Текст и фото: Љубомир Ивановић
У чланку Погон у Гарашима – почетак краја „Шамота“? објављеном на порталу еСТВАРНОСТ 24. јула 2021. године аутора Василија Тодоровића, поменуто је и моје име, али и написано више нетачности које се односе на чињенично стање и на стручни део произашао из непознавања материје везане за технологију и производњу ватросталних материјала.
Али, кренимо редом. Ради дугорочног обезбеђења ватросталних глина потребних за производњу опека, „Шамот“ се, у оквиру ООУР-а „Рудник» који се, поред експлоатације, бавио и истражним радовима ради проналажења нових лежишта глина на подручју општина Аранђеловац и Лазаревац.
Рударска истраживања у Гарашим су почела средином седамдесетих година. На основу оверених резерви одлучено је да се приступи валоризацији лежишта. Целокупан посао доказивања квалитета и могућност примене поверен је Институту за технологију нуклеарних и других минералних сировина (ИТНМС) из Београда, уз техничку подршку стручног кадра Шамота.
Каолинисани гранит је настао распадањем стене гранит у хидротермалним условима више милиона година. Истражни радови су показали да локалитет Гараши припада млађим лежиштима, где је степен каолинизације 20 до 40 процената. У свету постоје прераде, али издвајање се врши само ако је степен каолинизације минимум 60 одсто.
Пројекат је предвиђао три фазе: прва - лабораторијска испитивања, друга - доказивање технологије у полуиндустријском поступку и трећа - пројектовање и изградња погона за прераду каолинисаног гранита, под условом да полуиндустријска испитивања дају очекивани квалитет сировина и економску оправданост.
Прве две фазе су нормалне за истраживање и трeбало је да покажу даљу оправданост улагања. Обављена лабораторијска испитивања су показала да је из каолинисаног гранита могуће добити у просеку око 30 одсто каолина, 25 одсто кварцног песка, пет одсто фелдспата и пет одсто лискуна, за који је у старту оцењено да нема економску оправданост и да га не би требало издвајати.
Производни процес прераде каолинисаног гранита састојао се из две технолошке целине. Прва - издвајање каолине из ровне руде поступком хидро сепарације, тј. одвајање каолина помоћу воде, а добијена суспензија се затим филтрирала. Овим поступком одвајао се вишак воде, а требало је да буду добијене погаче каолина погодне за даљу обраду.
Друга технолошка целина је флотација, где се суспензија, из које је претходно издвојен каолин, усмерава на даљу прераду. Флотација је процес у коме се, уз додатак одговарајућих хемикалија, врши издвајање кварцног песка, фелдспата и лискуна (овде су издвајани само кварцни песак и фелдспат, док је лискун са другим примесама транспортован на јаловиште као неквалитетан).
Каолин је по хемијском ставу био доброг квалитета, али имао је врло малу пластичност. Требалоо је да се користи, уз додатак алуминијум оксида (Аl2О3) за добијање тз. синтетике, печене сировине са повећаним садржајем алуминијум-оксида, а користио би се као замена за боксит и друге увозне сировине, потребне за производњу виших квалитета алумосиликатних ватросталних опека.
Кварцни песак се користио у стакларској и другим индустријма, али је био ванкласни (садржај силицијум-диоксида био је доста мањи од прописаног по ЈУС стандарду, због сраслаца фелдспата на зрнима кварцног песка, тако да се на тржишту није могла постићи комерцијална цена. Фелдспат је био високог квалитета, а улазио је у сатав маса за производњу керамичких плочица, порцелана. Цена му је на тржишту била нижа од трошкова производње.
Аутор текста Василије Тодоровић наводи: „Истраживања су показала да су налазишта глине у Гарашима много већа него што се до тада знало, али и да се као замену за боксит може користити фелдспат и различити каолинисани гранити којих је било непосредно уз коп глине.“ Требало би знати да је фелдспат штетна компонента у ватросталним производима, па самим тим није био ни планиран за производњу шамота.
Један од копова каолинисаног гранита, снимљено јуна 2020. године
После прелиминарних лабораториских испитивања, одлучено је да се врше полуиндустријске пробе, да се на већем узорку докажу сви пројектовани параметри. За полуиндустријску пробу монтирана је опрема из Калне (Кална је насеље у општини Књажевац. Почетком шездесетих година геолошким истраживањима утврђене су знатне количине руде урана. Експлоатација руде почела је 1963. године, када је почела и изградња објеката за флотацију и станова за раднике. Рудник је изненада престао да ради 1965. године) у припреми погона рото пећи.
Опрема из Kалне користила се шездесетих година за добијање концентрата уранове руде. То није била одговарајућа опрема за успешан процес добијања каолинисаног гранита, посебно у погледу добијања погача каолина одређене чврстине. Како је Институт понудио опрему без накнаде, ради доказивања технологије, прихваћена је ова варијанта.
Полуиндустријска производња је почела крајем седамдесетих година, а водио ју је дипл. инж. рударства Боривоје Десивојевић до 1981. године, када одлази из „Шамота“. Наставак вођења производње поверен је мени, уз надзор ИТНМС, тако да сам имао потпуни увид у цео процес и квалитет добијене сировине. На том послу сам био до априла 1982. године.
Основна примедба је била да бубањски филет не одговара намени, што сам недвосмислено пренео свом руководиоцу и да треба тражити друго решење, а то су рамске филтер пресе. Закључак по завршетку полуиндустријске пробе био је: 1. да уграђени бубањски филтер не одговара за филтрацију каолина, јер не даје квалитет погаче која се може даље обрађивати (припремати за синтетику и печење на рото пећи) и 2. направљена синтетика није дала очекиване резултате.
Са оваквим показатељима није се смело ићи у трећу фазу – пројектовање и изградња погона, док се не докаже технологија и утврди оптимална опрема за жељени процес. Након завршетка друге фазе и добијених резултата формирала су се два концепта: први, потекао од директора Шамота задужених за техничка питања, чији став је прихватио пословни одбор, да се приступи градњи погона сепарације и други који су заступали инжењери-технолози.
Први концепт је произишао из политике предузећа да је основано указом владе ФНРЈ ради снабдевања југословенске привреде алумосиликатним ватросталним материјалом, посебно црну металургију, а за то је било потребно дугорочно обезбедити сировине (постојећа лежишта су већ имала мале резерве) и да је за то једина могућност лежиште у Гарашим. Због релативно малих резерви на осталим коповима пословодство Шамота је оценило да је ипак ово најповољнија варијанта, без обзира што је степен каолинизације доста низак, да се иде у реализацију треће фазе, а да се уочени проблеми реше током рада.
Други концепт, који су заступали инжењери-технолози у Сектору за истраживање и развој и један број стручних људи који су сарађивали на овим програмима, међу којима сам био и ја, заснивао се на постепеном напуштању масовне производње шамота нижих квалитета намењених црној металургији, окретању тржишној привреди, а то је значило увођење у процес специјалних високо акумулативних ватросталних производа, доста мањег физичког обима производње, али високе вредности, за које нису потребне велике количине глине.
Поставши генерални директор предузећа Шамот марта 1989. године, на основу ранијих сазнања и текућих резултата из рада погона сепарације, дао сам задатак служби за економику и организацију да сачини анализу рада погона. Анализа је показала да погон ради са великим губицима и да је неисплативо да се настави са радом са постојећом опремом. Пословни одбор је средином 1990. године разматрао анализу и донео одлуку о прекиду рада на сепарацији. ООУР „Рудник“ је добио задатак да погон доведе у стање конзервације, што је урађено, тако да је погон престао са радом децембра исте године и више никад није био активиран.
Разлози престанка рада погона Гараши: 1. опрема није могла дати квалитетну погачу за даљу прераду због неодговарајућег бубањског филтера за одстрањивање вишка воде; 2. количина издвојеног каолина била је мања од пројектованог. Знатан део каолина „бежао“ је и одлазио у јаловиште. Јаловиште које је било предвиђено за 10 година рада већ је било напуњено око 65 одст и 3. произведена синтетика, паљена на рото пећи, није била очекиваног квалитета, а један део материјала се претварао у прашину, коју је димњак извлачио, тако да смо имали додатан губитак масе.
Као генерални директор, ради стабилизације и постепеног прелаза на нове технологије, маја 1990. године предложио сам свеобухватни „Програм мера и активности за консолидацију друштвеног предузећа Шамот“, који је пословни одбор и усвојио. Међутим, аутор Василије Тодоровић наводи: „Између те две групације, стајала је и трећа, око тада већ бившег директора Љубомира Ивановића, која је сматрала да инвестиција није промашај, да мора да буде економски исплатива, али и да је потребно време и новац да би се сепарација поново покренула и постигао бољи резултат. Њихови опоненти су били истакнути чланови радничког савета које је предводио Милан Анић. Они су захтевали преиспитивање инвестиције и утврђивање одговорности за оволики промашај.»
По доношењу одлуке од стране пословног одбора о обустави рада погона Гараши, Раднички савет „Шамота“ донео је одлуку о формирању Комисије за утврђивање одговорности за погон Гараши, а за председника комисије именован је Милан Анић. Дакле, не ради се о „опонентима“, већ о утврђивању одговорности за промашену инвестицију, што је ова комисија савесно урадила. Истовремено, формирана је стручна комисија, која је имала за задатак да заједно са ИТНМС утврди и предложи техничко-технолошке услове под којима би погон могао да настави са радом под оптималним техно-економским условима. Овај задатак је обављен, предложене су мере, али погон више није пуштан у рад.
На месту генералног директора био сам до марта 1991. године, тако да даље нисам имао увид у предузете активности. На питање аутора текста Василија Тодоровића: „а ли је ово промашена инвестиција која је „дошла“ у погрешно време или пројекат који је реализован због користи одређених људи, не можемо са сигурношћу рећи ни после 30 година», мој коментар је: Инвестиција није дошла у погрешно време, већ је у старту била промашена.
Питање аутора Тодоровића о „користи...“ тешко је коментарисати. Из данашње „праксе“ пословања може се наметнути такво размишљање као логично, али посматрано у времену када се то дешавало и под којим околностима, мислим да тога није било.