Михаиловић-Андрић? Између књиге и лопте победила љубав за ногометном игром. Како је Стевица „напаковао“ седам голова на једној утакмици? Зашто Михаиловић није имао успешнију каријеру, када је по таленту могао да обуче репрезентативни дрес?


Богату историју аранђеловачког ногомета обележило је, почетком прве  деценије после рата, рађање једне од најдаровитијих и најконтраверзнијих фудбалских звезда. Не мирећи се да пика ногометну лопту у сенци великих и потврђених асова ФК Шумадија, Стевану Михаиловићу Стевици је пошло „за ногама“ да брусећи свој брилијантни таленат и не копирајући друге, створи оргиналну спортску личност која није трпела покушаје „преписивања“. Дубоко у њему усађен је хомо луденс - човек игре. Свестан способности да својом чаролијом на терену „омамљује“ гледаоце, прихватао је и све више волео ногомет. Његова посебност огледа се и у томе што је на себи својствен начин исмејавао и пркосио многим неписаним правилима друге, ружне стране спорта. Стеван Михаиловић отворено прича, специјално за „еСтварност“, о својим ногомометним успонима и падовима, преласцима у Црвену звезду, Партизан, ОФК Београд и Челик, трансферима од којих се заврти у глави, „прљавом новцу“, „црним фондовима“ међу наводним ногометним аматерима.


-У предратном и послератном периоду аранђеловачког фудбала кроз редове Обилића и Шумадије продефиловала је армија сјајних играчких звезда, даровитих асова најпопуларнијег спорта – каже Михаиловић инаставља: -За разлику од многих дечака из тог периода, био сам, ако се тако може рећи, самоук у изграђивању своје фудбалске личности. Свестан својих ногометних потенцијала и дарова, настојао сам да их негујем и усавршавам уз помоћ врсних учитеља фудбала. Имао сам среће док се брусио мој таленат, да ме у тајне ногометне игре, пре свих упућује Бранко Ивковић, популарни Ћата, којме су овај надимак накалемили због службовања у  аранђеловачкој општини. Имао сам срећу што је био тренер подмлатка Шумадије, имао је префињени осећај за талентоване дечаке између 15 и 17 година. Заправо, цео живот је посветио препознавању будућих асова аранђеловачког ногомета. Из његове тренерске школе никли су такви бисери као што су: браћа Драган и Душан Зечевић и Илија Катанић, који су играли у „Обилићу“. Као на филмској траци ређали су се Милош Деспотовић, звани Миша Пилац, Живорад Скочајић Жижа, из плејаде млађих играча Обилића.


Мој фудбалски таленат почео  је са брушењем у подмлатку Шумадије одмах после Другог светско рата. Како су претходници (Живојин Скочајић Певац, Славољуб Јовичић Кић, Александар и Југослав Кошчичарић) поставили мојој генерацији лествицу успеха високо, јер су били прваци Србије 1954. године, нисмо се мирили да целу каријеру проведемо у сенци њихове ногометне величине и успеха – у једном даху нам је рекао Стевица.

У осамнаестој години у првом тиму Шумадије


Педантни хроничар и добар познавалац историје аранђеловачког ногомета Душан Теофановић (живи у Новом Саду) каже за „еСтварност“ да је Михаиловић прву званичну утакмицу за Шумадију одиграо против Јединства из Старе Пазове у јесењем делу такмичења у Трећој зони 1955. године у Аранђеловцу. Већ у пролеће наредне године био је стандардан у првом тиму. Сећајући се првих наступа у клубу коме ће посветити, са малим прекидима, целу своју каријеру, Михаиловић каже: -Када сам напунио 18 година, изборио сам место у првом тиму Шумадије, што је била реткост, јер су неки од старијих, већ афирмисаних звезда, још увек сијали на фудбалском небу! Тренирао нас је  Бели Илић. Голман је био Србислав Лазаревић Кале, бековски пар Вукашин Милованчевић Пеца и Југослав Кошчичарић, халфови Александар Кошчичарић, Власта Милованчевић Лојара и Славољуб Јовичић Кић, десно крило Аврам Божић, десна полутка Момир Лукић Пеца Башинац, центарфор Живојин Скочајић Жижа, лева полутка Стеван Михаиловић и лево крило Живодраг Андрић Шваба. У тиму су се повремену појављивали Алојз Хочевар Лојзи, касније Павле Ћирић и Зоран Миливојевић – говори нам Стевица и наставља: -Тих година рођен је незаборавни тандем на левој страни Шумадијиног навалног реда Шваба - Стевица. Мада је Живодраг Андрић Шваба, левокрилни нападач био три године старији од Стевана Михаиловића, тако су се добро разумевали и „читали“ потезе, да су клубу донели пуно значајних и одлучујућих бодова изазивајући буру одушевљења публике. Стевица не крије да је највише волео да сарађује са Швабом, јер су их највијачи заволели и многи заљубљеници у тадашњу Шумадију због њих двојице нису пропустали ни један меч.


Када се повела реч о незаборавним утакмицама, Стевица је издвојио три утакмице. Најпре, меч против зрењанинског Пролетера, у чијим редовима су играли прослављени асови Милaн Галић, Бела Палфи, Кемал Омерагић, Попов, Чеда Сентин... -Играо сам левог халфа –сећа се свега Стевица: -Посрећи ми се да надахнуту игру крунишем прелепим голом. После тога се људи из њихове управе толико заинтересују за мене да сам два-три месеца провео у Зрењанину на њиховим припремама и виђен сам као велико појачање. Међутим, љубав према Шумадији је пресудила да се вратим у старо јато!


-Затим, несвакидашњи меч одиграли смо против винковачког Динама 1955. На нашу несрећу изгубили смо са 2:1, а парадокс је да су играчи Шумадије дали сва три гола, од чега два у сопствену мрежу, каже Стевица, а свежа су сећања и на трећу утакмицу: -Тих година смо гајили посебан ривалитет са ваљевском Будућношћу. Никада нећу заборавити кад смо их 1959. године победили до ногу, са невероватних 9:0! Као у најлепшој фудбалској причи, све ми је полазило за ногом. Мада се играло на блатњавом терену, била је одлична утакмица и седам голова „спаковао“ сам својим саиграчима. Другом прилико опет смо помрсили рачуне Ваљевцима, када смо победили са 3:2. Тада сам затресао мрежу чувеном голману Јеремићу. За њих је наступао и Драгољуб Милошевић Бебула који је једно време носио и дрес Партизана.


Виђен у Црвеној звезви и Партизану, али...


Стеван Михаиловић у дресу Црвене Звезде

(фото: из документације еСтварност)

 

Посебно поглавље у каријери Стевана Михаиловића су његови чувени преласци у најпознатије југословенске клубове. По први пут о неким појединостима говори за јавност: -Када сам имао намеру да пређем у Црвену звезду, једноставно одем на Маракану када је било време за тренинг. Мало закасним и док су се остали играчи загревали, од економа добијем опрему и копачке. Са играчима је радио чувени тренер Миша Павић и он ми каже: „Хајде, дечко, попуни ову екипу.“ Мој прилаз игри је био да не мучим много лопту. Брзо је додајем саиграчима и ослобађам се да је поново примим. Са лоптом сам у старту брз, а скочан у дуелима у ваздуху. На паузи прилази ми Павић и пита: „Одакле сте младићу?“ Кажем да студирам у Београду. Он наставља да ме испитује: “Да ли сте већ играли негде?“ Када сам му рекао за аранђеловачку „Шумадију“, ласкаво примети да се види да имам ногометног штофа, што је ретко преваљивао преко својих уста, а то ми је отварало широм врата Маракане. Међутим, није се дало да искористим ову прилику, јер ми је срце вукло да останем у редовима Шумадије. Слично је било и у Партизану. Дођем први пут на тренинг, који је водио тренер Мита Јовановић. Пред почетак тренинга рукујем се са играчем Миланом Галићем, јер смо се познавали  са факултета. Он се обрати тренеру: „Стевицу нема потребе да проверавате, ја сам његов гарант!“ Обучем партизанов дрес и Галић и ја смо шутирали на гол Милутину Шошкићу да га загрејемо. По завршетку тренига, приђе ми тренер Јовановић и каже: „Дођите сутра да завршимо с папирима!“ Што значи да ме учлане у њихове редове. Међутим, ни овде се није дало. Код њих се никада нисам вратио - каже Михаиловић.


Не дуго потом Стевицу приме у редове ОФК Београда. Између двадесетак кандидата који су били на проби за место у тиму, изаберу само чувено лево крило Јосипа Скоблара и аранђеловачког аса Михаиловића! Довољно је рећи да су тадашњи ОФК Београд тих година прозвали романтичарима са Карабурме, јер су гајили нападачки, лепршав ногомет, пун лепих потеза и голова, а наступали су: голман Перица Раденковић, играли Сава Антић, Спасоје Самарџић, Јосип Скоблар... После неколико тренинга, Стевица необјашњиво престане да долази на Карабурму.


Зашто су трансфери у велике београдске клубове, најављивани као трансфер-бомбе били неуспешни? Стевица Михаиловић нуди објашњење: -Никада нисам волео да се везујем уговором за било који клуб, макар то били и великани попут Црвене звезде и Партизана. Некако ми је жеља за слободом у тим младалачим данима пуним полета и неспутаности била изнад свега. Сама игра и уживање  у њој било је најивше што сам добијао од ногомета. Мање ми је било важно у ком клубу играм. Моје схватање ногометне игре уклапало се у романтично виђење, које је подразумевало да се игра за срца навијача. Верне љубитеље најважније споредне ствари на свету, освајали смо мајсторијама на терену и уживањем у игри. Они су радили шест дана у недељи, а седми долазили у ногометне храмове да им улепшамо живот и улијемо нову енергију! Нашим тренинзима пристуствовало је по неколико стотина гледалаца, а на првенственим утакмицама стадион код Соколане увек је био испуњен до последњег места.

Неуспели трансфери и „црни фондови“

Стевица Михаиловић отворено говори о својим науспешним трансферима и уговорима које није испоштовао: -Са „Пролетером“ сам уговорио прелазак када ми је било 20-так година. За трансфер сам примио новац, био код њих два-три месеца за време припрема и вратио се због старих родитеља и емоција према „Шумадији“. После тога слично се догодило са крагујевачким „Радничким“ који је стварао тим за другу савезну лигу Југославије. Тада сам због непоштовања уговорених обавеза био кажњен од фудбалског савеза. Када  је требало да пређем у зенички „Челик“, довољна је била препорука Миланчета Теофановића, некадашњег играча „Шумадије“, који је добро познавао утицајног човека у Железари „Зеница“. Дошли људи из управе „Челика“ мерцедесом у Аранђеловац. У хотелу „Старо Здање“ вођени су преговори и рекли су ми да у акт-ташни носе 800.000 динара и да ће ми новац одмах дати уколико потпишем уговор. Ипак смо потписивање уговора померили и договорили се да то урадимо када дођем у Зеницу и тамо одиграм пробни меч са неким тимом. Оставили су ми 10.000 динара за путне и остале трошкове. Све остане на томе. Од новца за неуспеле трансфере нисам имао никакве користи. Како је дошао, тако је и отишао. Брзо сам га трошио са друштвом по кафанама и разним проводима. Срећом, велике новчане понуде ми нису удариле у главу, јер сам изнад свега волео лопту и зато увек давао све од себе за клуб – с поносом прича Стевица.


Прелиставајући своју богату документацију о аранђеловачком ногомету Душан Теофановић каже да је Стеван је за „Шумадију“ одиграо задње две  утакмице у квалификацијама за улазак у Српску лигу 14. и 21. јула 1968. године. Занимљиво је и његова мишљење и комплетноо вредновање  Стевана Михаиловића: -Најбоље игре и највише голова је дао у квалификацијама за Другу лигу против „Будућности“ из Ваљева 1958. године и Београда са Карабурме. Велики је његов допринос што је генерацију играча подмлатка Шумадије из 1964/1965. окупио да повремено буду уз први тим у коме је и сам наступао и био тренер. У веома тешким околностима, када је „Шумадија“ остала без терена и свлачионица, храбро је дао шансу још голобрадим дечацима да повремено играју са сениорима, у пролеће и јесен 1966. Тако је из пепела и уз учешће осам младих играча и четири искусна првотимца „Шумадија“ освојила прво место и стицајем околности ушла у Српску лигу. Штета је што своје играчке домете није доградио већом професионалношћу, јер је и у индивидуалном тренерском  раду знао да пренесе многе фудбалске тајне, које су и за оне који су живели од фудбала, биле недокучиве – рекао нам је Теофановић.


Када је игрљао у топ форми и био у тиму, Шумадија није знала за пораз. Ређала је победе. Добри познаваоци ногометних прилика из времена када се име Стевана Михаиловића уважавало и са поштовањем изговарало међу ногометним стручњацима, тврде да је Стевица био модел за вансеријског играча. По таленту га виде међу репрезентативцима тадашње Југославије, на кога су селектори могли да рачунају да наступа на бар два светска првенства. На ове опаске, Стевица Михаиловић се загонетно смешка и лаконски додаје мудрошћу времешног човека: -Мени је омогућено да досегнем у ногомету онолико колико ми је Бог дозволио! Тада ми је дао да свим чулима уживам у лепоти фубалске лопте, као што сам данас срећан у окружењу породице: супруге, троје унучади, два сина и снајкама.

 

БИОГРАФИЈА


Стеван и супруга Ангелина окружени својом породицом (Фото: С. Марковић)

Стеван и супруга Ангелина окружени својом породицом (фото: С. Марковић)

 

Када су Драгослав Михаиловић и његова супруга Петрија 23. августа 1937. године у Аранђеловцу добили сина Стевана, ништа није указивало да у његовој крви теку несвакидашна страст, таленат и љубав за ногометом.


Мада је Стевица у граду под Букуљом заршио осмогодишњу школу и гимназију са великом матуром, већ тада је било јасно да њиховог миљеника више привлачи ногометна лопта него књига. Изразити таленат Стевицу, после омладинског тима, већ у осамнаестој години уводи у први тим ФК „Шумадије“. Плаво-беле боје овог клуба бранио је око 12 година. Неколико пута је био на путу да постане играч других клубова, међу њима  Црвене звезде и Партизана, али се све завршавало његовим враћањем у старо аранђеловачко јато! Родитељи су били спремни да бистрооког Стевана школују на неком од београдских факултета. Он се, у првом покушају, определио за Природно-математички факултет, геолошки смер. Али, не лези враже. Несуђени академски грађанин, трчећи за лоптом, проћерда две године. Исто толико времена поједе му најважнија споредна ствар на свету као студенту Факултета за физичку културу. У шали Стеван каже да је путујући као студент од Аранђеловца до Београда, ипак, стекао такозвани перонски факултет.


Одлазак у војску 1962. године прекине му студентско-ногометне авантуре. Две године касније велику љубавну везу са Ангелином Миловановић крунише браком. Са њом изроди синове Александра и Драгослава. Ангелина и Стеван с поносом причају о тројици унука и унуци.


Стеван Михаиловић

 

Када је копачке окачио о клин, Стевица се опробао и као тренер „Шумадије“, тополског „Карађорђа“ и ОФК „Аранђеловац“. У међувремену, Михаиловић је радећи 36 година у аранђеловачком ИЕП-у, стекао пословну репутацију угледног комерцијалисте, одакле је 1999. отишао у пензују.

РАЈИНОВИЋ ХТЕО ДА УДОМИ СТЕВИЦУ У РЕАЛ МАДРИД
Међу старијим дифовцима и дан-данас кола прича да је професор Војислав Рајиновић изустио о Стевици: -То је највећи фудбалер кога су моје очи виделе! - предвиђајући  му блиставу каријеру, док је као студент ДИФ-а демонстрирао колегама елементе ногометне игре. Рајиновић је ковао планове како да „удоми“ Стевицу у краљевски клуб  Реал из Мадрида.

ЂОКА ШАРАЦ НАМЕРАВАО ДА СТЕВИЦУ УЧЛАНИ У КПЈ
Да се у КПЈ добро водило рачуна о томе да приме у своје редове популарне људе из спорта, сведоче речи Стевице Михаиловића: -Мада никада нисам био у било којој партији, када сам постао популаран међу навијачима Шумадије, чувени политичар Ђорђе Ђурић Ђока Шарац ме је зготивио и предложио да уђем у КПЈ. Требало је само да напишем молбу и пријем је био унапред припремљен. Међутим, нисам волео да се обавезујем и улазим у политичке воде, да се бијем за власт са другима. Успео сам да не продам душу ђаволу!“

МИСИЈА: Стално указивање на догађаје и личности - значајне за историју и културу народа средишњег дела Шумадије, уз представљање и тумачење садашњих друштвених прилика, а све ради бољег живота у будућности

ИМПРЕСУМ

Назив медија: Е СТВАРНОСТ. Решење АПР Регистар медија: БМ 30/2018, од 17.01.2018. Издавач медија: Драган Тодоровић, предузетник Издавачка делатност Стварност Аранђеловац. Матични број издавача медија: 62835842. Језик на коме медиј излази: српски. Врста писма медија: ћирилица. Формат медија: Самостална електронска издања Интернет портали. Главни уредник медија: мр Драган Тодоровић. Седиште издавача медија: Кнеза Михаила 33е/2, 34300 Аранђеловац. Телефон: 034/710 350, 063/686 364. Е-ПОШТА: casopisstvarnost@gmail.com. Интернет адреса: www.stvanost.rs. Редакција: мр Драган Тодоровић, Љиљана Стојановић, Драгољуб Јанојлић, Мирослав Живановић, Драгован Лазаревић, Здравко Јањевић, Дејан Комненовић и Анђелка Тодоровић.