Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 88. истраживању бавимо се односом према пољопривреди комунизма, као најјасније лошег од три гностичка утопијска пројекта.
Како је ЕУ пројекат неомарксиста (троцкиста) франкфуртске школе чији је последњи представник Јирген Хабермас, утолико је занимљивије разоткрити шта стоји иза.
Зашто марксистичка аграрна политика изазива миграцију из села у град до последњег сељака?
Зашто је актуелни закон о задругама остао комунистички и поред традиције задругарства од пре Другог светског рата коју можемо обновити? Зашто је до 1967. године постојала забрана поседовања трактора од стране сељака? Зашто је идеологија уништила три милиона коза домаће аутохтоне расе? Зашто су марксисти изазвали напуштање 1,5 милиона хектара обрадиве површине у Србији? На та питања даје одговор марксистичка теологија која је стварни узрок свих деструкција, а не економски детерминизам иза ког се заклањају као наводно објективног узрока. И да се не заваравамо, исто што и марксизам, то пољопривреди раде и национализам и либерализам као гностички пројекти модерне о којима је незаобилазно штиво књига „Два краљева тела“ Ернста Канторовица као концептуализација историје.
Марксизам је савремена гностичка секта. То је став светоназора који је професор Мило Ломпар назвао српским становиштем. На том ставу се не смемо зауставити. Српском становишту треба појмовни речник. Колективну свест у виду речника нам није оставила претходна генерација српских политичара чији су представници Мићуновић, Драшковић, Шешељ и Коштуница. Констатовасмо да је постојао покушај дефинисања српског семантичког поља од стране Светог Николаја Српског, Светог Јустина Ћелијског, Димитрија Љотића и Милана Недића, под називом Светосавски национализам који је терминолошки нетачан, јер православни модернизам завршава као и сваки модернизам у нихилизму. Данашња генерација Срба има „Српску интернет академију“ издавачке куће „Катена Мунди“, која буди наду у формулисање православног семантичког поља. Јасноћа појмова у семантичком пољу је немогућа без става о гностичком мишљењу. Целокупну модерну треба разобличити концептуализацијом историје.
Опис уздизања гностичког мишљења кроз радове Ерика Фогелена (1903-1985) је актуализовао у задње три године философ Павел Шелин. Тридесетогодишњи рат 1618-1648. је родио модерну решивши изазов који је 1517. поставио Мартин Лутер, а 1513. Николо Макијавели најавио новим концептом државе. Вестфалским миром 1648. године је озваничена секуларизација цркве и државе. Доминација свештенства као сталежа вишег од аристократије је дерогирана. За успостављање мира узето је правило "чија је земља тог је и вера". Протестанти су прешли у немачке кнежевине са владаром протестантом, а римокатолици су прешли тамо где је власт припадала римокатоличком кнезу. Владар се званично уздигао изнад свештеника. Вестфалски мир је озваничио победу гностичког над хришћанским мишљењем у Западној Европи. Западна цивилизација је рођена у верском рату који је трајао 120 година. Књига "Левијатан" Томаса Хобса је писана током три године након Вестфалског мира са идејом успостављања државе која ће монополом насиља сламати страх унутар човека и „тако треба да буде до краја света“, како каже. Левијатан је модерна држава какву знамо данас, илузија иза које стоје гностичке идеологије. Секте либерала, националиста и комуниста се смењују као власт истог антихришћанског корена. Гностичко мишљење је са комунистима освојило и Србију. Природан след марксизма је Маркузеова "зелена агенда" и постхуманизам. У постхуманизам се сливају марксизам, неомарксизам и либерализам разоткривајући своју идентичну природу. По насиљу су део левијатана са фашистима Запада. Крајњи резултат победе гностичког над хришћанским мишљењем је да смо добили друштво са 98-99 одсто инфантилних и пубертетских личности које немају власт над собом. Такво друштво је осуђено на нестанак. Хришћанско друштво може да буде супротно левијатану, са 98-99 одсто људи који имају власт над собом. Демократије нема међу људима који не владају сами собом и она у гностичком друштву служи као пуки механизам узурпације власти. Модерна власт је непромењива због изостанка умне демократије. Промене друштва на боље нема без потискивања гностичког мишљења. У гностичком друштву власт је измештена ван политичког система. Србија данас није демократија већ плурална аутархија.
Србија не припада западној гностичкој цивилизацији незадовољних светом. Гностички бог је несавршени Демијург који је створио несавршени свет у коме се влада насиљем. Хришћански Бог је љубав. Створивши свет након шест дана, Господ Бог се осврнуо и рекао да је овакав свет добар.
Очекивање од Српске интернет академије је отклон од гностичког мишљења и то не због себе већ због народа. Очекивати од модернистичке САНУ тако нешто, није реално. Промена колективне свести (семантичког поља) је срж дефиниције геноцида Рафаела Лемкина при УН из 1948. године. Геноцид спроводи Александар Вучић који Србима мења свест по протестантској етици Макса Вебера. Такво дејство не би било могуће без осам деценија баласта марксизма и укупне модерне. Пример моћи гностичке замке је нетачна изјава професора Мила Ломпара од пре пола године, да је „либерал и националиста“. То је подједнако нетачно као и назив Светосавски национализам Светог Николаја Српског. Уколико може да погреши Свети Николај Српски онда може и професор
Ломпар и било ко од нас. Али ми данас немамо право на такве грешке.
Родољубље је лажно уколико се исказује кроз гностичко семантичко поље. Студентски покрет као главну опозициону снагу у Србији данас чини три четвртине патриотски опредељених младих људи којима зарад освешћивања светоназора, о томе зашто и како су родољуби, од велике користи може да буде став о три гностичка пројекта. Уколико сте родољуб онда не можете бити либерал, националиста и марксиста. Уколико славите славу не можете кроз речник модерне препознавати и тумачити стварност. Не треба од студената имати нереална очекивања. Ведска традиција дели живот човека на првих 25 година биолошког развоја, до 50 година траје социјални развој, тражење смисла је након 50 година и евентуално настајање учитеља се дешава код старијих од 75 година. Задатак стварања мета језика и обнова колективне свести је одговорност старијих од 50 година, професора а не студената.
Семантичко поље је мета речник. Тај речник је неопходан зарад заустављања процеса геноцида коме смо изложени. Пример су два термина за тај речник: философија и филозофија. Хришћанско мишљење је философија, а гностичко мишљење филозофија. Појмове семантичког поља модерне требало би користити уз упозорење о њиховој штетности исто као на цигаретама и потенцијално штетним медикаментима. Геноцидна промена свести траје осам деценија у Србији, уз номинализам модерне у коме садржај не одговара називу ствари. Номинализам почива на идеји да воља има првенство над разумом у контексту стављања постојања испред свести. Мек карактер данашњих српских интелектуалаца дозвољава да нетачни термини лажног тумачења стварности опстају и на факултетима. Интелектуалци се повијају пред вољом гностика. Комунизам је спроводио геноцид над српским народом у задњих 80 година и још није уклоњен са власти.
Уклонимо лажни мета речник и уклонићемо штетну власт. То неће ићи без отпора. Због вербалног деликта у комунизму су многи завршили на Голом Отоку, а данас у ЕУ левијатану са судским санкцијама. Насиље и страх су индикатори модерне.
Насловна слика иконостаса из цркве Покрова Пресвете Богородице у Белановици је илустрација гностичког мишљења, које чупа крст из круга који описује Уробор (змија која јури за својим репом испод крста). Без Бога, без крста се не може попунити онтолошка празнина. Либерализам онтолошку празнину не попуњава ничим. Национализам онтолошку рупу након чупања крста попуњава нацијом, а марксизам то чини класном државом. Марксизам уз претњу насиљем тврди да је материјално на врху, друштвено у средини, а духовно на дну друштвене лествице. Тачније, духовно је било забрањено. Тек након Другог светског рата је добило дозволу да постоји у семантичком пољу под ознаком „друштвена надградња“. Пре Другог светског рата се није смело поменути. За изражавање мисли „ја сам идеалиста“ у СССР-у се ишло на десет година робије. Историјски материјализам је био без толеранције према идеализму било које врсте. Наопакост је негирала постојање духовности и културе претходних епоха. Свет почиње са уберменшима.
Претходници Маркса су Русо, Хегел и Фојербах. Жан Жак Русо у духу римокатоличког реформизма има две иновације: 1) сви људски грехови су последица друштва и 2) за напредак друштва је потребна елита – „водећи одред“. Русо критикује Светог Августина који за крађу хране због глади сматра да треба тражити опрост од Бога и да се треба изнутра поправити. Унутрашње „трансформаре“ уместо спољног „реформаре“, како смо то већ описивали. Русо скида одговорност за своје поступке са појединца, каже да је за крађу криво друштво, а не појединац. То код Маркса има катастрофичне последице, најупечатљивије у Стаљиновим чисткама 30-тих.
Хегелов филозофски систем је створио своју теологију са „новом Тројицом“, што ће такође Маркс преузети. Хегел уочава велики раскорак између достигнућа филозофа и стања свести просечног човека. Зато Хегел свест дели на: 1) апстрактну идеју и 2) профани дух. Апстрактну идеју затим дели на: 1) теоријску идеју која игра улогу Бога и 2) практичну идеју, што је држава. „Света Тројица Хегела“ су: 1) апстрактна теоријска идеја, 2) држава и 3) дух профаног човека. Хегеловски супститут Бога је „бог Хегел“ ком се открила теоријска идеја као највиша и држава само треба њега да слуша и све ће бити идеално. Исти пут следи и Маркс. Хегел не избацује Бога из простора апстрактног и слично Џону Локу сматра да је човек обдарен врлинама од стране Бога.
Оно што ради Лудвиг Фојербах 1842. године је мењање односа Бога и човека. Бога избацује из света апстрактног и човека ставља у центар света као апстракт, као сакралну вредност. По Фојербаху човек је створио Бога и човек је Богу дао све врлине, а не обратно. Први је човек, а други је Бог. И значајно је да Фојербах тврди да то није човек појединац већ човек у групи. Човечанство као целина је Бог, по Фојербаху.
Маркс користи идеје тројице претходника за стварање марксистичке теологије. Прихвата идеју Русоа да човек није одговоран за грех, већ је одговорно стање у друштву. Кроз призму Фојербаха поставља Хегелов систем наопако. Узима да је човек у центру филозофског система како тврди Фојербах, а не Бог. Марксова хегелијанска „апстрактна идеја“ је социјалистички човек ког дели на два дела: 1) идеал социјалистичког човека (уберменш комунизма) и 2) социјализам као државу. Трећи елемент је као и код Хегела дух човека који се уздиже револуцијом. „Држава мења друштво, а затим друштво даје идеалног човека“ је у најкраћем Марксов обрт у односу на Хегела. Са Марксом се устоличава човекоцентрични светоназор који доминира и данас. Гностичка идеја да постојање претходи свести, води мењању улоге државе која постаје инструмент који би требало освојити револуцијом. Партија као Русоов „водећи одред“ има морални дуг да убрза рађање новог човека, кроз Марксову револуцију, у сврху стварања раја на земљи. Марксисти су бољи од Демијурга, они од несавршеног створају савршен свет. Марксистичка теологија захтева да се несавршени свет сруши до темеља, јер без тога нема новог савршеног човека. Циљ су по аналогији са фашистичким, комунистички уберменши – надљуди. Рушење света до темеља значи: рушење породице, рушење приватне својине и рушење државе. Да би то у пракси остварили марксисти први у историји спроводе психолошке операције и пропаганду подижу на невиђен, до тада, ниво. Покрет „Доле стид“ прави параде голих људи на улицама Москве слично данашњим „парадама поноса“ у Београду и нудистичку плажу на реци Москви испред Храма Христа Спаситеља (пре него што су га срушили 1931. године). Због проглашавања брака необавезним појављује се око седам милиона беспризорника – напуштене деце. Због инсистирања да се сви људи хране у јавним кухињама, перу одећу у јавним перионицама и не остављају зимницу, у првим годинама СССР-а била је присутна глад. Насиље је давало форму општој психози. Марксистичка теологија скида личну одговорност са класног представника и дехуманизује друге људе, обезличава их. Могу бити убијени без одговорности убице. Марксизам нема ни најмање љубави за профаног несавршеног човека. Расцеп који већ постоји у инфантилном уберменшу између жеља и стварности, марксизам додатно појачава мржњом према другом несавршеном човеку. Гностичко мишљење бежи од несавршеног света и несавршеног човека и за то су му дозвољена сва средства: пропагандом замењује осећај за праведност осећајем зависти, подстиче гнев инфантилног човека према класном непријатељу, који губи са том етикетом сва људска права.
Гностичко мишљење има својих шест опасних архетипа које треба набројати како бисмо разумели марксистичку теологију.
Први архетип каже да је човек радикално незадовољан својим положајем у друштву и то је став који се може сматрати општим за свих осам цивилизација Семјуела Хантингтона. Свих осталих пет архетипа припадају само модерни Запада. Други архетип, који је гностички од првог века нове ере до данас, је убеђеност човека да је узрок његовог личног незадовољства несавршенство света. Такав архетип не постоји ни у античком, средњевековном или било ком друштву пре модерне Запада, па ни у Кини, Индији или исламу данас. Овај архетип гностичке секте Запада има три решења за несавршеност света: либерализам, национализам и марксизам. Трећи архетип каже да без обзира на несавршеност ми свет можемо да преобразимо и уклонимо зло и страдање. Четврти архетип каже да када свет већ може да се мења онда свако има морални дуг да активно учествује. Овај став је посебно имао улогу у време колонијализма када елита има цивилизаторску моралну улогу над другима. Овај архетип гаји нарцизам изабраности који добија форму изабране нације и изабраности партије. Пети архетип ставља у задатак пробуђеном гностику да буде пророк знања, да гносу преноси на друге. Са пророцима модерне почиње нови свет. Од испуњавања пророчког задатка зависи морални статус у друштву. Чланство у партији је дуг и либерала и фашисте и комунисте. Шести архетип је најактуелнији данас и тиче се семантичког поља. Улога језика је да буде инструмент преобликовања стварности. Од овог архетипа се још Томас Хобс 1651. године оградио заузимајући став да је вештачки човек који се ствара спољним реформама, насиљем и контролом, у ствари фејк, празан човек, инфантилно расцепљени уберменш (персона, а не ипостас). Из тога проистиче огромна опасност од језика који не иде изнутра, из човека, већ од споља. Надљуди, људи масе, филистри су опасни људи без унутрашњег морала. Филозофија Мишела Фукоа је најопаснији израз модерне настао 1972. године по коме функционише данашња српска журналистика правећи друштво са 98-99 одсто одрасле деце. Савест се са човека преноси на партију или државу. Постојање цензуре и вербалног деликта каже да смо објекти унутар утопијског пројекта. Кастрирана јавна средина и друштвене мреже су инструмент гностичког пројекта. Сваки гностички пројекат се мешао и меша у породични живот за шта је данас пример џендеризам. Посебно важно је да власт даје право на тумачење светих списа. Различито тумачење Библије је изазвало 120 година верског рата до Хобса. Данас у Србији различито тумачење Устава изазива централни политички сукоб.
Значајан је цитат Ерика Фогелена од стране Павела Шелина у ком се каже да уколико настаје нов политички покрет са новим мета наративом, значи да он настаје јер се постојећи пороци друштва не могу решити законом, поправке лошег управљања се не могу остварити променом устава, компромиса са врха идеологија нема у мњењима, политичке коалиције су непотребне, а они који сами не оду биће подвргнути чистци:
https://youtu.be/Ew8rDR_apq8?list=PLMWTFM6GjlAUJZiR9_IAYdN4BEV48-54c
Закључак након видео записа је да Србији недостаје хришћанска бескомпромисна идеолошка опција. Постоји ли Фогеленова линија разграничења између хришћанства и гностичких пројеката овог тренутка у Србији? Ево описа само једне практичне алтернативе гностичким пројектима.
„Верујем да ће у будућности Гезелове идеје бити значајније од Марксових“, написао је Џон Мајнард Кејнз. Бескаматна пољопривредна банка је на хришћанским позицијама противљења камати, али то није све. Силвио Гезел иде даље са негативном каматом на новац. Све економске кризе у задњих 200 година су изазиване вештачки, повлачењем новца из оптицаја од стране банкара. Гезелове идеје онемогућавају такво измештање власти ван политичког система.
Проблем праведне расподеле није у приватној својини, како је тврдио Маркс, већ у окамаћеном новцу. „Порекло породице, приватне својине и државе" је Енгелсова књига из 1892. године којом се тражи уништење до темеља та три елемента несавршеног света. Маркс је банкарско прављење новца из новца помоћу камате, потпуно оставио по страни штитећи посао својих сународника. Камата је опстала и у комунизму. Једноставан лек за капитализам није у уништењу породице, већ у идејама о слободном новцу Силвија Гезела – природном економском поретку.
Први концепт новца је са каматом, други без камате, а трећи Гезелов је са негативном каматом, порезом на новац до 2 одсто месечно. Гезелов концепт новца укида четири од пет функција новца и повећава брзину оптицаја чиме оставља утисак да је новца много више. Престају несташице новца и незапосленост. У таквом друштвеном уређењу нема светских економских криза, "дубоке државе" и банкарских империја Ротшилда, Рокфелера и сличних. Сва економска мудрост за решавање економских проблема данашњице је у том правцу. Новац Гезела је готовина. Није реч о банкарској подвали дигиталног новца. Свака банкнота Гезеловог новца добија маркицу за текући месец без које не важи. Зато свако гледа да се ослободи новца пре краја месеца чиме се обрт новца убрзава. Нема банкарских мултипликатора, нема кредита, а да банка не располаже новцем који даје. Централна банка није емитент Гезеловог новца већ сваки појединац, сваки држављанин. Из тог разлога расте запосленост, расте промет, расте производња, расте вредност рада, а не пасивних прихода какви су камата, закуп, рента, итд. У свету има око 5.000 оваквих локалних валута. Марксисти игноришу и ову и друге економске праксе, јер не црпе аргументе из објективне економске стварности већ из своје секташке теологије. А свако секташтво је привремено, слично јурењу пса или змије за својим репом.
„Ми мењамо свет не оним што кажемо или учинимо, већ је то последица оног што смо постали, зато сваки духовни трагалац служи свету“ – је мисао Дејвида Р. Хокинса из књиге „Сила против моћи“. Наше мисли, речи и дела су последица оног што смо духом постали. То је хришћанска истина. Хришћанско мењање света кроз духовни раст човека је моћ у наслову књиге. Гностичко мењање света од споља је сила која води у ентропију, нихилизам друштва 98-99 одсто инфантилних. Светосавље и национализам су неспојиви, јер су у сукобу. Антиутопијски катехон је наратив који данас себи привлачи толико одушевљења и Европе и Русије, да би Србији донео огромну популарност, а камоли политичкој опцији која би га заступала. Због тренутног непостојања фронта хришћана против гностика, Србијом влада троцкистичка гностичка секта.
Исто важи и за либерале и националисте: „Социјалиста хришћанин је опаснији од социјалисте безбожника“ – Ф. М. Достојевски.