Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 95. прилогу заокружујемо мозаик катехоничне аграрне политике изношењем ставова о снагама и могућностима, без претензија на целовитост и систематичност. Број ставова може да буде и три пута већи па да опет не буде ни приближно довољан. Довољно је што смо обележили пут ка излазу из модерне „Платонове пећине“.
Колега Михаил Хазин пише да је у априлу у САД годишња инфлација прешла 10 одсто, што је више него 2008. године. Непотребно је да помињемо шокове у економији из јуна. Цене хране су порасле за 15 одсто, бензина за 25 одсто, а мазута за 50 одсто. Цене хране и енергената се не урачунавају у званичну стопу инфлације која је наводно са 3,2 порасла на само 3,8 одсто. Када би објавили стварне стопе инфлације и дозволили понављање економске „велике депресије“ из 1929. године, то би значило стратешку победу Русије у геополитичком сукобу са САД. Зато тако нешто не треба очекивати. Виктор Јефимов је најавио дефолт тржишта капитала САД у августу ове године што је мало вероватно из угла геополитичког сукоба. Инфлација овај пут у ЕУ може да буде и 20 и 100 одсто годишње или као 1923. у Немачкој, јер светској плутократији треба нови Хитлер на власти. У инерционом сценарију будућности се зато говори о „2036. години безусловног трансфера“ када ће бити неизбежно употребити нуклеарно оружје у сукобу са НАТО.
Адекватна аграрна политика је вектор дејства, пут мењања тока историје ка ситуацији без рата. Наша SWOT анализа се не тиче унутрашњости једне привредне гране као одвојеног дела света. SWOT анализу креирамо из угла хришћанског, а не гностичког мишљења, не из угла западног фрагментисаног, измрвљеног света, већ из православног становишта које свет посматра као целину. СРБЗЕМ као аграрни кластер има смисао само ако обухвата читаву пољопривреду управљиву у глобалном амбијенту. Оквир амбијента за анализу је светоназор православне цивилизације и не само агрономије већ и теологије, филозофије, психологије, социологије, антропологије. У колапсу пољопривреде смо због изостанка српског светоназорног приступа агрономији. Филозофија може да постоји без науке, али наука не може без филозофије, тачније светоназора. Суверена филозофија је извор адекватне аграрне политике. Владајућа неомарксистичка филозофија даје деструктиван садржај науке, која онда креира епигонску ЕУ аграрну некрополитику. Инфантилни став је да је неко само психолог или само агроном или само војник или само лингвиста и да не треба да се меша у „туђу дисциплину“. То је гностичка дегенерација мишљења, калеидоскопски светоназор робова, који су заволели свој ропски положај – бекство од стварности. Светоназорни приступ значи знање о свим дисциплинама битним за формирање целовите представе о свету.
49. Централна могућност за успостављање православне аграрне политике је настала након 24. фебруара 2022. године, захваљујући председнику РФ Владимиру Путину. О прозору могућности који се отворио у Русији, у Србији се не говори јер подразумева светоназорни преврат. Секуларизам као срж гностичког мишљења – глобалног секташког светоназора је у задња два века био у сталном агресивном успону. После више од сто година владавине тај светоназор се коначно расплинуо и почео да одступа пред православним светоназором. Више нико у министарствима културе, образовања, одбране, привреде, па и пољопривреде у Русији, нема ништа против православног светоназора и пројеката. У Србији није тако. Секуларизам код нас доминира. Секуларизам је идеологија која подразумева монопол на истину: о првенству материје над духом, о еволуцији човека из материје, о првенству ствари над духовношћу, о првенству новца над човеком, итд. Светоназорни преврат подразумева промену СНС неомарксистичке ЕУ власти у Србији.
50. Најважнији исход раста православног светоназора и оснивања СРБЗЕМ-а је могућност мењања тока историје. Законитост Василија Кључевског о цикличности историје која је утолико мање вероватна уколико је виши ниво духовности у друштву, значи да се оснивањем СРБЗЕМ-а као субјекта, растом субјектности – духовности, мења и ток историје.
51. Цивилизацијска могућност је да се СРБЗЕМ као пројекат мултиплицира у државама бившег СССР-а, СФРЈ, Грчкој, Румунији, Бугарској и свуда у Словенско – православној цивилизацији. Обнову РОСЗЕМ-а као пројекта раста субјектности и темеља надмодерног друштва је могуће имплементирати успешно и у Чеченији и Црној Гори, у Киргизији и на Кипру, у Словачкој и на Сахалину.
52. Аграрна политика са СРБЗЕМ/РОСЗЕМ-ом, подразумева могућност супротстављања појединца, његову ресуверенизацију. Десуверенизација просечног човека се спроводи дигитализацијом новца за шта је пример Шведска где више ни хлеб у продавници није могуће купити без мобилног телефона. Ми желимо супротно, потпуну сувереност појединца и раст моћи и самосталности просечног човека. Новац као модерна примарна моћ треба да буде расположив у облику готовине и да буде бескаматан (разоружан). СРБЗЕМ допунска бескаматна валута значи ресуверенизацију пољопривреде. Вештачку интелигенцију треба забранити као супститут контакту човека са човеком. Најава како ће велики број радних места да буде замењен вештачком интелигенцијом и роботима значи велико поробљавање људи. Значи да нећемо моћи да поразговарамо са касирком у продавници, са конобаром у ресторану, са послужиоцем бензина на пумпи, са службеником на шалтеру поште, да неће бити кафића или мензи у Палати Правде и судовима или школама и факултетима, да неће бити заједничких јавних простора и места за размену мишљења између људи, у случају села – сеоских општина и месних заједница, итд. Контакт човека са човеком и неформална размена мишљења је темељ могућег отпора пред наопаком влашћу. Бројна радна места и контакти људи се желе заменити роботима. СРБЗЕМ је начин супротстављања поништавању снаге просечног човека. Између 55 и 59 прилога у серијалу смо описали мит о „Платоновој пећини“, у коме на дну пећине седи човечанство са окованим ногама, где људи не могу да се устану и виде окружење из друге перспективе, али и са окованим вратовима тако да не могу да погледају ни све делове сопственог тела, а камоли да виде човека поред себе или са њим поразговарају. „Платонова пећина“ је ниво ропства у који нас води роботизација.
53. Унутрашња снага, пасионарност Срба, дубински потиче из сељака као носилаца етногенезе народа, власника и одлучилаца и њу чува и јача оснивање СРБЗЕМ-а. СРБЗЕМ даје пасионарности животни простор. Она је психолошки феномен заснивања живота на љубави, радозналости, заједништву и страсти. „Студени кључи бију са дна реке и бела риба по сред ње мути“ су метафоре за пасионарност, стихови којима Михаил Шолохов почиње роман „Тихи Дон“. Демонтажа народа којој смо изложени почива на гушењу и гашењу пасионарности унутар Србије. СРБЗЕМ значи супротно, обновљену етногенезу народа. Психолошка чињеница на коју мало ко обраћа пажњу је „духовни пупак“. Реч је о томе да око 90 одсто Срба рођених на селу, након проведеног радног века у градовима, враћа се селу током пензије. То није проста чињеница већ психолошки модел који треба осветлити и на њему радити као на пројекту државног значаја. То је реални начин да се село обнови. Уколико дете проведе на селу првих десет година живота тада ће му се обавезно вратити, макар након радног века проведеног у граду. Константин Малофејев из института „Царград“ тачно размишља да ће питање обнове села бити могуће када се обезбеди изградња сеоских „агроградова“ јер када се „духовни пупак“ веже за село у детињству, то је онда трајно. На тај начин се ствара сељак, човек који има љубав духа за природу и завичај и не размишља западњачки као урбани човек. Међутим, за заустављање деструктивног утицаја модерне на раст сеоског становништва, неопходно је да духовно саздани сељак у детињству, проведе и радни век на селу, а то није могуће без изградње пољопривредних комбината и мреже сеоских општина унутар СРБЗЕМ-а. По Достојевском, убеђени западњак није само човек који се приклања духу запада већ презире или мрзи сопствени народ. СРБЗЕМ је начин да се искорене Другосрбијанци и Новоруси као инстант народи стварани западним медијима.
54. СРБЗЕМ омогућава очување континуитета покољења унутар породице. Сеоска породица је држава за себе и има све своје: мобе, искуства, анегдоте, духовну баштину, воће, поврће, дрва, хлеб, тканину, месо, маст, брашно, проју, циглу, цреп, обућу и одећу, возила прављена својом руком, итд. Сеоски домаћин је по љубави и посвећености: краљ, цар и император у једном, на свом имању. Тако није у граду. Модерна настала у задња два века води ка слому породице и атомизацији друштва. До модерне није постојало изражено „убрзање историје“. Све се мењало споро и син сељака је увек постајао сељак, син занатлије је постајао занатлија, а син аристократе је постајао аристократа. Искуства и знања потребна за живот су се црпела из породице и хијерархија унутар породице се заснивала на вери да старији има више искуства и да га треба послушати. Породица је била израз квалитета или достојности народа, израз степена духовности заједнице, како се може тумачити појам аксиодемија. Замахом модерне постаје могуће бирање професије од стране појединца независно од порекла породице што води њеном смањењу, губитку хијерархије – губитку првенства свести над постојањем, преласку из села у град и најчешће нестанку. Искуства и знања потребна за живот у модерни се не црпе из породице. Садашњост губи и меру и веру, сажима се и ствара се осећај непрестаног слома, дисконтинуитета или револуције. У томе се рађа квази теорија покољења која се третирају као посебни сегменти потрошача или чак различити народи по нивоу културне различитости. Безумно називање генерација по словима „М (миленијалци)“ или „Б (бумери)“ или „З (зумери)“ и слично, треба одбацити као подвалу. Таквих покољења нема. „Празником сингуларности“ се може назвати постмодерна као последњи стадијум модерне у ком је „реформаре“ важније од „трансформаре“ и на нивоу појединца. Појединац жели да истакне своју посебност, надмоћ или уникалност изгледом, неуобичајеним поступцима, посебношћу коже или одеће, истицањем посебности своје деце почев од необичних имена па до егзотичних путовања или развоја необичних талената. Друштво које је до модерне било извесно и хомогено, данас је неизвесно и нехомогено, мелтингпот свега и свачега без икаквог укуса и мириса или истинског квалитета. За квалитет су потребни време, структура, хијерархија. Назив „Мимистарство културе“ са друштвених мрежа је илустративан пример. Таласи све јаче инфантилизације младих и сабијање њихове садашњости на микро меру је став да „деца мобилних телефона“ размишљају у мимовима, а не у целим речима, а камоли реченицама. Напад модерне на психу младих генерација води ка снижавању субјектности – духовности, регресији и понављању ратова и страдања у цикличности историје. Са СРБЗЕМ-ом настаје могућност стварања надмодерног друштва (називали смо га Теодулијом), које је простор за опстанак без ратова. Оазама извесности и хомогености тежи свака просечна породица. Наслеђивање и развој породичне баштине значи развој истинске сингуларности а не виртуелне исказане мимовима. Надмодерна породица има субјектност, освешћену потребу за хијерархијом и извесношћу. Надмодерна породица је свесна свог светоназора и њим управља, поседује фронесис – етичку компетенцију. Има освешћену потребу за најмање три персоне у сваком човеку: ратника, научника и организатора. Надмодерну породицу не руши појава нових персона као дисциплина или професија у друштву модерне, сазданом на принципу „Левијатана“.
55. СРБЗЕМ омогућава организовање система васпитања у српском светоназору од најранијег узраста. Ово подразумева јачање и хришћанског модела државе. Потребно је разликовати личност као ипостас и личност као персону. Уместо државе састављене од персона Томаса Хобса, данас смо принуђени да саградимо хришћанску државу ипостаси. Персоне су маске у античком позоришту које су носили глумци током позоришних представа. Персона је професија у модерном дисциплинарном друштву, социјална улога коју игра појединац. Ипостас је личност по својој суштини, темељу, стварном постојању, јединствености, целини мотива и дејстава. Човек као ипостас је начин на који људска божанска природа створена од Бога, постоји независно од улога, статуса или својстава. У духу Фројдовог и Јунговог тумачења ипостас је целина личности са свим персонама и сенком или идом. Ипостас је унутрашњи човеков свет који се трансформише, преображава. Ратник расте из ипостаси. Пасионарност извире из ипостаси, а не из персоне. Ипостас говори истину независно од аудиторијума, формата и момента. Персона о све три ствари води рачуна, јер је она „листопадна“, непостојана, за разлику од постојане и „зимзелене“ ипостаси. За ипостас је истина најјаче оружје и најтврђи штит. Ипостас има образ. Персона је безобразна, неодговорна, инфантилна. За организовање државе ипостаси и повезивање „духовног пупка“ на цео животни век човека потребан је модел „дечјих кућа“ Марије Монтесори. Монтесори васпитање је засновано на самосталном преображају унутар човека, самосталности постојаног духа. То је срж хришћанског приступa животу. Илустрација је да када питате дете образовано по моделу Монтесори, ко га је научио да чита и пише, оно зачуђено одговара да је само научило да чита и пише, што је и истина. На овакве чињенице се надовезује теорија развоја личности Генрика Алтшулера. Човек васпитан по Монтесори методу има спојену ипостас и персоне, сенку и персоне, прихвата и мења стварност онакву каква она јесте, не бежи од стварности, нема инфантилни расцеп личности. Поједине државе имају по неколико хиљада Монтесори „дечјих кућа“. Свака сеоска општина унутар СРБЗЕМ-а треба да има такву врсту дечјег вртића. Артур Шопенхауер пре око два века, каже да већину у друштву „Левијатана“ чине неспособни за самостално размишљање. Наводили смо како их називају Русо, Андрић, Лондон, Арент или Гасет. Таква је већина људи – персона одгајених у Хобсовом моделу модерне државе. Метод Монтесори подразумева континуитет самосталног мишљења од малих ногу. Шопенхауер глупост не види као само морални недостатак човека који може, али неће да размишља, већ као структурни недостатак, недостатак рецептора, навику да се не зна о сопственом незнању или живи имитирањем, вером у туђи ауторитет, да се живи слепо на аутопилоту и по емоцијама, уместо да се мисли својом главом.
56. Пресудна могућност и услов успеха сваке па и аграрне политике је успостављање безструктурног управљања светоназором кроз фронесис као обавезни образовни предмет у школама и на факултетима. Фронесис је минимална количина етичких компетенција за постојање сопственог мозаичког светоназора. Фронесис као скуп компетенција – знања и искустава повезаних у један агрегат, из теологије, филозофије, психологије, социологије, антропологије, етнологије, историје, математике, економије, па и агрономије, подразумева повезивање света у једну општу слику – један мозаик, давање одговора на питање: „шта и како јесте?“. Сила је у правди, како би рекли Руси или снага је у истини, како би рекли Срби за успостављање православне онтологије. Човек може да се развија пуним потенцијалом тек кад спозна онтологију света у ком живи – шта и како јесте. Обнова вере у Бога је извор снаге човека, народа и државе. Обнова субјектности просечног човека је у православном мозаичком светоназору, када свест иде испред постојања и унутрашњи преображај испред спољних реформи. Ово је правац за „победу над ратовима“ Виктора Јефимова, односно победу над дисциплинарним друштвом модерне и њеним калеидоскопским светоназором.
57. СРБЗЕМ је могућност за очување духовних, моралних и културних вредности. Нема мозаичког светоназора без домаћег васпитања у коме на децу утиче читава заједница. Алтшулеров развој генијалности открива сопствено позвање кроз владање личним светоназором. Мисао уваженог професора Владимира Димитријевића гласи: „Биће нам боље кад будемо спремни на личну жртву зарад општег добра“. Треба додати и кад будемо знали – шта је то „боље“? Потребна је Концепција друштвене безбедности Владимира Зазнобина, управљање светоназором и политичка идеологија преношена лицем у лице унутар растућег православног политичког покрета Србије. Лако је жртвовати се, успоставити дисциплину и начин живота. Треба дефинисати садржај речи „боље“ кроз идеологију.
58. Адекватна аграрна политика даје демографску могућност за „прилив мозгова“. Рат се не води само на бојном пољу већ и у економији. Масонском „реду из хаоса“ треба супротставити растућу равнотежу, јачањем унутрашњег тежишта државе. За разлику од термина „одлив мозгова“ који означава смањење развојног потенцијала због емигрирања образованог становништва, „прилив мозгова“ означава да ће у Србију, боље организовану кроз СРБЗЕМ него што је Швајцарска, почети да пристижу високо образовани досељеници. Дијаспора ће добити прилику да се врати у Србију. Крајем 19. и почетком 20. века Србија је пропорционално била са већом стопом усељеника него САД. Такав се период може поновити. СРБЗЕМ омогућава трајно смањење социјалних неједнакости што у западном „реду из хаоса“ није тренд.
59. СРБЗЕМ банка и допунска валута дају могућност мењања вектора економског кретања српског друштва ка опстанку. Србија устројена на слеђење само за новцем, каква је данас, има нулту шансу за опстанак до краја века, а камоли дуже. Тренутни вектор кретања је од економије ка хрематистици и од хрематистике ка каталаксији. Економија је друштво људи. Хрематистика је актуелно друштво обезличених персона. Каталаксија је друштво индивидуа које могу, али и не морају, да буду људи и неће бити људи. Економија карактерише идеал друштва ипостаси, бриге за људе. Хрематистика је данашње друштво персона, западњачки изостанак морала и бриге за људе. Каталаксија је настајуће постхумано друштво дигиталног новца и робота без људи. Бескаматни СРБЗЕМ новац може променити историјски ток адекватном аграрном политиком са СРБЗЕМ банком као аналогом „ВИР“ банци у Швајцарској. Србија по угледу на Швајцарску, војно и економски треба да буде неутрална, како према НАТО, тако и према ЕУ. Историјски, скраћеница "WIR" потиче од немачке речи Wirtschaftsring, што у преводу значи "привредни круг". Основана је 1934. године као швајцарска задружна банка – Genossenschaft, која издаје и управља сопственoм допунском валутом. У условима Србије битан је технички детаљ да задружне акције буду изражене и у СРБЗЕМ валути. Уколико се тако уради, успоставиће се трајна стабилност система. Мера историјских дејстава је вечност, служење вечности, инвестирање у вечност, бављење вечношћу, препознавања вечног у свакодневици.
60. Временски период у коме треба водити овакву аграрну политику је најмање 50 година. Развојне стратегије на 25 година су време потребно за развој генерације људи обновљеног домаћинског светоназора. Ово је последица оријентације аграрне политике на људе, а не на новац.
Институт „Царград“ је у стратешком извештају представио три сценарија развоја Русије до 2050. године. Оптимистичан, у коме Русија побеђује у идеолошком сукобу и рату, док се Европска унија распада. Инерцијски, у коме свет остаје под доминацијом САД и Кине, док Русија не успева да стекне статус пуноправне суперсиле. Песимистичан, у коме Русија губи шири сукоб и до 2050. године губи суверенитет, претварајући се у колонију под страном управом. Србија подржава први сценарио развоја.
Студенти актуелног студентског политичког покрета који ће свакако за десетак година бити власт у Србији по биолошком кључу, ако не данас, имају прилику да у овом серијалу истраже православни светоназор какав им није доступан унутар секуларизованог факултетског образовања. Управљање светоназором је услов опстанка породице, народа и државе у 21. веку.