Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 80. прилогу о интегралном моделу пољопривреде Србије разматрамо тринаесту духовну вредност руске државне идеологије: колективно памћење и међугенерацијски континуитет.
У ТВ емисијама нису овако анализирани политика и економија, јер их целовито образложене немамо у образовном систему. Истражујемо у три корака: шта појмовно колективно памћење јесте, шта је по садржају у историји философије и какав садржај философије може данас да промени на боље колективну свест Срба и Руса.
Колективном свешћу се усмерава субјективни светоназор појединца. Колективном свешћу је могуће управљати, показује Пројекат глобалне свести на универзитету Принстон (Global Consciousness Project - Princeton University), књига „Моћ против силе – анатомија свести“ Дејвида Р. Хокинса, као и „Специјално математичко обезбеђење управљања“ из 1978. и „Математичко обезбеђење управљања“ из 1996. године, Побиска Кузњецова и групе аутора. Михаилу Горбачову је у 12 томова достављено шта је могуће урадити на очувању државе, али је он по философији Хегела, кренуо путем роба понизног пред западним господарима и добили смо хаос 90-тих. Не постоји дилема да ли духовне вредности постоје, већ је питање зашто ми Срби имамо робовску политичку елиту која не користи методе управљања државом са комплетним математичким решењем за очување и раст духовне, социјалне и материјалне снаге народа!? Никаквог постхуманизма не може бити и никаквих дистопијских сценарија будућности, уколико се употреби математички модел управљања државом формулисан у Русији. У тој тачки је велеиздаја владајуће колонијалне управе у Београду и свим државама Европе, која је данас жртва пројекта „златне милијарде“. Надирући вештачки интелект, роботизација и антрополошки прелаз су управљиве категорије, али не са нивоа колонијалних управа већ суверених држава. Виши ниво суверености Србије је могућ само под нуклеарним штитом Руске Федерације.
У претходном прилогу смо показали да је појединцу најважнији ресурс, не новац и познанства или друштвени статус, већ управљање сопственим емотивним стањем изнад норме односно неутралности. Управљање сопственим духом од ентузијазма и одушевљења до нивоа дејства и моћи је могуће, али намерно изостављено из образовања. Образовањем се чува и усавршава садржај човека: љубав, слобода, разум и апофатички неодредиви остатак. Историја философије се може освестити кроз однос према таквом садржају човека и његовим последицама.
Колективно памћење, свест и о прошлом и о будућем, је искуство претходних генерација пренето усмено или дневницима о проживљеним епохама и догађајима. Оно је метајезик унутар којег се чланови групе разумеју и саглашавају. Зато је увек реч о генерацијском континуитету и сећања и културе. Реч је о култури не само на нивоу информације као сећања о духу, заједничким односима и нормама понашања већ и о култури као материјалној. Ставови појединаца су различити и сабирају се у једну општу слику – колективно сећање које омогућава општење, што је предуслов разумевању. У колективној свести постмодернизма настаје проблем немања моћи појединца – читаоца, да прочита овакав текст, да разуме смисао на коришћеном метајезику аутора. Колективна свест је и увод и крај сваке беседе или антички речено дијалектике, веза ка општем разумевању и овог прилога. Колективно памћење омогућава разумљивост комуникације од нивоа појединца до нивоа цивилизације. Илустрација увода са сврхом постизања универзалног разумевања је преглед заједничког историјског памћења у интервјуу Такеру Карлсону, дат од стране председника Руске Федерације Владимира Путина:
Појам колективног памћења је дефинисао француски социолог и философ Морис Халбвакс пре око 100 година. Шта се дешава када наша лична памћења дођу у дијалог или конфликт са памћењем других људи? Колективно памћење је представа о томе да код разних друштава постоје одређене навике, патерни, фрејмови, подсећања на то шта се са тим друштвом дешавало и дешава. Сва историјска сећања имају одређену социјалну функцију. Ни једна социјална група не може да постоји без свог идентитета, одговора на питање ко смо ми, одакле смо, куда идемо. Потребни су одговори на то шта је нормално, а шта ненормално, шта је наша заједничка прошлост и шта је наша заједничка будућност, какве су све будућности могуће, шта је са нашом заједничком садашњошћу. На темељу колективног памћења настаје свест о томе шта је било, шта се дешава око нас и шта треба учинити сада како би настала будућност коју очекујемо. Из примера личности, догађаја и идеја, који чине архив колективне свести опредељује се појам Србин или Рус. Тада се осврћемо на идеје философа: Платон, Аристотел, Аурелије Августин, Тома Аквински, Декарт, Хегел, Маркс, Фуко, Лосев. Тада се осврћемо на догађаје: оснивање држава у Скадру и Новгороду, најезде Монгола и Турака, Косово Поље и Куликово Поље, Кримски рат, Први светски рат, Други светски рат, итд. Тада се осврћемо на људе: Србе римске легионаре и императоре или Рјуриковиће, династију која оснива руску државу, Светог Саву и Светог Сергеја Радоњешког, Његоша и Пушкина, Милоша Црњанског и Фјодора Достојевског, Иву Андрића и Лава Толстоја. Тако се ствара „свој канон“ или српски и руски сан, културни код, итд. Законоправило (Номоканон) Светог Саве је заједнички културни код и Србије и Русије, прихваћено као кодекс понашања РПЦ и руског друштва од 13. до 19. века и у том смислу ми јесмо један културни простор вековима. Група људи, као и цивилизација, постоји када се окупља око једне приближно идентичне колективне свести. Око тога се успоставља солидарност, јединство које се позива на заједничко сећање и свест, једно и јединствено искуство групе, оцену да ли је оно нормално, правилно, дозвољено.
Јан Асман у књизи „Култура памћења“ говори о томе да је културна свест записана у виду музике, поезије, фолклора, медија, текста, споменика, здања, артефаката. Културна група има једну оптику, светоназор. Култура памћења омогућава да се објасни свакодневица. Користи цитате из књига, филмова и други метајезик. Тај додатни језик нам омогућава и даје право на интелектуално постојање. Уколико вас саговорник не разуме када користите одређени метајезик, то значи да он не припада истом културном простору.
Уколико људи не говоре истим метајезиком, тада једни друге не слушају и формира се ситуација несагласности и то не на нивоу светоназорног неразумевања, већ неразумевања каквим културним артефактима моделирамо своје Ја. Уколико људи не слушају један другог долази до остракизма, искључивања и протеривања неразумљивог појединца из заједнице. Прекида се општење са човеком који није наш, већ туђинац. Остракизам је последица различитог тумачења културних објеката и тумачења њиховог значења и значаја. Пример је рецимо сагласност или несагласност око Скадра као српске древне престонице или стања на Косову и Метохији.
Фигура сведока је битна за колективно памћење. Пример су српски солунски ратници из Првог светског рата. Сведок ствара културно памћење. Око сведока се могу формирати културна друштва или заједнице. Они говоре у школама, факултетима, на телевизији, итд. Већи број сведочења формира колективно памћење које је различито од историје. Ту настаје комуникативно памћење.
На основу „меморијалног медијског бума“ настаје манипулативно памћење, у сврху бизниса или политике. Настаје разлика културне и политичке свести које обе претендују на власништво над истином. Политичка идеологија појединих вођа и њихових режима се формира око културне трауме или трагедије око које „смо се некад консолидовали“ ... уз данас жељену консолидацију и идеологизовани лик те трауме. Манипулације и провокације поводом колективног свести су честе, а за шта су примери стварање вештачких народа и вештачких православних цркава у НДХ или на КиМ, БиХ, у Македонији и Црној Гори. Тежња ревизији и мењању историје се данас убрзано остварује помоћу медија технологијом „прозора Овертона“ уз остваривање невероватних издаја којима сведочимо у актуелној црквеној и световној власти. Колективна свест као метајезик прелази у ужу форму – метанаратив, што су идеологије интензивне модерне након Хегела.
Пошто смо одредили појмовно шта је колективно памћење или свест, сада прелазимо на приказ садржаја те свести. Идемо тежом трајекторијом – кроз поље идеја и историју философије. Сократова мисао да „мали умови расправљају о људима, средњи о догађајима, а велики о идејама“ намеће такав пут. У ту сврху је неопходно да дефинишемо координате светоназора кроз који ћемо приказати последице историје идеја на данашњу судбину људи и догађаја.
Светоназор би требало визуелно представити као оборено ћирилично слово „П“ које има четири темена у којима се налазе знања о: философији, психологији, социологији и антропологији – свим друштвеним наукама. То положено „П“ је тело светоназора које се стално креће и насумично пуни новим знањима. Зато светоназор никад није систем, већ агрегат и систематизованог и несистематизованог, усвојеног и неусвојеног сазнања. Описујемо последице идеја философије у задњих 250 година на живот људи кроз економске циклусе Кондратјева.
Украјински философ Виктор Савинов опредељује да философија Георга Хегела одговара трећем економском циклусу Кондратјева, да четврти економски циклус одговара философији Карла Маркса, а да пети, актуелни економски циклус, одговара философији, тачније постфилософији Мишела Фукоа из 1972. године. Већина економиста дели магловит став о постхуманизму и не нуди објашњење или дефиницију актуелног петог економског циклуса. Ми делимо став руског економисте Михаила Хазина, да после пете економске парадигме, следи освешћено враћање у четврту парадигму, јер пред постхуманизмом и нестанком који нам је намењен, мора доћи до вредносне обнове значаја претходних економских циклуса. Нас Србе су неосвешћене водили у колонама и бацали без отпора у јаме на Велебиту 1941/42, а сада то спремају читавој Европи. Између философије и економије стоје психологија и социологија као елементи светоназора кроз које треба садржајно показати о чему се ради.
Објективни идеализам Георга Хегела је разумљив кроз дух коме он приступа као колективном памћењу и васпитавању из генерације у генерацију, уз побољшавање нравствености на руском (карактерности, на српском), дијалектиком идеје која из тезе и антитезе ствара синтезу. Синтеза затим постаје теза у новом циклусу усавршавања у процесу заједничког, колективног откривања истине. „Познајте истину и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8, 32) је приступ Хегелове философије. Хегел има две важне идеје за примену у данашњици. Прву идеју назива духом. То је тумачење синергије људи у заједници када брже, лакше и квалитетније дају одговоре и решавају проблеме него одвојено. Друго је разликовање господара и роба. Господар је онај ко је спреман да жртвује живот за дуг према духу – колективној свести. Роб је онај који није спреман да ризикује живот нити је спреман да учествује у заједници која даје моћ за победу. У Хајдегеровој философији то је критеријум за опредељење да ли је човек аутентичног или неаутентичног дазајна. Куће у којима се мушко дете дочекује са „добродошао осветниче Косова“ су аристократске куће Срба, куће господара, а не робова. Хегелову философију треба разумети и даље од тога, кроз социологију и психологију као примењену философију. Социологија има осе иницијације са четири параметра: власт, новац, престиж и образовање, којима је могуће оценити успешност сваког појединца, групе, народа или државе. Хегелова философија даје предност васпитању и образовању, затим престижу као постизању виших стандарда постојеће генерације у односу на претходну, затим се то претвара у новац и на крају власт која служи очувању достигнутог социјалног развоја. У Хегеловој философији, држава је искорак Бога на Земљи. У економији, Хегелова философија је омогућавање капитализма као екстензивног и одговорног, без пречица и немилосрдности. Објективни идеализам Хегела подразумева да свест човека може да спозна биће и да материјални, спољни објективни свет и субјективни свет унутар човека, садрже идентичну истину. Вертикала човек – Бог се замењује односом субјекат – објекат и са Хегелом се озваничава настанак интензивне модерне. Настају идеолошка друштва: либерално, комунистичко, фашистичко, информатичко ... Ослобођење од Бога уз Хегелово задржавање појма духа као колективне свести нас доводи до мисли Достојевског да „ако нема Бога све је дозвољено“, због које је дошло до суноврата философије након Хегела. Хегелова философија се кроз призму психологије може описати као западна цивилизација у којој већину чине људи са "нормалношћу" нарцистичког поремећаја личности која је немилосрдна, без осећаја за другог човека и себе сматра бољом од других људи. Православни исток хришћанства, има такође своју "нормалност" која данас иде убрзано ка нарцистичком разрушењу личности, али макар можемо да кажемо да смо некада, у време Достојевског или Николаја Велимировића, били претежно тек само са дијагнозом најдоброћуднијег хистеричког поремећаја личности. Ф. М. Достојевски је пример душе са "претераном" искреношћу хистерика, која отворено тражи и сведочи истину (од које "нормални" нарциси данашње Србије или Русије беже). У средини 75. прилога овог серијала смо дали дужи низ мисли Карла Јунга који описује доминантни поремећај личности који је већински у маси људи који чине „нормалност“ западне цивилизације. Мисао Достојевског да „где нема љубави, тамо нема ни разума“ добија пуно значење у дијалогу са тим мислима Карла Густава Јунга. Садржај личности: љубав, слобода, разум и апофатички остатак, бива у Хегеловој философији осиромашен за љубав. Љубав је Бог, да се подсетимо. Суноврат философије након Хегела, изостанак разума, је последица изостанка љубави (морала) у садржају човека. Мисао Достојевског то показује. Плод философије, социологије и психологије трећег економског циклуса Кондратјева у ком је живео Хегел је етногенеза ка настајању савремених нација, националних тржишта и економија, демократије, науке, индустрије, итд.
Четврти економски циклус Кондратјева карактерише философија Карла Маркса са својим последицама на психологију, социологију и економију. Маркс философију Хегела окреће наглавачке постављајући материју на врх, друштво у средину, а духовност без Бога на дно. Притом се тек накнадно развија „друштвена надградња“ као облик бриге о колективној свести. Дијалектички материјализам Маркса замењује идеалистичку дијалектику Хегела кроз идеју усавршавања производних сила као пута ка материјалном прогресу. Идеал Бога и идеализам уопште се проглашавају за непријатеље и „опијум за народ“. За изјаву „ја сам идеалиста“ у СССР-у се ишло на десетогодишњу робију. Психолошки, комунизам је време терора и страха, фатализма и „црно-белог“ виђења света, гранични поремећај личности је норма понашања, са честим психолошким епидемијама које је описивао Карл Јунг узимајући прогањање вештица у Швајцарској за пример. И у социологији се све ставља наглавачке. Власт постаје важнија од новца, престижа и образовања. Тито је стрељао готово целу интелектуалну и друштвену елиту у Србији после Другог светског рата, исто онако како је то урадио Стаљин у Русији пред Други светски рат. Тржиште, демократија, развој науке, развој индустрије потичу из хира или потребе власти и садржински су празни, јер су без иницијативе „одоздо ка горе“, без моћи како је тачно описује Талкот Парсонс. Унутрашњи садржај човека: љубав, слобода и разум се релативизују, нестају, постају празне партијске пароле за зомбирану колективну свест којом управљају демонизовани, ауторитарни људи описани у „Бекству од слободе“ Ериха Фрома. Комунизам је на економском плану због психолошких и социолошких штета које је изазвао, у старту био осуђен на пропаст, али суноврат се ту није зауставио. Од 5. октобра 2000. године смо у транзицији ка још горем.
Након философије Маркса у историју философије је дошла постфилософија Мишела Фукоа. Катедра система мишљења Фукоа у свом називу се већ не бави философијом. Ова философија пропагира нестанак људске врсте и према томе нестанак међугенерацијског континуитета и колективне свести. Философија Фукоа је доведена до апсурда, изводи се из социологије и то само једног од четири параметра: власти. Новац, престиж и образовање су потпуно неважни у настајућем свету петог економског циклуса Кондратјева или тачније, његовом крају у коме живимо, а који је Шарлота Перез најтачније описала у својој књизи из 2002. године. Маркс је економију и политику испразнио од морала и разума замењујући их партијским разумом и моралом. Фуко иде даље, отворено ствара Орвелово друштво из књиге „1984“. Све друштвене науке губе предмет изучавања. Политикологија губи државу као предмет изучавања, јер држава се демонтира и њен суверенитет предаје наддржавним „институцијама“ какве су ЕУ и сличне. Ових дана промовисана легализација грађевинских објеката у Србији је део демонтаже државе, припрема биовласти као надвласти изнад државне. Социологија губи грађанско друштво као предмет изучавања, јер и оно нестаје. Економија губи тржиште као предмет изучавања. Психологија и антропологија губе човека као предмет изучавања, јер он постаје киборг у антрополошком прелазу из актуелног пројекта „Гилгамеш“. Садржај човека постаје манипулативан до нивоа да се физички праве две нове антрополошке врсте, о којима смо помињали скуп у „Институту сложености“ 2018. године у Њу Мексику и сценарио будућности под називом „антрополошки прелаз“ по коме ће „виша раса“ моћи да живи дупло дуже од „ниже расе“ захваљујући могућности неограниченог мењања унутрашњих органа у телу. Индивидуе које нису човек, замењују човека. Шта ту има да тражи философија, психологија, социологија или економија? То је наставак суноврата Марксовог света у даљи суноврат Фукоовог света у коме живимо. Томе се треба супротставити уколико нисмо робови. Или добровољно прихватамо статус роба и како Стаљин рече „само смрт, смрт и смрт“?
Одстрањивање љубави из садржаја човека је почело на нивоу теологије Августина Блаженог који је дао јеретичку идеју о „филиокве“ у 4. веку нове ере, али га РПЦ слави као свеца у календару 15. јуна што је апсурд. Наставак пражњења човека не само од љубави већ и слободе чини Тома Аквински остављајући као садржај човека само разум. Рене Декарт из тога почиње стварање философије рационализма, што води до Хегела и његовог става о објективној моћи човека да спознаје свет око себе, која се позитивно развија у прогрес. Након Хегела долази до пражњења човека и од разума. Крајњи резултат је дистопијско безумље и дискурзивна Фукоова истина коју је могуће стварати по потреби. Нема више ослобођења истином, јер истину правимо по сопственој потреби. Нема више ни новца, ни престижа, а ни образовања, јер је кључно кодирање и доступност информацији. Остракизам се спроводи кодирањем информације. Немање интернета води немању новца, престижа и образовања, њиховом непризнавању. Некада ауторитарна власт, постала је дисциплинарна, која нестаје у биовласти као свеприсутној и од које нема слободе. Хегелијанска информација која је била податак на основу ког је могуће донети закључак, у Фукоовој постфилософији постаје знање без смисла. Кодирана информација са смислом постаје капитал који доноси већи профит, вишак вредности или постмодерну додату вредност као функцију капитала због чега се улагање сели из сфере материјалне у информативну индустрију.
Зашто је савремена политика неразумљива? Постмодерну политику треба разумевати кроз чињеницу улагања око 70 одсто капитала постмодерног доба у социјално управљање – обезбеђивање постојања капитала. Одваја се борба за власт од сваког смисла па и политике као мисаоног система како би капитал очувао сам себе. Чак 98 одсто људи је способно само да понавља идеологеме добијене из телевизора. Нису способни да генеришу свој став, а спремни су за те туђе дискурзивне ТВ неистине да чак погину. То је социолошки парадокс и срж социјалног управљања. Заснива се на стварању политичких дискурса значајних за друштво односно власнике капитала. Производња нове медијске дескурзивне истине је вреднија од цене новог аутомобила, стана или куће. Постоје процене да већ данас 17 одсто капитала постоји у реалној сфери, а 83 одсто је у информационој сфери. И посебан апсурд је да је продаја тих скупих дискурзивних истина (лажи) загарантована. Дневнике и вести људи гледају не из разлога сазнања или стицања смисла, већ из психолошког разлога смањивања забринутости, умањења узнемирености, жеље да буду као и сви други. Дневник и вести су као чај од валеријане, благи наркотик без ког 99 одсто људи не може. Тако нешто је могуће, јер у образовању нико не добија лекције о управљању унутрашњим емотивним стањем – подизањем нивоа емоције изнад норме ка одушевљености, радости, дејству. Враћамо се на почетак овог прилога и учење Дејвида Р. Хокинса о моћи у борби против силе. Егзистенцијално важно знање о катекси, којег нема у образовном систему, постаје роба на јутјубу, учење како правилно мислити. Погледајте:
Има ли ослобођења од Фукоове постмодерне? Опозиционе политичке партије нису способне да унутар себе као колектив генеришу колективну свест – метајезик, ни ужи метанаратив – идеологију, ни још уже политичке дискурсе, а камоли да споља надјачају дискурсе власти и социјалних управљача. То је нормално, јер је и у Русији метајезик на свом зачетку. „Словарь 809“ је почетак градње колективне свести нове државне идеологије Русије данас, слично „Азбуци комунизма“ Бухарина и Преображенског из 1919. године. У ТВ емисијама нема оваквих анализа, јер ТВ спада у такозвани „контент“ – дискурзивни, неповезани садржај са колективном свешћу. Постоје три информациона тока: силазни који садржи научне и историјске информације (знање), хоризонтални, на енглеском „би ту би“ и узлазни информациони ток контента, са углавном друштвених мрежа и ТВ који чини 99,9 одсто информација, такозване мултифреније. Чак 99 одсто појединаца и предузећа нема способност да осваја и користи контент као узлазни ток информација, док у оном једном проценту који већ користи вештачки интелект и у ту сврху, тек сваки десети то чини функционално, комерцијално или кроз кајзен планирање.
Кључ новонормалности Фукоа је у увођењу безалтернативног дигиталног новца као кодиране информације. Сценарио будућности Србије и Русије треба градити без рањивости коју диктира дигитални новац. У супротном, дигитални новац је пут у јаме Јадовна, добровољно, као 1941.
Шта треба радити да би се изашло из безумља постфилософије? Потребно је како Михаил Хазин говори, вратити се четвртом и трећем економском циклусу Кондратјева у економији и створити нормативни сценарио будућности до 2100. године у том правцу. Духовне вредности достојанства, милосрђа, праведности, родољубља, племенитости, припадају трећем економском циклусу. Потребно је вратити се макар социологији у духу Хегела, где су образовање и престиж важнији од новца и власти, јер дух омогућава борбу моћи против силе. У том сценарију се враћамо забрани камате са Првог васељенског сабора у Никеји 325. године и бескаматном банкарству. Циљ је новац поставити на своје место по значају, јер је он полуга стварања господара и роба од 1912. године и оснивања савременог ФЕД-а. Потребно је у психологију и философију вратити слободу и љубав, вратити духовност коју су одстранили рационалисти и марксисти током 19. и 20. века. То значи у образовање уградити философију Алексеја Лосева који у „Дијалектици мита“, показује везу између мита као конкретно схваћеног апсолута као највише и емоционално испуњене истине и личности човека као јединства психичког живота. „Мит је сам живот ... витално осећана и створена, материјална стварност и телесност.“ Лосев апстрактно, објективно постојање види као хладно, практично непостојеће у стварности; то истинско постојање мора бити очовечено како би човек могао да живи у њему. Све ствари постоје кроз лично осмишљено постојање; све ствари, ако их узмемо реално, онако како заиста постоје и како се перципирају, јесу митови. Мит је „дивна лична прича дата речима“, у којој појединац стиче меру вечног, смисленог постојања, упућеног апсолуту као највишој вредности. Философија Лосева одбацује Фукоову, Марксову и Хегелову философију као недовољне. Оне су корисне у својим детаљима и закључцима за усавршавање практичног живота човека, али им недостаје мит. Човек без мита, без Бога, у овом свету не може психички опстати и никаква вештачка интелигенција и вештачки органи ту не могу помоћи. Постојање будућих генерација људи и генерацијски континуитет зависе од прихватања философије Лосева и социологије, психологије и економије насталих из такве философије.
Враћање тек само Хегеловој снази духа омогућава постављање нормативног циља да Србија 2100. године има десет милиона становника, а не по сценарију Давоса три. На нивоу агроекономије самоникле идеје и људе из Русије треба пренети у Србију и обратно. Постојање РОСЗЕМ-а је створило редефинисану и унапређену идеју о СРБЗЕМ-у са бескаматном банком коју треба применити у Русији док се не створе услови за примену и у Србији. Деаграризацији води неприхватљиви сценарио „златне милијарде“ Светског економског форума у Давосу. Аграрни раст помоћу бескаматне аграрне банке која око себе ствара мрежу задруга по моделу сличном западним пословним банкама или јапанским кеирецуима омогућава квалитетну суперхрану и дупло дужи животни век Србима и Русима. Колективна свест о будућности се развија на нивоу цивилизације и духовности схваћене као вере Богу, Виктора Јефимова, која у себе уграђује и мисао Ал Газалија и Светог Саве и Сергеја Радоњешког али и сав позитиван смисао либерализма, конзервативизма и комунизма 20. века. СРБЗЕМ и РОСЗЕМ могу да буду схваћени и као платформе за стратешку комуникацију „одоздо ка горе“ слично „Хоризонту 2040“, а то јако недостаје обема државама у сценарију будућности 21. века. Задругарство као Србима својствена традиција, слично Номоканону Светог Саве, може да се пренесе у Русију и постане главни модел деурбанизације и јачања пољопривреде као темеља друштва. Срби су господари, а не робови који беже у Кину, Америку или Аустралију за шта имамо низ примера наших познаника Аранђеловчана. „Пораз Запада“, књига Емануела Тода из 2024. године описује заједничку будућност опстанка Србије и Русије. Ту је излаз, а не у бекству.
Погледајте предавање Андреја Безрукова о стратешком планирању: