Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 86. прилогу истражујемо либерални, као први од три модерна концепта аграрне политике.
Краве су преживари и имају четири желудца. Како је светској плутократији најскупља производња хране животињског порекла то све масти и протеине теже да праве синтетички, на биљној основи. Због хране која није животињског већ биљног порекла у задњем веку се у људској популацији развијају болести којих није било пре Првог светског рата. Либерализам је цивилизација окамаћеног новца, чији је плод технократија дубоке државе и „човек преживар“.
Све три гностичке модерне идеологије: фашизам, либерализам и комунизам потребно је одбацити, јер су засноване на упрошћеним представама о свету без Бога. Модерне идеологије дају три упрошћене искривљене аграрне политике. При стварању четвртог, адекватног концепта аграрне политике, неопходноје из модерних концепата узети само оно што је добро. Уколико изузмемо монахе, мада ни међу њима нема људи са великим опсегом мишљења, 100 одсто нас данашњих Срба смо људи масе Лебона и Гасета којима смо се бавили у претходним прилозима. Гностичко (разумоцентрично) мишљење на подсвесном нивоу ствара срећне робове. Важнија су нам знања о представама о свету Артура Шопенхауера од вере и дела.
Након комунизма нас безструктурним управљањем гурају у либерални ЕУ дигитални левијатан Томаса Хобса. Врте нас у круг, сменама власти једне, друге или треће идеологије модерне. Главни пут изласка из затвореног система модерне је промена колективне свести, ка свести какву смо имали кроз историју. Оно што по обнови вишестраначког политичког система нису урадили 1989. године Драгољуб Мићуновић, Вук Драшковић, Војислав Шешељ и Војислав Коштуница, по питању стварања семантичког поља, за шта су синоними колективна свест, мета језик и мета речник, неопходно је да уради данашња генерација. Без обнове мета језика нема оздрављења у педагошком и јавном бављењу политиком. За формирање колективне свести као семантичког поља, потребно је преко 25 година, више од једног нараштаја. За формирање мета наратива као идеологије која активно гради колективну свест, потребан је напор једне генерације краћи од 25 година. За политичке дискурсе потребно је неколико месеци и њима се граде идеологије. Ништа од тога немамо као наслеђе од претходне генерације српских политичара. Мета речник је посао за читаву генерацију како би тек наши наследници постали поново српска власт у Србији. Модерне идеологије нису српске, јер су без Бога. Кадровски центри су постојали унутар војске СР Југославије пре НАТО окупације 2000. године. То је модел организовања родољубивих политичких организација без очекивања да се сада и одмах нешто промени. Сада и одмах је логика уберменша, човека масе који размишља у оквирима три идеологије модерне.
Темељно у семантичком пољу је одређење према модерни. Реч модерна (ново доба) потпуно погрешно тумаче српски лингвисти, политиколози, социолози и економисти задњих 80 година. Стављају представу о свету испред вере и дела, како то подсвесно гностичко мишљење ради. Рећи за Милана Ракића, Јована Дучића или Бору Станковића како су модерни српски писци је пример потпуне нетачности. Верујући људи не припадају модерни. Упрошћене представе о свету потичу из лажних тумачења појмова у семантичком пољу. Упрошћена представа о свету није једино зло. Између помињаних радова „Пропаст Запада“ и „Пораз Запада“ који приказују исту представу о свету је прошао читав век и није се десило решење. Нама није потребна лингвистичка представа о свету. Нама су потребна решења. Решења су у сфери културе, економије и агрономије. Стара су по 100 и више година, али доступна на српском језику нису. Књиге о природном економском поретку Силвија Гезела, о геоизму Хенрија Џорџа, о недисциплинарном друштву Серве Теодора Пинкерса, о антиутопији Владимира Соловјова, о безструктурном управљању Виктора Јефимова су темељ за градњу мета језика, мета наратива и политичких дискурса Србије која ће преживети модерну. Издавачке куће су на потезу, да објаве књиге са недостајућим терминима и решењима.
Модерне политике су настале из поклича „слобода, једнакост, братство“ Француске буржоаске револуције 1789. године. Либерализам је настао из идеје слободе, комунизам из идеје једнакости, а национализам (фашизам) из идеје братства. Сва три утопијска пројекта у себи садрже дефект модерне који је потпуно непознат неадекватним политичарима и бирачима.
Уколико сте некад видели пса како у круг јури за својим репом, видели сте илустрацију главног дефекта гностичке мисли из које је настала модерна. Гностицизам је, упрошћено, идеја да се лично спасење може постићи гносом – знањем, без вере и дела, без целине постојања, сналажењем. У контексту српског сељака, у серији „Село гори, а баба се чешља“, на једном месту Радашин кога игра Радош Бајић, на питање: „Какво је ово време“? Одговара: „Ово ти је време крпи гуз. Куј се како снађе“. Ето, то Вам је гностицизам, према коме просечан Србин има подсвесни презир изражен и у ТВ серији. Модерна у себи садржи бесмисленост које нису свесни прваци политичких партија, професори факултета, као ни српски војници или земљорадници. Дефект је очигледан.
На насловној слици је иконостас из Цркве Покрова Пресвете Богородице у Белановици на којој се види Уробор као симбол земаљског, о чему постоје бројне расправе које овде нису наша тема. Уроборос је, на грчком, змија која јури свој реп и налази се приказана најчешће на иконостасима испод главног крста, обавијена око округлог постоља на коме стоји крст. Реч је о симболу за слабост земног, које вечно јури свој реп, онтолошку празнину коју није могуће попунити без Бога, а описује је празан круг око којег јури змија. Онтолошка рупа стоји иза сваког предмета у овом тренутку у Вашем окружењу. Узмимо да је то флашица са водом. На питање: „Шта је ово“? Одговор је: „Флашица са водом“. Следи питања: „А шта је то флашица“? „А шта је то вода“? На то следе један, два или неколико одговора. На те одговоре следе нова питања: „Шта је то течност“? „Шта је то пластика“? „Шта је то молекул“? И на та питања следе нови одговори и нова питања. Краја низу питања и одговора нема. У дефинисању најобичнијег предмета може се ићи у бескрај. Није могуће поставити ни последње питање, а камоли дати последњи одговор. То је „јурење разума за својим репом“. Онтолошка празнина је немогућност давања последњег одговора. Онтолошку празнину описује круг Уробора испод крста. Философија има три своја дела: онтологију, гносеологију и моралну философију. Модерна одбацује онтологију као неважно питање, чупа крст и оставља рупу. А када се одбаци Бог, све је дозвољено и нема ни морала. Остаје само гносеологија која рађа модерну.
Како се решава проблем онтолошке празнине? У науци се решава аксиомима као последњом инстанцом, ставовима који се не доказују. Пре аграрне политике мора постојати нека аграрна наука. Аксиоми су конвенције научника. Они нису коначна истина, али се тако сматрају. Аксиоми су чепови којима се зачепљују онтолошке рупе и конвенцијом научне представе чине постојећим. Онтолошку празнину коју симболише Уробор затвара крст. Бог је последња инстанца постојања, последњи одговор, исто као и у науци аксиоми при успостављању научних истина. Рене Декарт има мисао: „Сваки разуман човек мора веровати у Бога“. Лајбниц, Њутн, Спиноза, Кант су низ философа екстензивног периода модерне који су кроз онтолошку празнину, на рационалном нивоу, долазили до спознаје о нужности постојања Бога. Након њих следи данас актуелни проблем интензивне модерне.
Својом „етиком“ Георг Хегел око 1820. године, „чупа крст из постоља“ и модерну оставља са онтолошком празнином. Хегел тврди да је људским разумом могуће спознати онострано, трансцедентно. Разум, по Хегелу, може да замени веру. Уробор Хегела затвара круг око празнине. Хегел философски систем доказује из самог себе као затворен. Од тог тренутка философија се не креће ка онтолошком питању: „Шта и како јесте“? Окреће се ка феноменологији духа, манифестација, последица, представа о материјалном свету, групна и индивидуална мишљења о појавном, без питања о узроку свега. Од Хегела, почиње „крпи гуз време“ како рече Радош Бајић. У модерни је сваку глупост, неморал и срамоту, свако насиље могуће представити као највише добро и ка њему устремити све снаге народа, државе или човечанства. Како записа Достојевски „без Бога, све је дозвољено“, па и Ничеов нихилизам као исходиште либерализма. Резултат је човечанство које демографски цури кроз онтолошку рупу у колапс заједнице. Све док се крстом не попуни празнина Уробора и Србија ће нестајати. Демографско нестајање је последица модерне. Није само реч о недостатку материјалног или немању емоције за рађање, већ је реч о онтолошкој празнини, изостанку смисла постојања. Сваки затворени систем нестаје у ентропији по другом закону термодинамике.
Најстарија модерна идеологија је успостављена од стране Џона Лока (1632 – 1704). Либерализам полази од слободе индивидуе, временом се претварајући у своју супротност током 19. века због онтолошког дефекта јурења у круг за новим питањима и одговорима. Тачан је приступ да је слобода иманентна потреба човека, али слобода са моралом. Слабост либерализма је индивидуа. Морал индивидуе, претпоставка рационалности њених избора и перфектна информисаност су елементи који су нетачни у идеологији Лока. Данас знамо да је човек ирационално биће склоно и масовним психозама, да није перфектно информисан, да није истовремено и тракториста и рачуновођа и правник и лекар и информатичар и математичар и агроном, каквим га види савремена држава. Није ни моралан, што смо у прилогу о човеку масе показали. Садржај човека чине љубав, слобода, разум и апофатички остатак. Либерализам одбацује љубав, онтолошки, митски део стварности. Страх заузима простор љубави. Либерализам из страха одбацује слободу, тежећи контроли паноптикона и левијатана. На крају одбацује и разум. Данас, због нерационалности човека, дошли смо дотле да вештачком интелигенцијом се жели заменити људски разум, а човек и физички трансформисати у индивидуу као, не нужно, људски ентитет. Онтолошка празнина води у нихилизам одстрањивања читавог садржаја човека из човека. Крајња дестинација либерализма је нихилизам – самоуништење, какво и гледамо око себе.
Таква је лажно добродетељна либерална Заједничка пољопривредна политика (ЗПП) ЕУ 2023–2027 фокусирана на одрживост, заштиту животне средине и подршку малим газдинствима кроз директна плаћања. Апсурдно је већ то што се политиком назива дугорочна планска одлука, али за период од само четири године. ЕУ фаворизује зелене мере и децентрализује доношење одлука (смањује моћ отпора). Зелена агенда је левијатан условљавања директних плаћања испуњавањем дигитализованих еколошких шема. ЕУ либерализам је насилан. Праведност расподеле је лажна, јер су субвенције усмерене ка малим и средњим пољопривредним газдинствима са сврхом њиховог гашења у ланцима умањене репродукције на тржишту којим владају монополи. Стратешки планови сваке земље настају уз одобрење ЕУ као паноптикона. Подршка младима је лажна у „крпи гуз концепцији“ у којој амбијент за смену генерација није подржан организовањем живота села и проширеном репродукцијом. Тржишна оријентација ЕУ је усмерена ка одрживој производњи хране високог квалитета, уз смањење подршке ценама и прелазак на директну подршку дохотку произвођача. Законе агрономије Николаса Калдора ЕУ не констатује. Срж смислене аграрне политике су дугорочни паритети цена. Изостанак ЕУ „подршке ценама“ је безумље. Реч одржива је део идеологије Хенрија Кисинџера из „НССМ 200“ о „златној милијарди“. Квалитет хране од људи прави преживаре. Екологизам је пример сакрализације лажи и перманентне револуције ка стално новој лажи. Уробор све брже јури свој реп.
Решење за дефект либерализма је образовање човека са свешћу испред постојања. Дефект модерне ставља постојање испред свести кроз упрошћену представу о постојању. Статус аристократе би требало да стекне сваки појединац грађен од нивоа упијајућег ума детета предшколског узраста па до обавезног факултетског образовања. Човек са капацитетом свести, која не може да буде преоптерећена, не може да буде преварен идеолошким манипулацијама, јер влада собом. Вера, знање и дело су целина у свести нелибералног човека. Нелиберализам Александра Г. Дугина иде у том правцу. Образовањем свест човека се мора уздићи до нивоа који је изнад пуког постојања и подразумева веру у Бога, отвореност ума, отвореност светоназора. „Друштво је онолико друштво колико је аристократско“ је тачна теза Гасета из „Побуне маса“.
Излаз из затвореног круга модерне је организовање друштва које живот усмерава ка целини постојања, а не ка утопијама. Вертикално интегрисани репродуктивни ланци проширене производње значе враћање живота у пољопривреду. Њих нуде национализам и комунизам, гностички пројекти којима се бавимо у два наредна прилога, а који исто садрже дефект онтолошке празнине као и либерализам. Ова два гностичка пројекта не нуде решење за модерну цивилизацију новца, која води у колапс човечанства. Не нуде унутрашњи преображај човека, већ спољне реформе и насиље како би се сад и одмах, револуцијом, прешло на нов начин живота за који не постоји основни елемент – личност човека. Либерализам користи насиље кроз безструктурно управљање, за разлику од насиља комунизма и национализма који имају структуру.
Либерална аграрна политика завршава у самоуништењу нихилиста и није вредна даље анализе.