Дејан Комненовић, дипл. економиста
Интерес просечног Србина, а сви смо Срби по држављанству, је враћање профита у пољопривреду. Интерес просечног Србина је разлог приче о сеоској општини у 12. прилогу о пољопривреди на порталу Е СТВАРНОСТ.
Акција Задружне банке из 1922. године је илустрација историјског тока дугог трајања ком припадају сеоске општине. Тај ток је 1990. године заустављен а живот села убијен!!! Глас сељака се више не чује ни у самом селу. Други одлучују и о његовом најситнијем интересу.
Живимо у времену обмана у ком су политичка левица и десница замениле места. Данас десница заступа интересе радника и сељака, а левица заступа интересе плутократије – богатих. Пре 80 година је било супротно. Сведоци смо свакодневног лагања. Политичари једно мисле, друго причају, а треће раде. Збуњују и ометају нормалан живот. Очигледну штету приказују за највећу корист.
„Шта ја имам од тога да ли је страни или домаћи тајкун купио моје предузеће?“ – је мисао радника поводом једне од најчешћих обмана.
Данашња српска власт ради за интерес страних и домаћих тајкуна.
Попис пољопривреде 2023. показује да се просечно пољопривредно газдинство повећало за око два хектара, јер богати купују имања сиромашних. То треба зауставити. Уместо улагања државе у богате, треба почети улагати у народ (који је на изборима обманут и подржава сопствену пљачку).
Сеоске општине подразумевају – идеал владавине самог народа уместо владавине политичке класе у име народа. Непосредна демократија значи да нам политичари нису потребни.
ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ је српски свевремени став борбе за систем виших вредности. Сеоске општине су начин живота српског народа одувек.
Месне заједнице су идеолошка обмана, прекид, у животу српског села. Да бисмо, дошли себи, дошли сопственој традицији, потребно је одбацити комунистичку обману. Задње 34 године у селима не постоје ни сеоске општине, али ни месне заједнице. Сеоска самоуправа је мртва.
Како да се вратимо на тачку пре настанка месних заједница као конструкта сатанистичке идеологије комунизма? То је решење на нивоу идеје. Конфигурисање решења за сеоску самоуправу мора значити доношење новог устава државе Србије којим би сеоске општине поново постале конститутивни елемент политичког система. То је решење на нивоу догађаја. Комунист-капиталистичке династије ПУПС, СНС, СПС, ДС, неће обновити сеоске општине. Личности које су део обмане потребно је уклонити са политичке сцене. То је решење на нивоу људи.
Сеоске општине значе афирмацију народног капитализма о коме је писао Свети Николај Српски пре једног века. Зашто у Србији не би грађани били власници деоница локалних пивара или електрана као у Немачкој или локалних фарми крава као у Чешкој или локалних винарија као у Француској?
Прича о обнови народног акционарства живи читаву задњу деценију у Србији и има реакција током година. Основно је питање модела државне интервенције. Руска Концепција друштвене безбедности, настала 1987. године, препоручује прелазак са отвореног безструктурног система управљања на затворени структурни систем управљања привредом и пољопривредом. Затворени систем управљања је модел државне интервенције кроз бескаматну пољопривредну банку и њен кластер.
Супротно, актуелни модел државне интервенције у форми отвореног система управљања даје 93,5 одсто субвенција странцима, а само 6,5 одсто домаћим привредницима и пољопривредницима. Зар је то добро? Закључак је јасан, са отвореног треба прећи на затворени систем управљања. Али, обмана иде дубље. Обмане не сеју само политичари, већ и професори агроекономије заступањем облика народног акционарства у коме би се правним лицима (читај - предузећима тајкуна) дозволило да буду власници задружних акција и муниципалних акција будућих сеоских општина. То је недопустиво, јер и унутар затвореног структурног система управљања пољопривредом желе да омогуће уплив богаташа. Прописима и санкцијама од тајкуна је нужно заштитити процес обнове српског села. Затворени систем управљања значи затвореност за штеточине. Пољопривредна банка као затворени структурни систем управљања ће онемогућити да правна лица ван пољопривреде буду власници сеоских или задружних акција. Те акције могу бити привилегија само сељака – просечног Србина.
СРБЗЕМ национални агро-кластер потребно је градити као матричну организацију која има: 1) вертикалну интеграцију кроз профитне задруге на задружне акције и 2) хоризонталну територијалну интеграцију кроз сеоске општине. Сеоске општине би требало да буду рачуноводствени инвестициони центри пољопривредне банке.
Стварање сеоских општина подразумева структурни раст са огромним годишњим стопама унутар затвореног система управљања, сличног стопама раста у Кини. Када би Србија имала исту продуктивност као Холандија, имали бисмо БДП пољопривреде од 155 милијарди евра. То је тридесет пута више него данас. Секта богатих западњака пројектује да ми на то немамо право јер нисмо „изузетан народ“.
Куд би се они дели кад би српски сељак заузео данас њима поклоњено тржиште? Поента историјског тренутка се своди на питање да ли добровољно прихватамо да будемо народ другог реда, који ће да буде затрт?
Обожавамо сопствену глупост верујући у политичке обмане којима се управља нашом окупираном земљом – као у песми Боре Чорбе „О како је лепо бити глуп“? Трагедија је, да просечни Србин, даје предност плановима светске секте богатих на штету интереса сопствене деце, верујући медијима којима управљају баш ти исти богати странци.